Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Свећа
У шкрињи са светињама монахиње су, поред осталих ствари преподобног Серафима, пажљиво чувале и једну малу свећу. Када је мати Фросја вадила реликвије да ходочасници могу да им се поклоне, свећица се обично налазила по страни и нико је није примећивао. Једном сам је питао каква је то нарочита свећа. Онда је она испричала овако.
Свећа се код сестара чува од времена преподобног Серафима. Он им је ту свећу дао пред смрт и рекао: “Једна од вас дочекаће моје тело уз ову свећу – оно ће бити пренето и сахрањено у Дивејеву. Јер ја својим моштима нећу лежати у Сарову, већ ћу се преселити к вама, у Дивејево.”
После упокојења, 1833. године, преподобни је био сахрањен у Саровском манастиру. Тамо су и почели да га поштују као светитеља. Тамо су хрлиле хиљаде ходочасника, из целе Русије. Године 1903. Свети Серафим проглашен је за преподобног. И његове мошти смештене су у Саровски храм Свете Тројице, у велелепну гробницу. Наравно, православни верници чули су за пророчанство преподобног Серафима, о томе да ће он својим моштима прећи у Дивејево, али то се чинило потпуно непојмљивим, особито после Револуције, када се сматрало Да су мошти уништене и да је ово пророчанство најпримереније примати као чисто симболично.
Осим тога, мати Фросја испричала је како је 1927. године, пре затварања Дивејевског манастира, блажена Марја Ивановна, окупивши последњи пут све дивејевске сестре, узела заветовану свећу, коју је оставио преподобни, и запалила је пред свима. Потом је и она прорекла да ће једна од окупљених сестара, она која буде последња поживела, дочекати мошти преподобног Серафима у Дивејеву, ево, управо с овом свећом – у име свих упокојених, настрадалих, убијених монахиња које су, упркос свему, остале верне Господу Богу.
Када ми је мати Фросја ово испричала, било је, чини ми се, још десет дивејевских сестара у животу. Сваке следеће године остајало их је све мање. Преостале су, међутим, чврсто веровале у испуњење пророчанства. На крају, од скоро хиљаду сестара које су пре Револуције живеле у Дивејеву, мати Фросја остала је сама.
Године 1990. у тадашњем су Лењинграду пронађене мошти преподобног Серафима Саровског, за које су сви мислили да су заувек изгубљене. Годину дана касније, уз највеће свечаности и литију кроз целу Русију, свете мошти пренете су у Дивејево јер у Сарову у то време већ деценијама није било ниједног активног храма, а Дивејевски манастир се почео обнављати.
Када су архијереји, на челу с патријархом Алексијем, праћени хиљадама и хиљадама људи, уз појање хорова, уносили мошти преподобног Серафима у дивејевски храм, на вратима је стајала послушница Фросја – схимонахиња Маргарита – и у рукама држала упаљену свећу.
Мати се упокојила 9. фебруара 1997. године, на дан када се Руска црква сећа својих новомученика и исповедника. Она је и сама била исповедница и новомученица. Као и отац Јован (Крестјанкин), који се упокојио на исти празник, пет година касније.
