Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 13. јуна 2024. године, на Спасовдан, на светој Литургији у цркви Вазнесења Господњег у Београду
Браћо и сестре, данас је Спасовдан. Данас је слава престоног града Београда и зато се данас сви радујемо и зато данас сви славимо показујући да је славље, слављење и слава у природи нашој, тј. у природи сваког човека. Зато и они који данас не славе из било ког разлога, било да неће, било да не знају, у нашој слави и у нашем слављењу и прослављању Бога имају свој удео, јер слава коју славе хришћани није слава од овог света. У сваком слављу слави се најпре Господ. Њему нека је слава изговарамо непрестано безброј пута у току дана, а има и оних који колико дишу исто толико славе Бога. Зашто? Зато што то приличи Богу, а у исто време стога што славећи Бога ми славимо и човека, славимо људску природу, прослављамо себе, али не прослављамо себе у складу и по правилима многих идеологија од овог света које су далеко од Јеванђеља Христовог, Јеванђеља Божјег, или по идејама и идеологијама које су, не дај Боже, а нажалост има их, против Јеванђеља Христовог.
Ми прослављајући, у слављу Божјем, људску природу прослављамо је онаквом какву је Бог хоће, онакву какву је Бог замислио и дао јој смисао, суштина и циљ постојања. Прослављамо здраву и нормалну људску природу! Наравно, у тој слави и слављу, будући да је то прослављање и молитва, ми имамо молитву и за ове које смо малопре поменули, не због тога што мислимо да смо бољи од њих, него што знамо да љубав и милосрђе, у Божјем односу према сваком човеку, оно што покрива сваку слабост. Ако кад то знамо, знамо управо на данашњи дан, на Спасовдан!
Спасовдан је литургијско прослављање Вазнесења Господњег на небо. То Вазнесење Господње на небо је као празник добило име по Спасу, по Спаситељу, откривајући суштину и значај узношења Христовог на небо. Господ се изишавши на Маслинску Гору четрдесет дана после Васкрсења, покупивши своје ученике на облацима уз анђеле и арханђеле узнео на небо и рекао им да је то речено, да ће Он умрети и васкрснути и да ће апостоли Њега сведочити. Апостоли ће сведочити и проповедати покајање и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима. Спасовдан – Вазнесење Христово јесте круна свих догађаја везаних за личност Христову. Спасовдан јесте и има име свеукупног Његовог дела.
У светлости Спасовдана, у светлости Вазнесења Господњег на небо, ми разумемо и Благовести, и Његово Рођење – Рођење Христово, Рођење Сина Божјег, и Његово Крштење, и Преображење, и Крст, и Васкрсење. У Вазнесењу се коначно открива да све што је претходило није лаж, није илузија и није обмана, него да је воља Божја пројављена кроз Његов долазак у свет, а потом и кроз Његово Вазнесење на небо, да је воља Божја спасење људског рода, спасење сваког који поверује у Њега и узме крст свој и пође за Њим.
И упркос томе што смо ми слабашни и немоћни, што падамо и што смо грешни, упркос свему томе Господ остаје веран својој вољи, остаје веран себи, остаје веран својој љубави у односу на нас људе не гледајући на то колико смо успешни у својим подвизима – а важно је да се трудимо и да се подвизавамо – не гледајући на то ко какву позицију и место има унутар Цркве и света, не гледајући на то ко је којег пола, да ли је богат или сиромашан, које је боје коже, ком народу припада, на ком континенту живи, не гледајући ни на шта што је од овог света, Господ пројављује и потвруђује своју љубав у односу на људски род, у односу на нас у свом Вазнесењу. Јер Он није отишао одавде као утвара. Не, он је заиста васкрсао! Васкрсао је људску природу и њу је узнео са собом, са својом божанском природом сједињеном, и поставио са десне стране Оцу, показујући где је наше место и која је наша отаџбина, откривајући нам која су правила, који су принципи, који је модел живота којим треба да живимо. Чињеница да смо створени по слици и прилици Божјој и чињеница да нас је Господ узнео на небо и сео са својом људском природом са десне стране Оца показује да правила живота која ће испунити наш живот и утврдити смисао у њему нису правила која ми људи треба да одређујемо и, не дај Боже, нису правила која проглашавамо за правила Царства небеског, а правимо их по својој слици и прилици, учитавамо оно што је плод наше пале природе у оно што је нетварно, вечно, што припада Царству Божјем.
Напротив, да би овај живот добио смисао, да би овај живот добио лепоту, пуноћу и радост, он мора у своје темеље и корене поставити правила Царства Божјег, јер Господ је, дошавши међу нас, унео Царство Божје у овај свет и показао шта је крајњи домет овога света! Показао је да нисмо бића која су дошла и рођена у историји и живе сто, двеста или триста година, а да онда гроб постаје последња станица живота, постаје последња станица постојања, последња реч о нама. Бог је увео своје Царство у историју и поставио га као квасац дајући могућност и задатак да и овај свет буде рај, да буде Царство Божје, да буде предукус Царства небеског, а то је могуће само онда када живимо обрнутом перспективом, када правила Царства небеског и Царства Божјег поставимо за правила свог живота овде и сада. То није ни теорија, нису ни празне речи. То је конкретан и практичан живот. То не бива онда када ружимо Бога, када вређамо Бога, када скривамо и изгонимо Бога из свог живота, када Га скривамо од своје свакодневнице. То не бива онда када ружимо своје ближње, када грешимо своју душу у односу на њих и речју, и делом, и мишљу, а нама хришћанима је јасно ко је наш ближњи, онај најближи и најнепосреднији, којим се вежбамо да бисмо постали способни да сваког човека видимо као свог ближњег.
И ево, браћо и сестре, на данашњи дан нам се све то открива и ми то знамо, зато се радујемо и славимо Бога и у Богу истинског и правог човека, а наша радост је неизмерна и још већа данас, јер са нама је Свети ава Јустин, са нама је и чудотворна Курска икона! Ево, они су се срели овде у храму Вазнесења у престоном Београду, у граду из којег је ова икона отишла пре осамдесет година и у граду из којег је Свети ава Јустин изагнан пре много деценија, изагнан из града у којем је проповедао распетог и васкрслог Христа и повукао се у манастир Ћелије, одакле се његова реч без средстава модерне комуникације громогласно ширила широм земљиног шара и што је више сатеривана у мишју рупу у личности Светог аве Јустина она је имала већи домет.
И ево, Бог је дао нама данас да у престоном граду Београду целивамо чудотворну икону Богородице Курске коју су пре сто година после бољшевичке револуције донела браћа Руси овде у Србију, у Сремске Карловце, где је наша Црква заједно са својим народом указала гостопримство тадашњим изгнаницима. Икона је била непрестано уз епископа који је водио руски народ овде. Данас се она налази са митрополитом Николајем, првојерархом Руске Заграничне Православне Цркве, која је део помесне Руске Цркве. Дошли су данас митрополит Николај и митрополити и епископи Руске Заграничне Цркве из Америке и Немачке да заједно са нама данас славе и сећају се подвига и крста који су њихови претходници, изгнаници из отаџбине, започели одавде из Србије. И Свети отац наш Јустин је целивао ову икону за време свог земног живота, а ево, Бог је дао да је он данас опет целива и да заједно са њом вечерас преводи Спасовданску славску литију и молитву за добро нашег народа, за мир, за међусобно разумевање, за праштање и тражење опроштаја међу нама, али и за мир читавог света, свих људи и свих народа.
Нека је срећна и благословена слава и нека Господ благослови све вас, ваше умове, ваша срца, даше душе и тела, вас и ваше сроднике и читав овај град, амин.
Извор: Инфо-служба СПЦ
