Лаж те спречава да верујеш: ако је доживљаваш као једину стварност, тада у твом срцу пресуши способност да верујеш. Када сте навикли да вас стално варају, када знате да се и сами непрестано обмањујете, онда је присиљавање себе да верујете много натприроднији подвиг од спремности апостола Петра да по заповести крочи на узбуркане таласе.
И ако покушамо да схватимо зашто је нашим савременицима данас тако тешко да се истински, дубоко окрену Богу, зашто је већина људи склона да га перципира у формалном, магијском смислу, видећемо да је једно од главних објашњења лаж, у којој је све било растворено и искривљено.
И чини ми се да управо у овим условима ми – људи који смо, милошћу Божијом, ипак дошли у Цркву, придружили се малом стаду које је било збуњено, али не и напуштено од свог Пастира – имамо колосалну одговорност: без обзира на све, да будемо људи Истине.
Знамо да новац који није покривен златом губи своју вредност и смисао и претвара се у гомилу бескорисних папирића. Исто тако је реч обезвређена ако није поткрепљена делима, ако је у супротности са нашим делима. Реч као таква је обезвређена – и наша, и речи светих отаца, па и речи Светог Писма, ако долазе са усана оних чији животи их не поткрепљују и људи престају да им верују, а штавише, престају да их чују...
Ми не можемо ништа да урадимо са другим људима - милијардама људи које лично не познајемо, па чак и са десетинама и стотинама оних које још увек познајемо мање-више блиско. Можемо да променимо само оно што се нас се директно тиче.
Можемо да престанемо да се добровољно давимо у мору информација где је немогуће одвојити жито од кукоља, истину од фикције; свести њен долазни ток на разуман минимум, а заузврат, што је чешће могуће, прибегавати извору непомућене истине – речи Божијој, списима оних којима је у животу било најважније деловати, говорити и размишљати и чак осећати у складу са истином Христовом. И наш ум ће постати јаснији и чистији, а наше срце јаче и мудрије.
Можемо почети да се учимо да озбиљно, храбро, па и бескомпромисно живимо у складу са оним што читамо и слушамо у Новом завету, схватајући бити хришћанин подразумева и бити Христов ученик.
Можемо да престанемо да прибегавамо лажи као згодном спасоносцу, да покушамо да будемо одговорни за сваку реч коју изговоримо, и да размотримо сваку ситуацију када смо, због крајње нужде, били принуђени да говоримо не директно, већ на заобилазни начин.
Можемо изнова да се упознајемо са светом, сећајући се да се свако дрво познаје по плодовима и да се само по њима, по тим плодовима, може било шта мање или више објективно проценити.
Можемо, остајући исто мало стадо, уједно бити и острво светлости и чистоте, коме ће свакако тежити душе уморне и измучене лажима, да теже да схвате ко стоји иза наше истине и ко нам даје снагу да не лажемо.
Игуман Нектарије (Морозов)
