Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Архимандрит Клаудијан
У граду Стара Руса служио је стари свештеник архимандрит Клаудијан (Моденов). Био је дубоко у деветој деценији, али је имао феноменално памћење. Не само што је лично познавао скоро све архијереје и многе свештенике Руске православне цркве, посебно оне старије, већ је могао прецизно рећи када је који од њих рукоположен у свештенички чин, како се звала попадија неког свештеника, колико година је одређени монах био у затвору, по ком параграфу и у којим логорима. Укратко, отац Клаудијан био је, како се то каже, жива црквена енциклопедија.
Једном приликом задесио сам се с њим на манастирској слави у Тројице-Сергијевој лаври. Пред нама су полако корачала два позната митрополита.
Погледај како иду ови дечаци! – примети отац Клаудијан.
Који “дечаци”? – изненадих се.
Ма ево ови, испред нас.
Па то су архијереји, владике!
А за мене су они балавци! – рече отац Клаудијан у шали. – Обојицу сам водио око престола на њиховој свештеничкој хиротонији.
То је значило да је отац Клаудијан био најстарији свештеник на оној литургији отпре много година када су млади ђакони, будући архијереји, били рукополагани у свештенички чин.
Већ сам говорио о томе да смо се ми, искушеници, веома скептично и критички односили према екуменској делатности митрополита Никодима (Ротова). Једном је отац Клаудијан нехотично био сведок управо таквог разговора. Зачувши наше осуде, он срдито трупну ногом и претећи нам нареди:
Ућутите! Ништа не схватате! Како ви уопште можете да судите о томе архијереју?
Отац Клаудијан упокојио се на празник Рођења Пресвете Богородице. Тог дана одслужио је Божанствену литургију, па се дакле и причестио Светим Христовим тајнама. Затим је исповедао, служио опело.
Код куће је, уморан, легао у кревет и, уз бројанице, напамет поменуо све које је познавао у току свог дугог живота – обично би, по сећању, само за покој душе могао да наброји имена око две хиљаде људи, што је спадало у његово свакодневно молитвено правило. Пошто је то учинио, позвао је свог васпитаника, ђакона Василија Середу, да се опросте, али није га дочекао: умро је, с бројаницама у рукама.
Сахрањен је у пештерама Псковско-Печорског манастира. Често је овамо долазио да се помоли и поразговара са оцем Јованом.
