Савремени човјек разапет је између овоземаљског друштва и небеског царства, оном којем тежи, чекајући Христа. Таква позиција хришћанина отвара многобројне теме које су се нашле у програму дводневног научног скупа Богословског факултета „Свети Василије Острошки“.
„Зон политикон – зон теуменон“, човјек, друштво, Црква у 21. вијеку, назив је скупа који је изњедрио драгоцјене радове о хришћанству и савременој култури, Цркви и политици, умјетности и постмодернистичком друштву.
Данашње друштво одавно је названо постхришћанском цивилизацијом, изазови црквеног васпитања су велики и бројни, чуло се на скупу.
Улога Цркве и вјере у друштву у којем живимо једна је од тема које се истиче, рекао је декан Богословског факултета „Свети Василије Острошки“, Владислав Топаловић.
„Наравно да је вријеме за осмишљавање нове улоге Цркве и вјере у савременом друштву. На скупу су обухваћене многе теме, од односа вјере и постмодернистичких модела друштава, многа питања у вези са трансхуманизмом, политичким теоријама“, рекао је Топаловић.
Црква и политика тема су, не само научног скупа, већ и друштва које различито тумачи повезаност ова два фактора.
Професор ПБФ „Свети Василије Острошки“ Дарко Ђого каже да појединим друштвеним групама не прија нешто што би Црква имала да каже, па је прогнају на друштвене маргине.
„Црква нема право ни на какав коментар, ма са ког аспекта стварности, не само политичког или културног. Важно је да се диференцирају различите друштвене позиције и различита значења политике јер политика није само партијска. С друге стране је врло важно да разумијемо тренутке“, каже Ђого наводећи примјер Црне Горе. „Двадесет година је трајао један процес који је био и политички али смо од самих почетака знали да ће имати црквени епилог. На крају тог процеса покушало се са отимањем светиња и могли смо да видимо једну масовну реакцију и свештенства и Цркве у најширем смислу. То показује да не можемо увијек препустити да све иде својим током јер ти исходи често доводе до деструктивне силе која ће се суочити са Црквом. Неупоредиво боље је промишљати како дјеловати у реалном времену, док се дешавају процеси“, поручује Ђого.
Индустрија забаве антихришћански и антихуманистички дјелује на друштво, што је кроз филм „Прича из Монтане“ представио Слободан Владушић, професор Филозофског факултета у Новом Саду.
„Дошао сам до једноставних и не баш веселих закључака. Та индустрија, која је у власништву глобалне олигархије, није либерална како се то обично тврди јер да јесте дала би свим странама једнаке шансе. Природа те олигархије је антихришћанство и антихуманизам“, сматра Владушић. Изражава запрепашћење поруком из филма да убиство оца може да буде означено као чин који је добар за друштво. „Тај филм није изузетак нити је дио умјетничког експеримента који одудара од општег мишљења. Мноштво сличних филмова и серија учествује у нечему што бисмо могли назвати уобичавање антихришћанства. Бити свјестан шта је пропаганда и не подлећи антихуманој индустрији забаве, начин је борбе против тих појава“, поручује Владушић.
Питањем хришћанске културе и њене позиције кроз вијекове, бавио се Миша Ђурковић, директор Института за европске студије из Београда.
На посљедњим пописима становништва у Европи видљив је пад процента становништва које се изјашњава као хришћанско, показују подаци.
„Тај проценат је испод 50 одсто. Сада су то и званично друштва која се називају постхришћанска. Еволуција римокатоличке цркве, те других конфесија које су скоро у супротности са Светим писмом, говори о прилагођавању савременом добу умјесто да Црква дјелује мисионарски према друштву. У свему и ми треба да знамо како се поставити и припремити. Потребно је обновити културу хришћанства и хришћанског живота и разумијевања свијета“, порука је професора Ђурковића.
Поред антихришћанства, савремено друштво се суочило са честом појавом ревизије историјске истине. Прекрајања, присвајања, али и брисања историјских чињеница скоро су свакодневна на друштвено-политичком пољу. Инструментализација историје умјетности у постјугословенском периоду била је тема теолога Катарине Тодоровић из Београда. Наглашава да су злоупотребе честе наводећи два примјера.
„За Ново Брдо на Косову и Метохији се зна да припада српској културној баштини. Тамо се налази црква Светог Николе и привремене косовске власти су урадиле рестаурацију не консултујући експерте и без знања Српске православне цркве. Једнобродну цркву су претворили у тробродну, а све да би се приказали као покровитељи и како би се то уписало у албанску историју“, рекла је Тодоровићева. Као примјер навела је и цркву Светог Спаса из 9. вијека која се приписује хрватској културној баштини. Налази се у Далмацији близу извора Цетине. „Сви архитектонски елементи, апсида окренута ка истоку, говоре да се ради о православној цркви“, тврди Тодоровићева.
Кроз седам сесија научног скупа учесници су истакли знатан број питања развоја савременог друштва, те улоге човјека и Цркве. Изазови турбулентног времена су велики и сваком друштвеном фактору задатак би требало да буде очување хуманих и хришћанских вриједности, поручено је са скупа.
Извор: Ин4с
