Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Кршење црквеног типика, или како смо кнез Зураб Чавчавадзе и ја прекршили Велики пост
Године 1998. префект централног округа Москве, где се налази наш Сретењски манастир, Александар Иљич Музикантски, причао ми је о свом путовању у град Грозни (у Чеченији) и о ужасним условима у којима је тамо живела тада већ малобројна православна заједница. Кад сам чуо ту причу, заједно с братијом манастира затражим од Његове Светости патријарха Алексија благослов да прикупљамо помоћ за храмове Грозног. У року од три дана до врха смо напунили огромну камионску приколицу намирницама, лековима и одећом. Уз то, наши парохијани дали су и доста новца, ми смо додали од манастирских средстава, тако да је добијена сума била, за она времена, поприлична. Било је дирљиво гледати како су људи давали понекад и оно што им је најнеопходније, радујући се што бар нечим могу да помогну својој сабраћи.
Александар Иљич Музикантски успео је преко московских власти да се с властима тадашњег чеченског лидера Масхадова договори о нашем путовању и подели ускршње помоћи хришћанима Грозног. Јевгеније Алексејевич Пархајев, директор патријарашких радионица у Софрину, приложио је за бомбардовани и опљачкани храм у Грозном све што је неопходно за богослужење.
Полазак је био планиран за понедељак Страдалне седмице. Два дана уочи поласка испричам свом другу Зурабу Чавчавадзеу о том свом путовању и замолим га да се побрине о мојој мајци ако ми се нешто деси. Али Зураб одмах одлучи да и он обавезно мора са мном. Наговарао сам га и убеђивао да он као муж и отац никако не треба да ризикује – ништа није помогло. Кнез је био непоколебљив. Чак се позвао на то да су његову прабабу, кнегињу Нино Чавчавадзе, крајем XIX века отели Черкези, али је убрзо била ослобођена. Тобоже, то је добар знак да ће путовање бити успешно. На крају морадох да пристанем, тако да мој верни друг и ја, праћени молитвама Његове Светости патријарха Алексија, оца Јована (Крестјанкина) и других печорских стараца, кренусмо на пут, у град Грозни.
Пред нама се открио ужасан призор. Грозни је после бомбардовања био у рушевинама, нисмо наишли ни на једну читаву вишеспратницу. Једва смо некако од чеченске царине измолили дозволу да пренесемо неколико флаша кахорског црног вина за службу у храму. У Ичкерији (тако се у том кратком периоду Чеченија звала) алкохол је био забрањен. Хвала Богу, добро смо прошли и с новцем који сам ја везао око тела и кришом пренео преко границе. Та средства била су намењена пре свега руским становницима Грозног, јер они већ неколико година не добијају ни п/к те ни пензије, нити било какву новчану помоћ. Један део новца био је за свештеника, други за мајке које су по Чеченији тражиле своје заробљене синове.
Сместили смо се у седишту групе званичног представника председника Русије у Чеченији. Био је то мали плац иза аеродрома Северни, с две дрвене касарне. У првој је било званично представништво председника Русије у Ичкерији. Ту је живело неколико генерала и официра, ту сместише и нас двојицу. У другој касарни било је смештено шездесет специјалаца. Њихов задатак, како ми је објашњено, био је да, у случају напада, одбрану држе петнаест минута – док официри не униште документа и машине за шифровање.
Дочекани смо веома топло. Дали су нам једног од наших официра као пратњу, али руководство нас је поштено упозорило да у сложеној ситуацији тај официр тешко може да нам помогне, осим што може јуначки да умре за нас. По наређењу Масхадова, у пратњу су нам додата четири наоружана Чеченца. На наше узнемирено питање да ли је то обезбеђење поуздано, одговор је био следећи: будите срећни ако вас успут не продају за ситне паре. Зураб и ја одлучисмо да то схватимо као шалу јер бисмо у противном пали у депресију.
До касних вечерњих сати развозили смо намирнице и ствари, делили новац. Део хране и лекова однели смо у дечји вртић. У разрушеном храму Архистратига Михаила срели смо се са свештеником, оцем Јевтимијем, и договорили да за два дана, на Велики четвртак, вршимо службу. На литургији је требало да се окупи неколико стотина преосталих хришћана из целог Грозног. Држава их је препустила на милост и немилост судбине. Тешко се може описати оно што су ти људи преживели у протеклих неколико година. Били смо срећни што бар нечим можемо да им помогнемо.
После рата је степен мржње према Русима био такав да им је понекад било забрањено чак и да засаде баштицу како би се колико-толико прехранили. Док смо пролазили кроз град, доња мантија била ми је сва испљувана, али Зураб и ја трудили смо се да не обраћамо пажњу, да не изазовемо нешто горе.
Требало је да решимо још нека питања, па нам је предложено да уместо у представништву председника Русије преноћимо негде у граду, и то без пратње нашег официра. Официр се, наравно, томе категорично успротивио, али Зураб и ја одлучисмо да се ослонимо на вољу Божју и на поштење представника чеченске владе који је био у нашој пратњи. Официр нас упозори да у том случају он са себе скида сваку одговорност, а затим нас невољно остави и оде. А нас повезоше некуд на периферију Грозног, у приватну кућу.
Наравно, није нам било свеједно. Али све је добро прошло. Љубазно смо примљени у великој чеченској породици. Глава породице је човек веома утицајан у овим крајевима, а иначе је одрастао у централној Русији и био инжењер у граду Иванову. Добар део ноћи провели смо у разговору и пред нама се отворила друга страна ове трагедије, страна која се тицала мноштва обичних чеченских породица. Решили смо готово све своје недоумице. Поноћ је одавно прошла кад сам очистио испљувану доњу мантију и после усрдне молитве Зураб и ја заспасмо чврстим сном.
Кад је свануло, а то је била Велика среда, са истом оном групом Чечена-пратилаца кренусмо назад, кроз разрушени град. Приметих да наши пратиоци данас изгледају већ дружељубивије. Изгледа да им је импоновало што нисмо одбили да ради својих послова преноћимо у непознатој кући.
Тек касно увече, уморни од мноштва догађаја (међу којима је, нажалост, била и једночасовна потера за нашим аутомобилом: јурили су нас неки наоружани типови у маскирним униформама, потпуно непознати чак и нашим пратиоцима), стигосмо на аеродром Северни, у војну базу.
Прилазећи касарни, Зураб и ја већ смо се припремали за врућ чај с хлебом и једва смо чекали да прочитамо службу на Велики четвртак коју смо понели из Москве, затим правило пред Свето причешће, а после тога – у хоризонталу до јутра. Да смо само знали шта нас у касарни чека!
На вратима нас нестрпљиво сачекаше два официра, снажно нас изгрлише и испричаше како се војници нису више надали да ће нас видети живе, а кад су сазнали да смо здрави и читави, припремили су нам свечани дочек.
Закорачисмо у касарну и обојица се скаменисмо: огроман сто насред касарне био је претрпан небројеним јелима. Били су ту и врући комади јагњетине, и печено прасе, и специјално припремљена риба… На једној великој полици стајала је папирна икона у оквиру, а пред њом је горела парафинска свећа… Домаћини су за нас учинили све што је било у њиховој моћи. А ми смо са ужасом посматрали то гастрономско изобиље и официре, радосне због нашег повратка, како нас опкољавају и бучно позивају да седнемо за сто.
Ја стварно не могу… Никад у животу нисам прекршио Велики пост! – прошапута Зураб.
Шта смо могли? Да се упуштамо у објашњавање строгости Страдалне седмице? Да тим људима, који су се од свег срца потрудили ради нас, очитамо буквицу како се по црквеним правилима данас не једе ни уље, а камоли месо? Морам признати, ни у најгорем кошмару Зураб и ја нисмо могли тако нешто да сањамо… Али обојица смо осећали да ће сва та наша потпуно исправна објашњења у овом тренутку пред Богом бити далеко већи грех него што је ово неочекивано кршење поста.
За цео живот смо Зураб и ја запамтили ту дугачку и предивну трпезу, пуну истинске хришћанске љубави.
Наредних година је братија нашег манастира више пута имала прилику да посети Чеченију и друге војне гарнизоне и ако би путовање падало у време поста, увек смо унапред усрдно молили да се наша гастрономска ограничења узму у обзир.
