Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Отац Гаврило
Апсолутни владар и домаћин Псковско-Печорског манастира био је тих година старешина архимандрит Гаврило. О његовом преком карактеру и дан-данас се испредају приче, а прошло је, ево, већ више од двадесет година како је напустио Печоре и постао епископ на Далеком истоку.
Испричао ми је ово келар Псковско-Печорског манастира игуман Анастасије. Једном, крајем седамдесетих година, на псковској пијаци, куда је отац Анастасије редовно одлазио ради набавке намирница, приђу њему два војна лица. Обавесте га да су послати са задатком да њега, друга Попова, Алексеја Ивановича (тако се отац Анастасије звао пре замонашења), приведу у градски војни комесаријат.
Тамо свештеномонаху би обзнањено да га, по наређењу војног комесара а као војног обвезника, позивају у војску, на допунску обуку у трајању од шест месеци. Од данас. Обесхрабреног и потиштеног оца Анастасија увели су потом У неку канцеларију и наложили му да попуни упитник.
Ускоро у собу уђе неки човек у цивилу. Седе поред оца Анастасија, показа му легитимацију официра КГБ-а и без увијања поче оца да наговара да дуготрајни боравак у војним логорима замени сарадњом. Рачуница је била проста: човек запањен вешћу да га надуго отржу од уобичајеног живота, пристаће на све.
Више од три сата отац Анастасије се како је знао и умео одупирао наговорима и претњама. Разговор би вероватно потрајао и дуже да се, ненадано, у ходнику не зачуше повици, нечији одлучни кораци и у канцеларију без куцања груну настојатељ Псковско-Печорског манастира архимандрит Гаврило. Дивовског стаса, у раскошној горњој мантији, огромне црне браде, с настојатељским штапом – био је ван себе од беса. Официр је већ поскочио са столице, али отац настојатељ је тако разјарено рикнуо на њега да се овај скаменио од ужаса. Зграбивши оца Анастасија за оковратник, као какав Карабас-Барабас Пјероа, старешина стаде да га вуче из војног комесаријата. При томе је на све стране, свима који би му се нашли на путу, претио најстрашнијим казнама.
Како је старешина дознао да је његов келар у војном комесаријату – остало је непознато. Иако је после овога избио такав скандал да је отац настојатељ морао чак у Москву, да заташкава ствар, отац Анастасије ни на какву допунску обуку није отишао и никад га више чекисти нису узнемиравали.
Старешину оца Гаврила, као и његовог претходника, великог настојатеља архимандрита Алипија, псковске, а поготово рејонске печорске власти схватале су врло озбиљно. Такав однос био је сам по себи јединствен у совјетско доба. Архимандрит Гаврило није се према властодршцима држао изазивачки, али у неким ситуацијама није се баш ни снебивао. Успео је да ствари постави тако да једини он, од свих у манастиру, буде одговоран за лојалност властима. И није толерисао чак ни покушаје сарадника органа безбедности да с било ким другим успоставе своје специфичне контакте. Како је успевао да собом заклони сву осталу братију, његова је ствар. У сваком случају, ми смо му и данас, после много година, захвални на томе.
Ми, искушеници, бојали смо се оца настојатеља више него смрти. А и много смо га осуђивали, неправедно! И прилично се чудили што се старци према њему односе с толико благонаклоности.
Оцу Јовану (Крестјанкину) из године у годину долазило је све више људи, из целе земље. Они би у Печорама остајали и по неколико дана чекајући пријем код старца. Ред за оца протезао се поред монашког конака од раног јутра до касне вечери. То није могло да не забрине одговарајуће органе који су надгледали манастир. Притисак на намесника, по свему судећи, није био ни најмање наиван.
Једном се на гомилу ходочасника која је стајала дуж конака изненада стушти отац Гаврило. Издрао се на несрећне, испрепадане људе и, као кобац, све их растерао, а онда позвао столара и наредио да се закују врата собе у којој је отац Јован примао народ.
Неколико дана у Печорама се причало само о томе да старешина, заједно с властима, Божји народ не пушта старцима. Само је отац Јован (који је од старешине изгутао највише) био безбрижан. Чак је и нас умиривао:
– Ништа, ништа! Ја радим свој посао, а отац настојатељ свој.
И доиста, три дана доцније, исти онај монах-столар који је по настојатељевом налогу заковао врата дошао је са својом дрвеном кутијом, уредно повадио ексере и отац Јован је наставио да прима народ као пре.
Да споменем и најболнији догађај у манастиру који сам упамтио, када је из обитељи у исти мах отишло десет монаха. Они су написали писмо патријарху и у њему изјавили да манастир напуштају у знак протеста против грубог, деспотског понашања настојатеља, уз захтев да се из обитељи без одлагања удаљи архимандрит Гаврило. Сви ти монаси били су углавном дивни млади људи. Сад су се настанили у Печорама, у кућама парохијана, и чекали одговор на своју посланицу.
Настојатељ је одлазак братије примио као истински потрес. Схватио је, чини ми се, да је баш прекардашио са самовласном и крутом управом. Како било да било, недодирљиви печорски старешина пође у град да тражи монахе. И пронашао их је, али уз прилично напора. Замолио их је за опроштај, наговарао да се врате у обитељ. Али монаси су остали при своме. Захтевали су једно те једно: настојатељ мора бити удаљен из манастира.
Ускоро је у Печоре стигла висока комисија из Патријаршије, с указом о разрешењу архимандрита Гаврила с дужности. Остарели псковски владика, митрополит Јован, сазвао је манастирски сабор. Сва братија окупила се у трпезарији и архијереј који је стигао из Москве постави питање о односу према старешини. Наступила је тегобна тишина. Први затражи реч благајник архимандрит Натанаило. Прочитао је представку коју је сам саставио, за патријарха – молбу да се настојатељ остави у обитељи.
Московски архијереј прилично се на то зачуди, а онда упита да ли би још неко да потпише ту посланицу. Опет је завладала тишина. Наједном са свог места устаде најпоштованији старац у обитељи, архимандрит Серафим.
– Где да потпишем? – упита он, као и увек кратко.
Пришао је и потписао. За њим су потписали духовници и остали монаси. Неколико монаха се уздржало.
Приче о такозваној “десеторици” – о одбеглој братији – још дуго су се с горчином сећали у обитељи. Нарочито је тешко било првих дана после њиховог одласка, кад су за монашком трпезом зјапила празна места.
Много година потом један од те “десеторице”, јеромонах Антоније, који је и сам постао старешина манастира Светог Герасима Болдинског, овако је говорио обраћајући се својој не увек преданој братији (овај његов монолог објављен је у једним православним новинама): “Нема вама настојатеља Гаврила! Ваљао би вама Гаврило бар на месец дана! Схватили бисте шта је то манастир. Владика Гаврило није похлепан човек, већ напротив, врло добродушан, волео је да дели поклоне, прима госте, али имао је жесток карактер. И још: владика Гаврило је дубоко религиозан човек. Сећам се како се молио: службе су увек биле садржајне, свечане, дуготрајне. А његов карактер, наравно, није био сладак. Уосталом, кад бих се ја нашао у његовој кожи, сматрам да бих поступао управо као он. Јер тада се другачије и није могло поступати.”
Да ли се уистину морало поступати тако или није, то је, наравно, друго питање. Како је говорио један мој познаник лекар, “карактер се не лечи”: после релативно кратког затишја које је наступило после напуштања “десеторице”, свима у манастиру било је јасно да се настојатељ није нимало променио.
За оца Гаврила, који је монашки пут изабрао у шеснаестој години, храм и уопште Црква били су у правом смислу родна кућа. И сасвим је природно да се он осећао као апсолутни господар и свемоћни домоуправитељ, којег је на послушање старешине поставила Сама Царица Небеска, Покровитељка обитељи. Он је, на неки свој начин, живо и болно осећао одговорност пред Господом и за манастир и за поверену му братију. А шта други о њему мисле – то га није нимало интересовало. За тринаест година старешинства ниједном није узео ни дана одмора и све је строго држао на узди. Међутим, и данас се многи у Печорама присећају да се иза те његове суровости, и чак грубости, крило уистину самилосно срце. Отац Гаврило је, како се касније показало, тајно помагао многим људима, без претеривања – стотинама Печораца. Тек сада ми, тадашњи искушеници, схватамо да старешина није имао нити каквог интереса а ни времена да нас злобно шиканира, како нам се онда чинило. Једноставно, отац Гаврило није трпео јавашлук, а још мање – неодговорност и немар у Божјим стварима. Па ипак, карактер му, благо речено, заиста није био мед и млеко.
Оних дана кад сам усрдно проницао у мудрост чувања крава и телади и усавршавао технику чишћења балеге, позвао ме је отац намесник и саопштио да од сутра постајем и ипођакон код настојатеља архимандрита Гаврила.
То је за мене било као гром из ведра неба. Бити ипођакон код настојатеља сматрало се најстрашнијим послушањем у манастиру. Премда обавезе ипођакона уопште нису биле компликоване: за време богослужења помагати старешини да навуче свештеничку одежду, држати пред њим Служебник с молитвама и додавати му настојатељски штап. Али знајући преку нарав оца Гаврила, сви су ме веома жалили. Отац Јован испратио ме је на прву службу као што се испраћа у рат. И доиста, ниједан мој, макар и незнатно погрешан корак није прошао некажњено.
Дакле, после ноћне смене у стаји требало је да се пре литургије доведем у ред и одем на послушање у олтар. Али колико год да сам се рибао испод туша, крављи воњ, који ме је свег прожео, нисам успевао да сперем.
Фуј, Георгије, ма зашто се од тебе шири задах на балегу?! – мрштио би се отац настојатељ сваки пут, као да није знао да сам управо по његовом благослову целу боговетну ноћ чистио иза тридесет крава, бика и десетине телади.
Чак је нарочито у олтар доносио бочицу француске колоњске воде и обилно ме шкропио пре но што бих приступио својим обавезама.
Док сам на службу ипођакона долазио ширећи око себе изворне сеоске мирисе, дотле сам се у стају, после службе, враћао одишући најфинијим француским парфемима, на велико незадовољство мојих крава.
У једној древној монашкој књизи приповеда се ово:
“Једном старац узео суво дрво, забо га на планини а Јовану наредио да то суво дрво свакодневно полива кофом воде, све док не донесе плода. Вода је била далеко од њих: да би се донела до вечери, требало је јутром поћи по њу. По истеку треће године дрво је живнуло и донело плода. Старац је узео плод, донео га у цркву и братији рекао: ‘Приђите, кушајте од плода послушања.'”
То се збило пре хиљаду петсто година у једном египатском манастиру, у време првог и великог хришћанског монаштва. И у каснијим столећима, све до наших дана, сличних примера снаге искреног послушања има много. Само, духовници данас, ако и траже беспоговорно послушање, чине то само у изузетним случајевима. И то не зато што је сада мање подвижника-стараца, већ зато што нема правих искушеника.
Уопште узев, истински духовник, а не онај који глуми старца, увек ће саветовати, убеђивати, понекад инсистирати, али никада неће гушити вољу хришћанина. А од свештеника који наметљиво захтева беспоговорну послушност у свему – треба бежати што даље, као од ђавола.
У Цркви се разликује оно што се зове благодатно духовно послушање старцима и духовницима (наравно, ако су то прави старци и духовници) од дисциплинске, административне послушности црквеној јерархији. Сећам се како су у неким случајевима отац Јован и други старци по одговор на нека питања слали оцу настојатељу, говорећи да ће кроз њега као игумана манастира Господ открити Своју вољу.
Има ли монашко послушање границе? Како је говорио отац Јован, јерархију треба слушати увек и у свему, све и да наређење, на пример игуманово, изгледа неразумљиво, нелогично, чак и опасно по живот. На свету постоји само један разлог да искушеник не само може него и мора да покаже непослушност, говорио је отац Јован: ако наређење противречи јеванђељским заповестима. Али то се у мом животу, хвала Богу, није догодило.
А у свему осталом – послушање до смрти. Догађало се и то.
Печоре су биле необично чиста и пријатна варошица с посебним начином живота, који се око древног манастира изграђивао вековима. Овде су се на срећан начин допуњавале православна култура црквене Русије и уредност суседне Естоније. Осим што је све у Печорама, за разлику од већине совјетских градова, било необично уређено и лепо, овде су још осамдесетих година млади који су се увече окупљали и седели на клупама, устајали кад би поред њих пролазио старији човек. Највећи део Печораца били су верници. Ружне речи на улицама нису се могле чути. Кад би одлазили од куће, они би, по правилу, врата подупирали штапом, а ако би их закључавали, кључ би, не кријући се, остављали испод отирача.
Све се то некоме од одговорних другова мора бити учинило ненормалним. Да би поправили ситуацију, једног су лепог дана одлучили да у овај неискварени кутак сместе “хемичаре”. Тако су тих година звали криминалце који су после затвора и логора морали још неколико година да проведу у насељу под специјалним режимом.
Ови “досељеници” одмах су животу вароши дали свој допринос. Почеле су туче, псовке, обрачуни ножевима, овде дотад незнан лоповлук. Дошло је дотле да су пљачкаши чак кружили око манастира и черупали поклонике.
Једном је неколико бандита дошло и до самога манастира, на Свету капију. Ставили су нож под грло чувару оцу Авакуму и затражили да им сутрадан донесе сто рубаља. Авакум је одјурио оцу настојатељу колико су га ноге носиле.
– Ради са мном, настојатељу, шта ти је воља, али ја онамо више не идем на дежурство! – запомагао је деда.
Отац Гаврило само га је тужно погледао и дигао руке према небу.
– Јао мени! – узвикнуо је. – Какве сам дане доживео! Монах може да умре на светом послушању, а одриче се тога. Ко умре на послушању, одмах се узноси у Царство Небеско! Јао мени, шта сам доживео…
Те речи старога су Авакума пресекле као муња.
– Опрости, оче настојатељу! – повика он. – Све сам разумео! Ма, ја бих за свето послушање… Благослови!
И добивши од оца настојатеља благослов, Авакум одлучно крену према Светој капији – да умре.
Кад смо упитали шта би било да су Авакума стварно заклали, отац настојатељ мирно одговори:
– Опојали бисмо га.
Хвала Богу, дотле није дошло.
И премда је, као што је познато, старешина предузео све мере да Авакум остане жив и здрав, стари схимник није, наравно, изгубио своју награду. Како су говорили Свети Оци, Господ не прима само наша дела, већ и искрене намере и одлучност.
Послушност старешини у манастиру, као надређеноме, за све нас била је безусловна и подразумевала се сама по себи. Истичем управо ово безусловна, колико год то световним људима изгледало чудно, глупо и бесмислено. Чак и међу црквеним људима таква праволинијска послушност понекад изазива шок, озлојеђеност, бујице гневних осуда. Читаве књиге написане су о томе колико је послушност апсурдна и штетна. То није кривица просвећених аутора таквих дела. Они напросто не разумеју да је у манастирима посебан живот, потчињен нарочитим законима. Циљ и смисао тих закона не може свако осетити.
Прича се (то се догодило пре мог доласка у манастир) како је једном, на празник, у обитељ стигао недавно рукоположени ђакон из Лењинградске духовне академије. Био је учен, охол и с висине је гледао некултивисане монахе провинцијског манастира.
Старешина је у олтару имао омиљену, необично лепу кадионицу, и велику толико да смо је звали вавилонска пећ. У њу је могло да стане пола кофе усијаног угљевља. Том кадионицом користио се отац настојатељ искључиво сам. А и била је толико тешка – метал, позлата, полудраго камење, ланци – да је само снажни отац Гаврило могао с њоме да изиђе на крај. Понекад би се само, у нарочитом расположењу, отац настојатељ током вечерњег обратио, на пример, оцу Јовану:
– Оче архимандрите, окадите!
Отац Јован, којем није било лако ни да подигне такву кадионицу, скрушено се клањао (ово улази у оквире послушности надређеном), узимао то језовито оруђе и почињао да кади. Али врло брзо би се толико уморио да је кађење довршавао обема рукама, једва држећи ланце.
То је оца настојатеља силно забављало. А ако би неко покушао да оцу Јовану изрази своје саосећање, овај би с чуђењем одговарао:
– Што се толико узбуђујете? Ко ће ме учити покори ако не отац настојатељ?
Али вратимо се лењинградском госту. Кад је међу осталим утварима угледао чудесну кадионицу, у њему је планула жеља да је одмах употреби. Црквењаци су му у страху објаснили да том кадионицом може свештенодејствовати само отац настојатељ. Академац је извргао смеху глупе провинцијалце и одлучно наредио да му се дода управо та кадионица. Искушеници-црквењаци, за које је свршени студент духовне академије био нешто попут идола, предадоше се.
И тако је лењинградски ђакон стао у олтар дижући пред оцем настојатељем скупоцену кадионицу у којој је пламтело угљевље и димио се племенити тамјан. И свечано изговорио, како је прописано:
– Благослови, владико, кадило!
Настојатељ по навици подиже руку за благослов и… скамени се! Напросто није веровао својим очима! Појмивши најзад да се некакав лењинградски ђакончић усудио да узме његову омиљену кадионицу, отац настојатељ изговори шапатом од којег се крв ледила:
– Ко ти је то дао?!
Ђакон се следи с управо подигнутом кадионицом. Само му се рука зањихала и олтаром се пронесе злослутни звон скупоцених ланаца.
– Баци је, одмах! – наложи му настојатељ.
Академац је сад већ сасвим претрнуо од страха.
И у чему је смисао овога? – питаће ме неко. – Зар то није пример правог правцатог мрачњаштва, тираније и деспотизма? Зар су о таквом послушању говорили Свети Оци?
А ја немам шта да приговорим… Сем можда то да смо ми, монаси, доиста неки ненормални људи кад прихватамо такве ствари, уопштено речено, као нешто што тако и треба да буде.
Нешто слично догодило се и мени. Али отац настојатељ тада само што није платио због тога што ми је сам усадио беспоговорну послушност.
Једном у касну јесен боловао сам недељу дана и, кад сам дошао на вечерње, у олтар, на сточићу где су обично стајале књиге и личне ствари оца настојатеља, угледао сам нову и врло лепу стварчицу – старински златом опточени свећњак од малахита, с воштаницом. Печоре су руски север, у јесен се овде рано смркава. Настојатељ је свећњак донео у олтар да би молитве предвиђене за вечерње могао да чита по књизи. За моје младе очи, међутим, у олтару је било довољно светло, па сам све то схватио сувише касно.
У одговарајућем тренутку ја сам, као и обично, узео Служебник и отворио га пред оцем настојатељем. Али он ми рече:
– Узми свећу.
Послушно сам спустио књигу и узео свећњак, чекајући даља упутства.
– Па? – мргодно ће старешина, незадовољан због моје недомишљатости.
– А шта с њим да радим? – наивно упитах ја.
Отац настојатељ још се више озлоједи.
– Шта, шта… Па баци га напоље!
И данас се сећам радости коју сам тада осетио. У тренутку сам се сетио старих подвижника који су на игуманово наређење за послушање заливали суве штапове, бацали се у море, ходали по води, златне полуге нађене на путу бацали у провалију…
Замислио сам како ћу ево сада истрчати из храма и о камену припрату из све снаге заврљачити овај драгоцени, али свакако, са становишта вечности, пропадљив свећњак! И малахит ће зеленим прскотинама да се разлети по ваздуху… Толико сам нагло нахрупио на врата да је старешина једва стигао да ме зграби за доњу мантију.
– Шта је с тобом? Јеси ти луд? – уплашено ће он, одузимајући ми брже-боље антиквитет.
– Па сами сте рекли! – зачудих се ја.
Старешина ме осмотри доиста као душевног болесника па изусти:
– Георгије, немој да ме плашиш. Упали свећу. Зар не видиш да је овде мрачно?
Напокон сам схватио шта је требало да урадим. Жалећи што нећу моћи да обавим право древно послушање, а уједно и што нећу бити сведок тако несвакидашњег призора као што је ватромет од малахита, упалио сам свећу и пред оцем настојатељем са уздахом отворио књигу.
Већ је било речи о томе да старешина није подносио кад се његова наређења не извршавају. Али ево загонетке – ми заправо никад нисмо извршавали сва наређења старешине манастира, већ смо, напротив, понекад поступали потпуно супротно. Он се притом нимало није љутио, чак се правио да ништа не примећује. А и ми смо се према тој својој непослушности односили сасвим мирно, без и најмање гриже савести. Рецимо, наљути се настојатељ на неког ходочасника који му се није свидео или на глупог и дрског туристу, па тек дрекне љутито упирући прстом:
– Хватајте га! Избаците га из манастира!!!
Ми се, разуме се, растрчимо колико нас ноге носе да наредбу извршимо. А кад притрчимо несрећнику, шапатом га умирујемо и мирно пратимо до капије.
Старешина је све то добро видео и ћутке одобравао: послушање испунили, а с будаластом усрдношћу нису претерали.
Уопште узев, настојатељ је одлично схватао шта је његовим монасима потребно. А њима је требало само умножавање вере и смерности. У древним монашким патерицима много се приповеда о томе како су игумани манастира чак савршеним иноцима пружали прилике за скрушеност и незлобивост.
Једном, лети, дежурао сам на Успењском тргу. Настојатељ је у одређено време, као и обично, изишао из своје куће да би обишао манастир. Тад му приђе некакав мени непознат снажан момак. Чуо сам га како моли да буде примљен у обитељ.
– А јеси ли ти спреман да извршаваш послушања? – строго га упита старешина.
– Како да нисам, оче, било које!
– Баш било које? – упита старешина.
– Тако је! Било које! – увери га младић са жаром.
У том је тренутку преко Успењског трга зашепесао стари монах отац М.
– Е па, ако си стварно спреман за било које послушање, приђи оном деди и одвали га тако да одлети што даље! – наложи настојатељ.
Момак за трен ока притрча старом монаху и тако га снажно распали да старац као ивер одлете неколико корака. Али готово истога часа бодро поскочи и паде момку пред ноге.
– Опрости ми грешноме, синко! Опрости! – само што није плакао монах, по свој прилици уверен да је нечим увредио младића.
– Ма чекај, бре! – откачи се момак од њега.
И опет стаде пред старешину, спремно ишчекујући нова наређења.
Отац настојатељ са искреном збуњеношћу осмотри момка од главе до пете.
– Хм да… – развуче он. – Страшна си ти будала, брате! ‘
Рекавши то старешина из џепа извади двадесет пет рубаља:
– Ево ти за карту. Да идеш ти, благо мени, кући.
А отац М. се поклони настојатељу, па, ћопуцајући, оде својим путем.
Овај догађај у манастиру је изазвао буру негодовања према оцу Гаврилу, док један уважен и образован монах, веома независног темперамента, не рече:
– Ви заправо ништа не разумете. Ево, сад сте кренули да осуђујете настојатеља. А ја нећу ни да одобравам, ни да осуђујем његов поступак. Није моје да судим о настојатељевим делима. Наравно, сви код нас воле и поштују оца М. Често можете чути како га хвале, а каткад и истичу као пример. Све је то отац М. сасвим заслужио. Али за њега као монаха то је потпуно некорисно.
Са занимањем смо чекали шта ће даље рећи.
– С једне стране – наставио је наш саговорник – отац настојатељ се у односу на оца М. понео потпуно дивљачки. Али, с друге стране, желео то настојатељ или не, учинио је за оца М. најдрагоценије и најкорисније што се за монаха може учинити: поклонио му је оно што се у манастиру више нико не би усудио да за њега учини – могућност да испољи скрушеност. Да ли је он то учинио грубо? Да! Веома грубо? Слажем се! Али сећате ли се приче о великом ави Арсенију, истом оном који је пре одласка у манастир био моћни велможа на царском двору у Константинопољу и чак васпитач царске деце? Једном је игуман, у присуству све братије, од свих поштованог аву Арсенија из чиста мира отерао од братске трпезе – није му дозволио чак ни да седне за сто, већ га је оставио да стоји поред врата. И тек кад се оброк приближио крају, бацио му је двопек, као псу. Братија манастира касније је упитала аву Арсенија шта је осећао у том тренутку. Старац је одговорио: “Помислио сам да је игуман, налик анђелу Божјем, појмио да сам ја налик на пса, и чак гори од пса. И то је истина! Зато ми је и дао хлеб онако како се даје псу.” А сам игуман, кад је видео велику скрушеност Арсенијеву, рекао је: “Од њега ће бити одличан инок.”
Наш саговорник мало поћута, па настави:
– Ето тако, кроз неразумљиву, свету загонетну скрушеност, и само кроз њу, хришћанин се приближава једноме од двају најважнијих открића у животу. Прво од тих открића састоји се у томе да спозна истину о самоме себи, да угледа себе онаквим какав уистину јесте. Да се упозна сам са собом. А то је, верујте, веома важно познанство. Огроман број људи, наиме, проживи цео век а да себе и не упозна. Јер, ми имамо само овакве или онакве представе и фантазије о себи самима – у зависности од наше славољубивости, охолости, увредљивости, амбиција. А истина, колико год нам то горко изгледало, јесте да смо ми “несрећни, и невољни, и сиромаси, и слијепи, и голи”… Сећате ли се тих речи из Апокалипсе? То се открива само кроз јеванђељски, крајње поштен однос према себи. Ако хоћете, управо је то права скрушеност. Она нимало не понижава човека. Напротив, сви који прођу кроз искушење ове последње и страховите истине, постају светитељи, онакви прозорљиви пророци и чудотворци каквима се ви толико одушевљавате.
– А друго откриће? – упитасмо. – Споменули сте два главна открића у човековом животу. Прво је упознавање са самим собом. А друго, шта је друго?
– Друго откриће? – насмеши се монах. – Заправо га знате једнако као и ја. На ту истину Црква стрпљиво подсећа на свакој служби, без изузетка: “Христос, истиниј Бог наш, молитвами Пречистија Својеја Матери и всјех Свјатих, помилујет и спасет нас, јако Благ и Человекољубец. (“Христос, истинити Бог наш, молитвама Пречисте Своје Матере и свих Светих, да нас помилује и спасе, као добар и човекољубив.”)
Од срца смо захвалили нашем саговорнику.
На растанку он нам је рекао:
– Али ако неки од вас постане игуман, немојте ни на крај памети да вам падне да се угледате на оца Гаврила, па да на такав начин утерујете братији скрушеност! Наш старешина има нарочиту харизму за тај посао – додаде са осмехом. – И не треба мени да захваљујете, већ оцу М. за ону лекцију смерности коју нам је свима очитао. Сећате ли се како је у древном патерику један подвижник одговорио на питање како се може постати прави монах? Тај велики подвижник узео је своју мантију, бацио је на земљу, изгазио је у прашини и рекао: “Ако човек не буде скрушен ево овако, он монах неће постати.
Ако човек не буде скрушен, монах неће постати. Неће му се открити Бог онакав какав јесте, не из књига и прича других људи, већ спознат сопственим искуством. И бесциљно ће проћи године и деценије. За осуду ће нам бити највиша духовна звања – свештенство, игуманство, архијерејство.
Убрзо пошто ме је митрополит Питирим узео у Москву, моји односи с архимандритом Гаврилом почели су да се кваре. Узрок томе био је филм који сам неколико година снимао у Псковско-Печорском манастиру.
Митрополит Питирим је за Издавачки центар купио аматерску видео-камеру, што је тих осамдесетих година било права реткост. Узимао сам је кад сам ишао у Печоре како бих овековечио манастирски живот што је неумољиво одлазио у вечност, а у првом реду старце. После много година, од тако снимљеног материјала начињен је филм о псковскопечорској обитељи.
Али једном (да ли је неко подбунио оца настојатеља, да ли му је та мисао дошла сама) архимандрит Гаврило помисли да ја то, на захтев патријарха, по манастиру снимам свакојаке недостатке па материјал достављам Његовој Светости. Колико год да ми је било жао што чујем нешто такво, колико год да сам се трудио да објасним како ми ни на крај памети ништа слично није било, моји доласци у обитељ – чак и само оцу Јовану – почели су да се претварају у озбиљан проблем. Тад сам се и сетио многобројних прича о суровости и самовољи настојатеља, жалби на његову сумњичавост.
Моја увређеност и суморне мисли нису, разуме се, ишле наруку поправљању наших односа. Убрзо су архимандрита Гаврила поставили за епископа на Далеком истоку, али ни тад се ништа није променило: дошло је до тога да смо се једва поздрављали кад се сретнемо на службама у Москви, чега се са стидом присећам. Ко сам био ја, а ко он – епископ Цркве Христове?! Међутим, шта је – ту је, из своје се коже не може…
Прошле су три године. Без проблема сам долазио у манастир, сад већ под управом других старешина. А у судбини епископа Гаврила дошло је до промена.
Свештеници на Далеком истоку били су људи сасвим другачији од печорских монаха. О беспоговорној послушности, на коју је владика Гаврило навикао у манастиру, овде је било врло тешко говорити. И тако је једном, у храму, неки свештеник заподенуо врло дрску чарку с владиком Гаврилом. Овај га је, по свом обичају, претећи сасекао. У Печорама би то било уобичајено. Али овде је свештеник пао у ватру и са изразима далеким црквеном језику зграбио један од богослужбених предмета – свето копље – и с њим кренуо на свога архијереја. Треба знати владику Гаврила: иако прилично изненађен – могу то да замислим – нимало се није уплашио. Дрског свештеника само је за крагну извукао из храма и бацио низа степенице.
Свештеник је написао жалбу у Патријаршију, обратио се чак световним властима. Поново је формирана патријаршијска судска комисија, али овога пута завршило се строгом црквеном пресудом. Владика Гаврило био је лишен епархије и забрањено му је свештенослужење на три године.
Суђење је било у Москви. Онога дана кад је изрицана пресуда, ни сам не знајући на шта ће све изићи, дошао сам у хотел у коме је владика одсео. Ипак је он био мој први старешина, примио ме је у манастир, и било ми је тешко од помисли да су га у овако тешком часу сви, може бити, напустили, био невин или крив. Сетио сам се свега доброг што је било везано за оца настојатеља, па сам одлучио да му макар некако (не знајући додуше како) пружим подршку.
Пронашао сам његову собу у хотелу и већ се спремао да покуцам кад, наједном, изнутра зачух гласан разговор, тачније – праву препирку. Већ одлучих да побегнем док сам здрав и читав, али врата се бучно отворише и из собе изиђоше Двојица, нечим крајње незадовољна. За њима се појави владика Гаврило с речима:
Марш напоље, мрцине једне, док вас нисам бацио низа степенице!
Почиње! – помислих. – Изгледа да му је на Далеком истоку ушло у навику да баца људе низа степенице. У Печорама, колико се сећам, тога није било. Сад има, не дај Боже, и мене да дохвати!
– А шта ћеш ти овде?! – љутито ће владика Гаврило чим ме спази.
– Дошао сам само да вас обиђем – измуцах преплашено.
Владика ме натуштено одмери од главе до пете.
– Па изволи – рече пуштајући ме у собу.
Седели смо до касно увече. Владика више никуд није журио. Наручио је у собу боцу коњака и некакву храну. Сећали смо се Печора, владика је причао како је отварао храмове у својој далекој епархији. Испричао је како су она двојица, коју је малочас онако неучтиво избацио из собе, били представници некакве алтернативне “цркве”, да себе називају “катакомбницима”. Дознавши да је епископ Гаврило смењен с дужности, дошли су осуђеном и, природно, увређеном архијереју с понудом да постане епископ њихове “цркве”. На то им је владика одговорио: “Е то, богме, не! Ја сам се у нашој Цркви крстио, овде постао монах, презвитер, епископ. Иако можда лош епископ, кад ми је Црква изрекла забрану. Али родио сам се у тој Цркви, у тој Цркви ћу и умрети! Зато…
Даље је следила она тирада – наравно, потпуно недолична епископу – о мрцинама и њиховом бацању низа степенице, чији сам нехотични сведок био.
Владика је отпутовао у Хабаровск. Остали смо у преписци, премда реткој. У писмима ми се открио с потпуно непознате стране. Једно од писама почињало је речима из Псалтира којима се цар Давид са захвалношћу обраћао Богу у тренутку најтежег искушења у свом животу: “Благо мње, јако смирил мја јеси!” (“Добро ми је, јер си ми дао смирење.”) То је било задивљујуће писмо. Али чини ми се да сам у журби и вртлогу послова пропустио да одговорим на њега.
Три године касније владици Гаврилу скинута је забрана па је послат, као епископ, у град Благовешченск.
У то време већ сам служио у Сретењском манастиру. Кад је долазио у Москву послом, владика је почео да одседа у нашем манастиру, чему смо се братија и ја искрено радовали. Једном је владика Гаврило отпутовао и у Печоре. Прича се да се на његовој служби окупило мноштво људи. Као што је и ред, заборављене су све старе увреде. Неки монаси и парохијани плакали су док су му прилазили ради благослова. И владика је био дирнут. Отада тамо више није одлазио.
Код нас у Сретењском манастиру често су одседали и свештеници из Благовешченске епархије. Једном се нисам уздржао да не упитам какав им је архијереј. Доброћудан или суров?
Он је онако врло доброћудан… Али тако је суров!
Даље су уследиле приче из којих сам коначно закључио да се карактер не може променити.
Много година касније пратио сам Његову Светост патријарха Кирила на путу по Далеком истоку. У Јужно-Сахалинск је на службу патријарху стигао и владика Гаврило. Већ је био напунио седамдесет година. (За време мог боравка у манастиру било му је, сећам се, нешто преко четрдесет.) После патријархових служби и званичних састанака, окупили смо се, невелико друштво, да вечерамо. Била су ту неколицина свештеника и један млади епископ. Присутан је био и владика Гаврило.
Атмосфера за столом – топла и братска. Присећајући се прошлости одлучио сам да владику Гаврила питам како је живео док је био под забраном. Сви, међу њима и млади епископ, са занимањем су ишчекивали шта ће владика испричати. Јер свако је знао да живот није једноставан, те да се свашта може догодити с било ким од нас. Што се каже, никад не реци да нећеш допасти затвора или просјачког штапа. Владика није избегао одговор, а своју причу испричао је једноставно, без имало удешавања.
После одлуке Синода о забрани, вратио се у Хабаровск. За неколико месеци исцрпла су се сва његова средства, па је покушавао да се у бившој својој епархији запосли као црквењак или чувар. Али нови архијереј није свештеницима дозволио да пређашњег епископа узму на посао у храмове, забранио је чак и да га пуштају у олтар. Све те године владика Гаврило приступао је Светом причешћу као и сав верни народ, тако што би стао у ред за путир. Склопивши руке у облику крста, говорио би свештенику своје име: “Епископ Гаврило” – и причешћивао се Христовим тајнама. Тих година, како је причао владика, веома су му биле важне љубав и подршка његове пастве, те писма оних који су га знали раније, у првом реду архимандрита Јована (Крестјанкина).
Владика је и посао нашао код својих парохијана: од пролећа до касне јесени плевио је и чувао њихове повртњаке на некаквом острву на Амуру, недалеко од Хабаровска. А зими је живео од новца зарађеног током лета.
Потом га упитах:
– Владико, проживели сте невероватан, занимљив живот. Били сте млади искушеник у одеском манастиру кад се тамо подвизавао старац схиигуман Кукша. Живели сте у Светој Земљи, радили као секретар Руске мисије у Јерусалиму. Дуго година били сте на челу Псковско-Печорског манастира, свакодневно сте бивали у друштву стараца чија би имена дуго било набрајати. Затим сте стварали Далекоисточну епархију. Сад сте епископ у Благовешченску. Које је време вама било најсрећније?
Владика се замислио и напослетку одговорио:
– Најсрећније су ми биле године које сам проживео под забраном. Никад ми у животу Господ није био толико близу! Можда ће вас то зачудити, али поверујте да је управо тако. Наравно, кад су ме вратили свештенослужењу и послали у Благовешченск, било ми је драго и пријатно. Али она молитва, а што је најважније – она близина Христа, које сам доживео у својим повртњацима, не могу се ни са чим поредити. То је било најбоље време у мом животу.
Затим мало поћута, па рече:
– Браћо! Не бојте се казне Господње! Јер Он нас не кажњава као злочинце, већ као Своју децу.
Више ништа није додао. Али сигурно је да смо – не само ја, него сви ми, млади и не више тако млади свештеници, који смо тада седели с владиком – ове речи запамтили за цео живот.
