Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Шта се у тим тренуцима догађало у духовном свету
Шта је то случајност? Зашто цигла пада на главу управо одређеноме пролазнику – једноме од хиљаду? Оваква и слична дубокомислена размишљања муче човечанство хиљадама година.
Једном су ми намесник архимандрит Онуфрије и духовник Лавре архимандрит Кирил поверили да помогнем да се на Кавказ, у планине, тамо где се већ много година у илегали подвижу монаси-пустињаци, превезе један од монаха из Лавре, јерођакон Рафаило (Берестов). Био је то монах потпуно ниског, дечјег раста, без браде, танушног гласа и уистину простодушан као дете.
Завереничким шапатом отац Рафаилчић повери ми се да је по благослову оца Кирила принуђен да бежи у планине зато што се потпуно сам бори против екуменизма. На довратку своје ћелије у лаври прикуцао је лист из школске свеске с натписом: УА ЕКУМЕНИСТИ!!!
Ни ја нисам осећао никакву наклоност према екуменизму, те се зато заузех Да му помогнем, премда сам јако сумњао у реалност изузетне опасности што се надвила над оцем јерођаконом. Нарочито не такве да се морало бежати из манастира.
За мном ће сигурно кренути у жестоку потеру не би ли ме заточили у казамат! – страшним шапатом откри ми Рафаило. Он се изражавао ватрено, сликовито и веома високим стилом.
Искрено говорећи, ни у “казамат” нисам баш поверовао. Коме треба мали јерођакон?
Отац Рафаило био је и сликар. Осим личних ствари он је канио да у планине понесе и прибор за иконописање, штафелај, боје и даске за иконе, да их има у резерви. Схватио сам да све то ја нећу моћи сам, те одлучих да позовем и свога друга, печорског искушеника Сашу Швецова, који је тада био на одсуству код родитеља у Москви. Уз благослов архимандрита Кирила придружио нам се још један младић са завршеном Московском духовном академијом, Константин. Сад је он игуман Никита и служи у Брјанској епархији.
На железничкој станици у Сухумију дочекао нас је ђакон Григорије, маљав човек натмуреног изгледа, са својом супругом, ђаконицом Олгом, која је сушта супротност њему – веома брижна и предусретљива. Одсели смо у њиховој кући у улици Казбеги. Испоставило се да су ту налазили уточиште сви који су тајно одлазили монасима у планине.
Отац Рафаило једва је чекао да се што пре докопа планинских келија, али то није могло да прође тако лако. Ђаконица Олга примила је телефонски позив из Загорска с упозорењем да градом већ колају гласине о томе како се јерођакон Рафаило запутио у Сухуми и како се спрема да оде у планине, где се живи слободно од совјетских власти, без икаквих личних докумената, пријава боравка и регистрација. Ако се о томе прича у Загорску, то ће ускоро знати и локалне власти.
Тако је и било. Православци су у Сухумију радили на разним дужностима, зато смо већ сутрадан сазнали да је у сухумску милицију стигла директива да се ухвати опасни злочинац јерођакон Рафаило (Берестов), који намерава да пређе у илегалу еда би се бавио антисовјетском делатношћу и живео као лезилебовић.
Врло ме је зачудило што су се узнемирујуће слутње маленог оца Рафаила показале тачне. А он се, мада се некако већ припремио на такав обрт у следу догађаја, тако испрепадао када је сазнао да су кренули у лов на њега, да се, баш као дете, од страха завукао под кревет и никако није хтео да изиђе. Ми смо се смејали, покушавајући да га извучемо. Све у свему, улога суровог зликовца и страшног државног непријатеља, на кога се обрушила велика милицијска потера, уз оца Рафаилчића апсолутно није ишла.
Али, како било да било, поход у планине морао се одложити. Посаветовали смо се с печорским игуманом Адријаном, који је у Сухумију био у гостима код својих духовних чеда, и он је наложио да треба сачекати док будност милиције не ослаби. Нашој младој тројци – искушенику Саши Швецову, академцу Константину и мени – то је само ишло наруку. Целе недеље нисмо радили ништа, сем што смо се купали у мору и сунчали, све док то грозно беспосличење најзад није довело до најмрачнијег беса домаћина куће, оца Григорија.
Кад нас једно јутро на ноге подиже у цик зоре, он свечано објави да су за беспосличаре прошла слатка времена. Најзад се и за нас нашло посла. Дан је као ретко кад био сунчан и врео. Мало даље од нас мрешкало се нежно море. Кад се све сабере, мени се ништа није радило. Но кад је морање, није питање: после доручка се одвукосмо за оцем Григоријем преко читавог града према месту које нам је он одредио за радне подвиге.
Било је то на самој периферији Сухумија. Ђакон нас је довео до напола срушене зграде од цигала, коју је недавно купио будзашто. Издао нам је задатак да педантно раскрчимо ту рушевину, да би се од цигала које издвојимо могла направити летња кухиња. Предстојао нам је дуг, тежак и у дословном смислу прљав посао.
Одваљивали бисмо део зида, затим изваљивали циглу по циглу, сваку чистили од старог осушеног цемента и педантно слагали за утовар у камион. Како нам је задао шта да радимо, отац Григорије се одмах орасположио. Повезао је главу великом белом марамом, због чега је дефинитивно почео да личи на брадатог разбојника, оседлао свој мотоцикл и кренуо за камионом, наговестивши да ће се вратити за неких пет сати.
Читавих пет сати ми смо, дакле, снуждено растурали високи зид, сложили читаво брдо очишћених цигала. А врућинчина – неподношљива. Зној нас је обливао, прашина од цемента разједала нам је кожу од главе до пете. Најзад се, нешто пре три поподне, појави отац Григорије, на камиону. На нашу срећу, ипак је одлучио да се побрине за нас: донео нам воде у канистеру од десет литара како бисмо стигли да му цигле сложимо пре него што умремо од жеђи.
Пошто сам се напио воде, пожурио сам да се сместим на једино место где је била хладовина – под напола срушен зид. Хлада је било тачно за једног човека и ја сам се сместио таман како треба. Али срећа није дуго трајала: ђакон ме је позвао и нерадо сам морао да напустим то место у хладовини. Не сећам се више шта ми је отац Григорије рекао да радим, нешто ситно. Али када сам се поново запутио у хлад, тамо је већ уживао млади богослов Константин. Ја се мало устумарах и потрупках, али није било места чак ни да се тик уз њега наместим. Удаљих се.
У том тренутку Константин примети како Саша Швецов натеже већ четврту или пету шољу воде.
– Еј, па ти ћеш све да попијеш! – повика млади богослов. – Остави нам бар мало!
Али овај га и не погледа, већ демонстративно настави да налива следећу. Константин крену на њега, оте му шољу, а лукави Саша предаде му посуду без борбе, па шмугну према спасоносноме зиду и свали се у хлад.
Гледали смо га са завишћу. Али ни Саши није било суђено да ужива дуго. ‘ђакон Григорије виде да опет ништа не радимо, па зарежа:
– Шта се ви тамо хладите?! Брзо, да се товаре цигле! Шоферу сам платио само за један сат. Нећу због вас да му дајем још три рубље!
Ми се послушно одвукосмо на извршење задатка, а отац Григорије сада сам приђе спасоносној хладовини и задовољан се завали уза зид.
Даље се све одиграло у једном трену. Товарили смо цигле у камион кад се наједном разлеже заглушујући тресак. Окренусмо се и видесмо да се над местом на које само што је сео отац Григорије, подиже густ облак прашине. Зид се неочекивано срушио. Када смо притрчали, кроз мутну завесу угледали смо несрећног ђакона затрпаног гомилом разбијених цигала. Тада ме је, сећам се, запрепастио повез на његовој глави: на наше очи он је од белог постајао црвен. Било је то као у филмовима о црвеним командантима, а прво што ми је пало на памет било је: “Ко је већ стигао тако брзо да га превије?” Но пошто сам одмах схватио да се то крвљу пуни марама којом је отац Григорије скупио косу, ја, заједно са осталима, јурнух према њему.
Отац ђакон био је без свести. Прионули смо да најпре поскидамо цигле с њега. Возач камиона пожурио је по хитну помоћ. Лекари су дошли за пола сата. Пошто су прегледали оца Григорија, суморно су промрмљали да је све то јако лоше и одмах га одвезли на операцију. После свега што се догодило отац Григорије је осам месеци прележао у разним болницама, издржао неколико операција, али још дуго није могао ни да служи нити да се врати у нормално стање.
Те исте вечери Константин, Александар и ја поставили смо себи питање: зашто се управо отац Григорије нашао испод зида у тренутку када се он срушио?
Па сваки од нас је, макар и накратко, седео под њим. Зашто се срушио управо на ђакона? И шта се то дешавало у духовном свету да нас наши Анђели чувари разноразним поводима одвлаче од тог проклетог места? Или је све то што се десило једноставно – случајност?
Та питања су нас толико узнемирила да смо по одговор кренули оцу Адријану. Свештеник се замислио и рекао:
Нећу моћи да одговорим на ваше питање. Рећи ћу само (то није тајна исповести нити нешто непознато) да отац Григорије већ неколико година литургију служи без претходног исповедања. И не само ја лично, већ и свештеници његовог храма више пута су МУ говорили да ће то на лоше Да изиђе. Али отац Григорије би само одмахивао: “Не морам, није обавезно. Касније ћу се исповедити.” И једнако је одлагао и одлагао исповест.
А ја сам знао да ће му се нека несрећа десити. С таквим се стварима не сме играти.
После неколико дана, пошто смо напокон добили благослов од оца Адријана, кренусмо у планине, теглећи потешке руксаке са стварима оца Рафаила. Локална монахиња, невероватно снажна жена од неких четрдесет година, прихватила се да нас прати и сама на своја плећа навалила најтежи пртљаг.
Ишли смо само ноћу, по месечини се ломатали стрмим планинским стазама и богазама, хватајући се за камење и шибље рододендрона. Дању смо боравили у монашким келијама, да нас ловци не примете.
Видели смо трагове медведа и јелена. Јели смо укусни планински мед. Упознали се с планинским монасима. Неки од њих били су прави подвижници. Разговарали смо с њима, помагали у поправкама келија саграђених од стабала исцепаних секиром.
Код једне предобре старе великосхимнице морали смо да останемо два дана: по околини су се мували ловци. За та два дана смазали смо све резерве намирница које је монахиња спремила за зиму. Није нам била намера да се преједамо, али планински ваздух је у нама младима пробудио такав зверски апетит да ништа друго нисмо могли него да као омађијани таманимо и конзерве и пржени кромпир и некакве каше. Кротка монахиња једва је стизала да нам наспрема хране. Ни речи нам није рекла, али је после нашег одласка (како смо касније сазнали, на нашу срамоту) морала да сиђе с планине и поново спрема провијант за зиму.
Напокон, шестог дана пута, крај планинског потока сретосмо друга оца Рафаила, јеромонаха Пајсија, веселог и ученог монаха, који већ неколико година ту живи.
Пајсије!!! – продорно повика Рафаилчић и похрли к њему, газећи поток.
Ту се и завршила ова прича. Преко силовитог брзака пренели смо ствари оца Рафаила. Пошто смо се опростили, кренули смо натраг и путем расправљали због чега и ради чега су се у нашим животима одједном појавиле ове планине, нови људи и сви ови необични догађаји.
