Лопаре, 15. јун 2024. - Данас је у храму Покрова Пресвете Богородице у Лопарама одржана свечана Света Архијерејска Литургија коју је служио Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански, господин Фотије. Повод за овај изузетан догађај био је дочек преслике иконе Богородице Пећке Краснице, коју је храму даровао Зоран Антић са својом породицом.
У присуству великог броја верника и гостију, митрополит Фотије је изразио захвалност дародавцима и уручио Зорану Антићу Архијерејску похвалницу као знак признања за њихов племенит дар и допринос духовном животу заједнице. „Ваша пожртвованост и љубав према нашој Цркви и вери су светли пример за све нас“, рекао је митрополит Фотије.
Посебна част је указана и надлежном пароху, оцу Спасоји Радовановићу, који је за своје дугогодишње залагање и рад на њиви Господњој награђен чином протојереја. Митрополит Фотије је истакао да је ово одликовање не само признање за досадашњи труд, већ и подстрек за даље радове и успехе у служби Господњој.
Архијерејска похвалница је такође уручена куму данашњег сабрања, господину Ради Савићу, начелнику општине Лопаре, за његову подршку и преданост црквеним активностима и локалној заједници.
Ово је био и посебан дан за митрополита Фотија, који се први пут обратио сабраном народу са титулом митрополита, која је коначно враћена Епархији зворничко-тузланској након више од једног века. Сабрани верници су са великим одушевљењем и у глас одговорили са „Многаја љета!“, честитајући свом духовном вођи и изражавајући радост због овог историјског тренутка.
Часни оци, уважени господине начелниче и куме данашњег сабрања, уважена господо, драга браћо и сестре.
Имали смо дивну Свету Литургију, каква се служи једном у веку – дочек чудотворне иконе Богородице Пећке Краснице. Ова дивна икона, коју је, по предању, насликао свети апостол Лука, оригинално је била пет векова у Византији, а потом је пренесена у велику православну Русију. Тамо је боравила до средњег века, када се вратила у Свету Земљу. Свети Сава је донео икону из Свете Земље када је постао први Архиепископ српски и када је Српска црква добила самосталност. Она је најпре била у Жичи, а онда је Свети Арсеније, који је наследио Светог Саву, икону донео у Пећ. Од тада је она тамо и назива се Пећка Красница.
Многобројна чудеса су се догађала пред овом иконом – слепи су прогледали, глуви су поново чули, и људи су се исцељивали од свих болести. Поготово је заустављала епидемије, као што су колера и друге, које су у то време биле непознате и нису се могле лечити. Велика знамења и чудеса, али нама је најбитније то што је она чувала и чува нашу Пећку Патријаршију, наше мученичко Косово и Метохију и наше светиње на Косову и Метохији. Осећамо благослов Божији који је са нама преко ове преслике иконе Пећке Краснице која је дошла овде да нас чува нас од свих зала и невоља.
Наш српски народ у Републици Српској има својих распећа и невоља, али са иконом међу нама биће лакше и зато треба да јој прибегавамо у овом светом храму. Хвала Богу, имамо и других светиња и икона широм наше Епархије зворничко-тузланске. Радујмо се духовно, радујмо се и играјмо, како каже псалам, јер је данас велика духовна радост за читаву Цркву, а посебно за нашу богоспасавану Епархију зворничко-тузланску.
Још нешто, видели сте данас да је обзнањено да сам ја, иако сигурно недостојан, по служби коју имам, удостојен да добијем титулу Архиепископа и Митрополита зворничко-тузланског. То је титула коју су имали стари митрополити овде до 1920. године, када је ради уједињења СПЦ донета одлука да се остале владике и митрополити смиравају и своје титуле предају у надлежност Патријарху. Тако да наш Патријарх има титулу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског, док су друге митрополије постале епархије. Сада се тај процес враћа на почетак, јер је историја циклична и наставља се тамо где је стала. На сабору, више од 30 владика је добило своје старе титуле – неки архиепископа, неки архиепископа и митрополита, неки само митрополита, у складу са историјом.
Ово је подстрек да радимо више и боримо се. Верујем да ће ово водити ка томе да се поједине епархије врате својим старим титулама митрополија, али то је процес који захтева стрпљење. Тиме би се завршио круг канонског поретка који се тиче титула и назива наших епархија и титула самих епископа. Радујемо се што је наша Црква препознала да смо достојни да имамо ову стару титулу коју су носили наши стари дивни архијереји на овом простору. Они су чували наше Православље и светиње, и то је оно што ми треба да наставимо.
Захваљујем вам што сте издржали са нама у храму. Било је топло и дуже је трајало него иначе, јер смо имали освећење трона и иконе. Позивам вас да долазите у ову цркву, сада посебно јер је Пресвета Богородица присутна преко своје иконе, и дубоко верујем да ће се и овде чудеса догађати ако будемо веровали и приступали са скрушеним срцем.
Нека сте Богом благословени, и захваљујем куму, нашем начелнику, који је стално са својом Црквом, својим народом и сарадницима.
Хвала војсци, полицији и свим службама, јер данас је велики дан и велики благослов бити овде.
Радујмо се и веселимо се, и чувајмо оно што смо стекли трудом и радом многих људи – подвижника, свештеника, монаха, монахиња, владика и других црквених делатника. Многи су, у време турске, аустроугарске империје и разних освајача, чували ове крајеве. А и данас многи куцају на врата да нас поробе. Уколико будемо слаби и раздељени, они ће то успети. Али ако будемо јединствени и са Богом и нашим светињама, неће успети. Бог је силан и свемогућ, и када је Бог са нама, ко ће против нас? Ово што смо данас доживели у Лопарама можемо тако рећи – када је Бог са нама, ко ће против нас?
Благослов Божији да буде са свима вама. Хвала свима који помажете ову црквену општину и парохију. Оцу Спасоју честитам на добијању духовног мача и чину протојереја. Нека буде ревноснији и труди се више него до сада. Честитамо му на свему што је до сада урадио, јер је све ово дивно и благословено.
Хвала нашим појцима који су дивно појали светогорско појање.
Живели, Бог вас благословио и свако вам добро даровао.
Ова свечаност је још један доказ снажне вере и заједништва у Лопарама, које наставља да цвета и обогаћује духовни живот целе заједнице.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
