Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Беседа на Литургији после монашења, 19. децембра 1997
Господ од нас очекује верност. Верност и ништа друго. Верност Духу Божјем. Верност нашој вери. Верност Христу.
Данас је у нашој обитељи посебан празник. Појавио се на овом свету нов монах. У јеванђељској причи, коју чусмо данас на литургији, Господ је ставио пред Себе дете и рекао: “Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.”
Сваки је монах после пострижења као дете пред Господом, као безгрешно дете пред којим се открива нов живот. Само од њега сада зависи хоће ли остати исто такво дете, с тако чистим срцем, како сада стоји пред Господом. А по Предању, ми знамо да је управо такав дечачић био и будући светитељ Игњатије Богоносац, који је претрпео мучеништво за Христа и остао Му веран без обзира на све невоље. Или ће изабрати нешто друго: да буде веран само својим жељама, које ће прогласити законом – и за самога себе и за цео свет. У овом другом случају ће пожелети да доскочи свима, а у ствари ће постићи само једно: обмануће самога себе…
Господ од нас очекује верност. И од тебе, брате наш НН! Управо верност. Верност монашким заветима. Послушању. Верност у смирењу. Верност у томе да више од свега на свету заволиш Спаситеља нашега, Господа Исуса Христа, и нико и ништа на овоме свету да ти од Њега не буде важнији.
Ако испуниш тај свој завет с Богом, који си данас дао, многи ће људи преко тебе моћи да досегну спасење и вечност. Ако се, не дај Боже, срце људско и срце монаха обрати самоме себи, ако верност Богу у њему не видимо, онда ће се десити нешто најстрашније што може да нам се деси, а то је бесмислен монашки живот. Нема ништа страшније од тога! Ево, дата су ти сва оружја потребна за победу.
Господ те је охрабрио задивљујућим речима, чуо си их током замонашења. Сви смо се за тебе молили. Пред тобом се отвара посебан пут, испуњен борбом и искушењима, али и нарочитим смислом, који се ни са чим не може поредити: испуњен радошћу и срећом коју свет не може појмити.
Нека би дао Бог свима нама, браћо и сестре, да чувамо верност своме призвању. Јер завет верности не односи се само на монахе. Господ, по речима Светог Јефрема Сирина, не тражи ни монаха ни мирјанина, ни учењака ни простака, ни богатог ни сиромаха, него само срце које жуди за Богом, срце испуњено искреном жељом да буде верно Њему и Његовим заповестима! Нека би Господ свима нама дао разумевање те верности. Она наш живот чини осмишљеним. Због такве верности Христос Својим ученицима даје радост, снагу и храброст за одолевање искушењима с којима се морамо суочити на нашем животном путу. Амин.
Напомена: Пет година касније тај монах је напустио обитељ.
У Цркви нема никаквих механизама принуде који би човека задржали у манастиру. Код нас, у Сретењском манастиру, за непуних двадесет година имали смо три оваква случаја. Кад кажу да то уопште није много у поређењу с другим манастирима, ми не верујемо. Чак и један такав догађај трагедија је за манастир. Али то је пре свега трагедија за самог монаха, који је своје завете изневерио.
Бескрајно нам је жао таквих људи. Црквене уредбе их воде као самоубице и прописују да се такви не сахрањују на хришћанском гробљу. Црква њихове бракове не признаје. Имао сам прилике да читам богословска објашњења таквих прописа и канона и увек ми се чинило да су сувише строги. Међутим, једном сам чуо нешто што није било богословско објашњење, нити параграф из древних канона. Била су то свега четири стиха. И схватио сам да црквена правила само описују стање у које себе, и не само себе, гура монах када се одриче изабраног пута. Наравно, Господ је милостив, за свакога постоји покајање, али ево како је свој живот сумирао Арсеније Чанишев, професор Филозофског факултета Ломоносовљевог државног универзитета, аутор књига о античкој филозофији. Он није био монах, па према томе није имао никакве потребе да се каје због кршења завета датих Богу. Али био је син монаха… Ово су његови стихови.
Плод сам Греха – син монаха.
Прекршени ја сам завет.
Од Бога сам зато проклет:
Сва ми дела – шака праха.
