Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Преосвећени послушник
Седамнаестог септембра 1999. године у Вашингтону је умро руски епископ Василије (Родзјанко).
У ствари, владика Василије је само дочекао тренутак када ће кренути на пут за који се целога живота усрдно припремао. Често је покушавао да прича о томе, али га готово нико није разумео. Саговорници су сматрали да је боље ако им његове речи на једно уво уђу а на друго изиђу, или су са озбиљним изразом лица и као навијени понављали разне сентименталне глупости: “Таман посла, владико, још ћете ви да поживите! Бог је милостив…” Али сам владика је с нестрпљењем и живим интересовањем предосећао то путовање.
И иначе, он је за живота био страствен путник. Рекао бих чак да је управо то и био његов прави призив, па и више од тога: био је то његов начин живота.
Његова странствовања започела су, заправо, када се 1915. године на наследном племићком имању “Отрада” родило дете које ће касније постати епископ Василије, а коме су привремено наденули име Владимир. Деда новорођенчета по очевој линији био је председник Државне думе Руске империје Михаил Владимирович Родзјанко. Мајка је потицала из древног рода кнежева Голициних и Сумарокових. И иначе, тај новорођени раб Божји био је у ближем или даљем сродству с многим руским племићким породицама.
Већ 1920. године, кад је напунио пет година, уследило је друго велико путовање. Кренуо је на далеке путе: копном и морем кроз Турску и Грчку до Србије. Нужда га је на такво путешествије натерала: нови господари Русије нису имали намеру да у животу оставе породицу бившег председника Државне думе. Породица Родзјанко настанила се у Београду, где је будући владика и одрастао.
Бог му је дао велике учитеље. У Југославији се и иначе стекао крем руске емиграције, али његови лични васпитачи били су заиста посебни. Први је био јеромонах Јован (Максимович), који је тридесет година касније постао знаменити архиепископ санфранцискански, а још тридесет година потом канонизован је у Руској дијаспори. Други је био велики предстојатељ Руске заграничне цркве, митрополит Антоније (Храповицки). То су били такви гиганти духа да су неизбежно морали имати силан и благодатан утицај на свога васпитаника.
Али пре њих је будући владика добио још једног васпитача, исто толико важног. Њега је такође за цео живот запамтио. Био је то његов домаћи учитељ, бивши официр Беле армије. Тај је свакога дана мучио и тукао малог Волођу, и то тако вешто да нису остајали никакви трагови мучења и нико за то није знао. Тај несрећни официр гајио је стравичну мржњу према Михаилу Васиљевичу Родзјанку, деди свога васпитаника, јер га је сматрао кривим за пропаст Русије. А пошто ту своју мржњу није могао да искали на деди, за све је морао да плати унук.
Много година касније владика се сећао: “Мати ми је пред смрт говорила: ‘Опрости ми што сам непажњом дозволила да те муче док си био дете.’ – ‘Мама, то је било по Промислу Божјем’ – одговарао сам јој. – ‘Да није било тога што ми се десило у детињству, не бих постао ово што јесам…'”
Већ у позним годинама, опет током једног путовања, Господ је владику упутио у Царско Село. Добио је благослов да ту одслужи литургију у храму Теодоровске иконе Пресвете Богородице, дакле баш у храму који је саградио император Николај II и који је толико волела цела царска породица. По завршетку службе владика изиђе пред народ и принесе покајање за кривицу у којој се од детињства осећао као саучесник само зато што је био унук свога вољеног деде:
Мој деда је Русији хтео само добро, али, као слаб човек, често је грешио. Погрешио је када је своје парламентарце послао цару с молбом да се одрекне престола. Он није мислио да ће се цар одрећи и у своје име и у име свога сина. А када је то сазнао, горко је заплакао рекавши: “Сад више ништа не може да се учини. Сад је Русија пропала.” Постао је нехотични кривац за тујекатеринбуршку трагедију. Али и нехотични грех је ипак грех. И ево сада, на овом светом месту, ја пред Русијом, пред њеним народом и пред царском породицом молим опроштај за свога деду и за себе. И као епископ, влашћу која ми је дата од Бога, опраштам и разрешујем његову душу од тог нехотичног греха.
Породица Родзјанко трајно се настанила у Југославији. Владимир је стасао у доброг, високог и веома лепог младића. Стекао је изванредно образовање, заволео дивну девојку, оженио се њоме и у двадесет петој години рукоположен је за свештеника Српске цркве. Кад је почео рат, отац Владимир Родзјанко неустрашиво је учествовао у покрету отпора. Исто тако је без трунке страха остао у Југославији по доласку комуниста на власт мада су многи емигранти напустили земљу, пре свега они за које је совјетска власт била посебно заинтересована. Отац Владимир служио је као свештеник у српској парохији и за њега је било незамисливо да напусти своју паству, чак и ако му је претила робија или стрељање.
Стрељали га нису, али без робије није могло да прође. Добио је осам година. Треба знати да Брозови логори нису били ништа мање страшни од оних у СССР-у. На срећу, Броз се ускоро посвађао са Стаљином и онда, њему у инат, на слободу пустио све руске емигранте: да колико-толико напакости своме бившем покровитељу. Тако је владика у југословенским затворима провео само (или боље рећи: читаве) две године. Чим је изишао из логора, одмах је кренуо на нов пут.
Најпре се обрео у Паризу, код свога духовника архиепископа Јована (Максимовича). Затим у Лондону, где је почео да служи у српском православном храму. Ту, у Лондону, отац Владимир је на радију Би-Би-Сија почео да води своје црквене емисије, намењене Русији. Неколико поколења грађана СССР-а стицало је кроз те емисије знања о Богу, о православној вери, историји Цркве и своје земље.
Прођоше године, отац Владимир постаде удовац. Црква му благослови да се замонаши, а као монах доби ново име – Василије, а затим и архијерејски чин. И отисну се на следеће путовање, у Америку, сада већ као епископ Василије. Тамо је православљу привео хиљаде протестаната, католика и људи који једноставно ни у шта нису веровали. Али као што то често бива, и тамо је некоме сметао, не толико због своје енергичне делатности колико због отвореног супротстављања моћном, али за Цркву потпуно неприхватљивом лобију. Завршило се тако што су преосвећеног епископа Василија “умировили”, тј. оставили га без икаквих средстава за живот.
И оваква депримирајућа ситуација за владику је била само наставак странствовања, толико драгог његовом срцу, и повод за нове подвиге. Тих година се отворила могућност путовања у Русију. То је била давна и страсна владичина жеља и он с одушевљењем похита у своју родну груду – у свету руску земљу.
Ја сам имао срећу да будем сведок и учесник неких догађаја из тога доба.
У мом животу и животу мога друга, вајара Вјачеслава Михаиловича Кликова, владика Василије појавио се као несвакидашња и неочекивана радост.
Било је то 1987. године. Ближио се 17. јул, незаборавни дан страдања царске породице. Вјачеслав Михаилович и ја имали смо силну жељу да се одслужи парастос Цару, али у оно време то је био готово нерешив проблем. Било би незамисливо отићи у московски храм и рећи свештенику: “Молимо вас, одслужите помен Николају Н.” Ако би свештеник то и прихватио, јасно је да би се одмах све сазнало и он би запао у велике неприлике, од којих би најмањи проблем било отпуштање из храма. А нисмо хтели ни да помен вршимо у кући јер су многи наши пријатељи желели томе да присуствују.
Баш тих дана је Вјачеслав Михаилович Кликов завршио монументални надгробни споменик Александру Пересвету и Андреју Осљабји – великосхимницима који су, по благослову преподобног Сергија, отишли с војском Димитрија Донског да ратују на Куликовом пољу. Тај споменик је после дуготрајног противљења власти био постављен на гробу двојице великосхимника, у бившем Симоновом манастиру, где је у совјетско време била смештена фабрика “Динамо”.
Е, ту мени паде на памет: пошто је званична дозвола за освештавање надгробног споменика Пересвету и Осљабји већ добијена, ми за време тога освећења можемо да извршимо и парастос царској породици. Наравно, они ће обавезно послати некога да мотри на нас, али тешко да ће уходе разумети богослужбене нијансе. За њих ће сав догађај бити тек једна дугачка и њима несхватљива црквена служба.
И Вјачеславу Михаиловичу се та идеја веома допаде. Остала је само једна ситница: да нађемо свештеника који би пристао да ризикује. Ризик можда и није био толико велики, али је ипак постојао. Јер, ако неко од ухода схвати шта се заправо дешава… Морам признати, трудили смо се да о томе и не размишљамо. Али нисмо хтели ни да опасности излажемо наше драге свештенике.
Тада неко успут помену да је у Москву ових дана из Америке допутовао епископ Василије (Родзјанко). Многи од нас чули су за тог владику, знали га по црквеним емисијама на “непријатељским” радио-станицама с програмом на руском језику. Посаветовавши се дођосмо до закључка да бољег кандидата за служење парастоса царској породици нећемо наћи. Прво, он је бели емигрант. Друго, он као странац ризикује мање од наших свештеника. “Комора глобалног бургијања”, како смо тада звали КГБ, не би требало да њему нешто посебно науди. Осим, можда… У сваком случају, лакше ће се извући, ипак је он Американац – тако смо се тешили. Уосталом, како се говорило у помало циничној, али популарној изреци тог доба: “Деда је ионако стар, њему је свеједно.” На крају крајева, других варијанти једноставно није било.
Исте вечери Вјачеслав Михаилович и ја запутили смо се у хотел “Космос”, у коме је одсео владика Василије с групом поклоника, православних Американаца.
Владика изиђе пред нас у хол… Кад нисмо попадали од чуда! Пред нама је стајао необично леп, наочит старац, с невероватно добродушним изразом лица. Једном речју, благообразни старац, како се говорило у стара времена. Такве архијереје нисмо досад имали прилике да видимо. У њему се могла назрети друга Русија, и изгубљена култура. Овај архијереј био је потпуно другачији од оних с којима смо имали прилике да контактирамо. Нису наши били лошији, не у том смислу! Него је овај стварно био сасвим другачији.
Стајао је пред нама онако висок, поглед му је био пун доброте и искрености, без имало подозрења. Вјачеслав Михаилович и ја се одмах постидесмо што смо оваквог човека хтели да изложимо опасности. Упознали смо се и разменили неколико уопштених фраза, али пре него што смо поменули разлог нашег доласка, извинили смо се и мало се одвојили ради договора. Чврсто одлучисмо: усрдно ћемо молити владику да добро размисли пре него што прихвати наш предлог.
Сва тројица изиђосмо онда да се прошетамо, што даље од хотелских микрофона. Чим владика сазнаде за циљ наше посете, он у одушевљењу стаде насред тротоара и чврсто ме ухвати за руку, као да сам ја имао намеру да побегнем. Он предлог не само да прихвати него нас ватрено стаде убеђивати како нас је Сам Господ Бог послао њему. Док сам ја трљао лакат, питајући се колику ћу масницу имати испод рукава, владика нам исприча да он већ готово педесет година, откако је постао свештеник, сваке године на тај дан обавезно служи помен царској породици. А овога пута се затекао у Москви и ево већ неколико дана лупа главу где ће и како ће у Совјетском Савезу одслужити тај помен. И ту се појављујемо ми с нашом “благочестивом авантуром”. Владика нас је гледао као анђеле послате с неба. А кад га упозорисмо на опасност, он само немарно одмахну руком.
Остало је још неколико питања, али и њих владика Василије истога тренутка разреши. По древним црквеним канонима, када епископ дође у туђу епархију, он богослужење не може да врши без благослова локалног надлежног архијереја. А за Москву је то био сам патријарх. Међутим, владика саопшти да му је колико јуче Његова Светост патријарх Пимен дозволио да служи такозване приватне требе, тј. молебане и парастосе. А баш то нам је и требало. За службу је био потребан и хор. Испоставило се тада да готово сви поклоници који су допутовали с владиком певају у црквеним хоровима.
Рано ујутро, на дан спомена страдања царске породице, окуписмо се на улазу у фабрику “Динамо”, испред портирнице. Било је ту педесетак мојих и Кликовљевих пријатеља и двадесетак верника из Америке. Сви они били су углавном православни Англосаксонци, говорили су само енглески и црквенословенски. Требало је с тим у вези нешто одмах смислити, јер ће власти послати људе да мотре на нас, и ако ти агенти схвате да су на територију фабрике ушли странци, биће то додатна главобоља. Зато смо, ради сваке сигурности, насмрт преплашили нашу америчку браћу по вери, уверавајући их да ће, ако само писну, завршити у подземним просторијама Лубјанке. Строго смо им забранили да уопште отварају уста, осим кад буду певали на парастосу. Узгред, стварно су се показали као солидан хор и целу службу отпевали су напамет, готово без страног нагласка.
Представници фабричке управе и још неки мрачни типови спроведоше нас, дугим ходницима и пролазима, до места где су сахрањени Пересвет и Осљабја. Срце ми застаде кад видех како људи у цивилу подозриво посматрају наочитог архијереја и његову паству, преплашену и ћутљиву, али ипак толико различиту од обичних совјетских људи. Срећом, све је добро прошло.
Кликовљев надгробни споменик Пересвету и Осљабји био је необично леп – аскетски строг и величанствен. Почесмо освећењем, а затим, као што је био договор, полако, да људи на задатку ништа не примете, пређосмо на помен. Владика је служио тако надахнуто, а његови верници певали у таквом заносу да је цело богослужење прошло као један трен. Владика није изговарао речи “император”, “императорка”, “царевић”, помињао је само најпре ратнике Андреја Осљабју и Александра Пересвета, а затим убијеног Николаја, убијену Александру, убијеног дечака Алексија, убијене девојке Олгу, Татјану, Марију и девојчицу Анастасију, а такође и своје и наше упокојене ближње.
Ко зна, можда су људи у цивилу све схватили. Није искључено. Али нико од њих није реаговао. На растанку нам још и захвалише. И та захвалност, како се учинило Вјачеславу Михаиловичу и мени, била је потпуно искрена.
Када прођосмо кроз фабричку капију и поново се нађосмо у граду, владика Василије ми изненада приђе и врло чврсто ме загрли. А затим изговори речи које ће ми заувек остати у сећању. Рече да ће ми до краја живота бити захвалан за ово што сам данас за њега учинио. И мада ја уопште нисам схватао шта сам то тако посебно учинио, ипак су ми владичине речи веома пријале.
Заиста, владика је до краја живота био крајње милостив према мени, што је за мене био један од драгоцених и незаслужених дарова Божјих.
Тих година тек смо откривали истину о Цару-мукотрпнику[1] и његовој породици. О новомученицима и исповедницима руским сазнавали смо из књига које су пристизале из иностранства и из прича старијег поколења православних хришћана.
Што се императора Николаја II и његове породице тиче, баш тих година вођени су бурни спорови о њему. Неки људи које веома поштујем, више него скептички односили су се према канонизацији царске породице. Међу њима били су изванредни архијереј, митрополит нижегородски Николај, и Алексеј Иљич Осипов, професор Московске духовне академије. Ништа нисам могао да приговорим аргументима тих мудрих људи, осим једне чињенице: ја сам једноставно знао да су император Николај и његова породица свети.
Прошло је скоро две године од првог сусрета с владиком када сам доживео један од најтежих тренутака у свом животу. Био сам још искушеник. У крајње потиштеном душевном стању одем у Донски манастир, на гроб патријарха Тихона. Тог дана био је помен страдања царске породице, а те године им је парастос први пут служен јавно, без скривања. Ту се ја од свег срца помолим царским мученицима да ми они помогну, ако имају слободу пред Богом.
Парастос је завршен а ја из храма изиђох у истом, очајно тешком стању. На вратима наиђем на свештеника кога нисам видео неколико година. Ништа га нисам питао, сам он започе са мном разговор и разреши све моје проблеме, тј. јасно и конкретно ми рече шта треба да радим. То је, без претеривања, умногоме предодредило моју даљу судбину. И питање о поштовању царске породице никада се више није покретало у мојој души, ма колико ми овај и онај говорио о слабостима, грешкама и гресима последњег руског императора.
Наравно, наше појединачно духовно искуство нема неку вредност без потврде Цркве. Али на моју срећу, Црква је Цара-мукотрпника и његову Породицу канонизовала и то ми даје право да и своје мало, лично и ненаметљиво искуство сматрам истинитим.
У круговима мојих пријатеља и познаника нико није сумњао да је за Русију монархија најприроднији облик државне управе, али смо били више него скептични према разноразним јогунастим монархистичким покретима тога времена.
Једном, док сам био у послушању код митрополита Питирима, дођу у Издавачко одељење неки људи у официрским униформама Царске Русије. Сијају се на мундирима царске медаље, ордење и георгијевски крстови. Ја се зачудих и приупитах:
– Како сте могли да окачите та одликовања? Она су се додељивала само за личну храброст на бојном пољу.
Гости ме уверише да је, што се одликовања тиче, “све под контролом” и затражише да се одмах виде с митрополитом.
На моје чуђење, владика их је примио и читавих сат и по пажљиво их слушао, чак са извесним интересовањем. Тема посете није била не знам како нејасна: гости су захтевали да им владика пружи свестрану помоћ у хитном васпостављању монархије. Ни мање ни више. Испраћајући погледом посетиоце, владика Питирим замишљено рече:
– Сад да вам неко доведе цара, ви бисте га за недељу дана поново стрељали…
Од тога доба, кад год се владика Василије спремао за Русију, увек ми се унапред јављао телефоном. И ја сам га, сваки пут, драге воље пратио на новим и занимљивим путешествијима. Најмањи је проблем био пронаћи повод за путовање. Мада, колико год чудно звучало, ни на једно од њих владика није кренуо по сопственој вољи.
Ово је посебна прича. Њу ми је сам владика испричао.
Године 1978. умрла му је супруга, Марија Васиљевна. Њена смрт је за оца Владимира била страшан ударац. Он ју је бескрајно волео. И догодило му се оно што се правим Русима често догађа: одао се пићу.
О том периоду свога живота владика ми је причао крајње отворено. Било је то за њега велико искушење.
Почео је много да пије. Додуше, био је огромног раста, пун снаге и здрав као дрен, па се у прво време ништа није примећивало ни у његовом свештеничком раду ни у његовим емисијама на радију. Тугу је отац Владимир, по српском обичају, лечио ракијом. Нико више није могао да му помогне – ни духовник, ни родбина, ни пријатељи. И ко зна како би се све завршило да му се сама покојница, протиница Марија Васиљевна, није јавила с онога света. Она је за живота, кажу, била велика подвижница и молитвеница. А сад се јавила своме мужу и строго му припретила.
Толико је отац Владимир био потресен јављањем, а нарочито строгошћу своје протинице, да одмах дође к себи и моментално оздрави од своје руске болести.
Пиће је оставио. Али требало је даље некако живети. Тада су деца већ била велика а о другом браку, наравно, није могло бити ни говора. Црквени канони свештеницима забрањују други брак. Ако свештеник-удовац склопи нову брачну заједницу, заувек се лишава права служења. Отац Владимир је и без тога био толико привржен својој покојној жени да је његово срце у погледу овоземаљске љубави остало заувек резервисано за Марију Васиљевну. Он се стаде усрдно молити и Господ услиши његове молитве.
Духовник оца Владимира био је најпре архиепископ Јован (Максимович), а после његовог упокојења лондонски митрополит Антоније Сурошки, стари пријатељ породице Родзјанко. Управо он је оцу Владимиру саопштио да архијереји Америчке православне цркве опрезно али упорно раде на томе да се протојереј-удовац Владимир Родзјанко некако убеди да прими монашки постриг, а после тога, ради послушања, да га учине архијерејом и упуте у Сједињене Америчке Државе као епископа престоног града Вашингтона!
Отац Владимир одлично је знао да истинско архијерејско служење не подразумева поштовање и висок положај, него мноштво свакодневних брига, које никада не престају, а уз то и апсолутну немогућност да човек припада самоме себи. То је огроман, за мирјане несхватљив терет одговорности. А у руској емиграцији епископски чин подразумева још и немаштину, чак пуко сиромаштво. Осим тога, ни по годинама није био најпогоднији за претендента на архијерејство – крочио је у шездесет шесту годину, а већ је четрдесет служио као свештеник.
Па ипак, предлог да се замонаши и постане епископ схватио је као Божју вољу и Божји одговор на своје молитве и дао своју сагласност. Јерарси у Америци и Енглеској задовољно су трљали руке – судбина оца Владимира била је решена.
Пред само примање пострига будући монах своме духовнику, митрополиту сурошком Антонију, постави неочекивано и простодушно питање:
– Ево сад ћу ја од тебе, владико, да примим постриг. Даћу Господу Богу и Његовој Светој Цркви велике монашке завете. Што се тиче завета целомудрености, ту ми је све јасно. И завет нестицања, и завет који се тиче молитве, све то разумем. Али у погледу завета послушања, ту ми баш ништа није јасно!
– Како то? – зачуди се митрополит Антоније.
– Па ево како – узе да објашњава отац Владимир. – Мене ће одмах после замонашења да поставе за епископа. Значи, ја ћу сам, по својој дужности, морати да управљам и руководим. Кога ћу онда ја да слушам? Заповеди, коме ја да будем у послушању?
Митрополит се замисли. Затим рече:
– Буди ти у послушању свакоме, кога год сретнеш на своме животном путу. Само ако његова молба буде изводљива и ако није у супротности с Јеванђељем.
Оцу Владимиру се таква заповест веома допаде, али зато су касније често испаштали они који су владику пратили – нимало их није одушевљавала његова свагдашња спремност и одлучност да непоколебљиво испуњава тај монашки завет. Имам у виду и себе, између осталих. То владичино свето послушање много пута је за мене било права робија!
Рецимо, идемо он и ја кроз Москву. Дан кишовит, време никакво. А ми журимо. И одједном владику зауставља нека баба с цегером.
– Оче про-ото!.. – шкрипи она својим старачким гласом, не знајући, наравно, да то није никакав прота, него епископ, и то још из Америке. – Оче прото, бар ти помози, освештај ми собу! Ево трећа година како нашег оца Ивана молим, а он никако да дође. Је л’ ‘оћеш да се смилујеш? Да ми освешташ собу, а?
Ја не стижем ни уста да отворим, а владика већ ватрено исказује спремност да молбу испуни, као да је целог живота само чекао прилику да освешта бабину собу.
– Владико!.. – вапим ја као осуђеник. – Па ви чак и не знате где је та соба! Бакице, је л’ то далеко?
– Ма какви далеко! У Орехово-Борисову! Од метроа четрес’ минута аутобусом!… Није далеко! – радосно објашњава бакица.
И владика остави наше важне послове (у таквим случајевима није вредело противречити му) и запуца на други крај Москве, у храм непознатог свештеника, да узме све што је неопходно за чин освећења (наравно, ја шипчим за њим). А баба (откуд јој само толика енергија!) од радости још не верује својим очима, уситнила за нама и везе ли везе владици о деци и унуцима, који јој већ одавно не долазе.
Из храма излазимо у најгорем саобраћајном шпицу, силазимо у метро и, уз преседања, стижемо на периферију Москве. Одатле се тресемо четрдесет минута, како је баба и најавила, стешњени у препуном аутобусу. И најзад, владика освештава собичак од осам квадратних метара у типичној московској деветоспратници, а служи онако молитвено, величанствено, свечано и непоновљиво, како је и иначе вршио сва богослужења. Затим седи за столом с пресрећном бакицом (и види се да су једно другом по вољи) и хвали послужење – чај са сувим пецивом и старо, ушећерено слатко од вишања, с коштицама. На крају не одбија ни новчић који она кришом гура у руку “проти” на растанку, па још и захваљује.
– Бог да те погледа! – каже старица владици. – Сад ће ми лепо бити и да умрем у овој собици.
Стално су се понављале сцене у којима се владика Василије на моје очи поставља буквално као послушник свакоме ко му се обрати. Али видело се да иза тога, поред најискреније жеље да служи људима, стоји и нешто сасвим друго, нека посебна, само њему позната побуда.
Размишљајући о овоме сетих се да реч послушање потиче од глагола слушати. Постепено сам почео да повезујем како је кроз то смирено послушање владика у ствари научио да брзо осети и разуме вољу Божју. Од тога је читав његов живот постајао непрестана спознаја Промисла Божјег, непрестани тајанствени разговор са Спаситељем. И тај разговор био је истинска стварност, у којој Бог с човеком не разговара речима, него животним околностима и дарује Своме сабеседнику највећу могућу награду – чини га Својим оруђем у овоме свету.
Негде у лето 1990. године, током једне владичине посете Москви, приђе му млад свештеник са изгледом гардисте, представи се и без пардона позва владику да дође у његову парохију да одслужи литургију. Владици, као и увек, није требало два пута рећи. Мени је, међутим, одмах било јасно да почињу нови проблеми.
– А где је та твоја парохија? – питам га сав намрачен, а истовремено га мерим од главе до пете.
По моме тону гардиста одмах схвати да му ја нисам савезник.
– Није далеко! – хладно одговори он.
Тај наизглед обичан одговор могао је да подразумева сва непрегледна пространства наше бескрајне отаџбине.
– Ето видиш, Георгије, није далеко! – покуша владика да ме умири.
– Није много далеко… – прецизира гардиста.
– Говори где је! – намргођено подвикнух на њега.
Свештеник се мало збуни.
– То је храм из осамнаестог века, у Русији је то права реткост! Село Горелац… У околини Костроме…
Моје слутње почеше да се потврђују.
– Тако значи? А колико има од Костроме до тог твог Горелца?
– Око сто педесет километара… Тачније, двеста… – поштено признаде свештеник. – Дође му тачно између Чухломе и Кологрива.
Мене подиђе језа. Узех наглас да рачунам:
– Четиристо километара до Костроме, затим још двеста… Владико, имате ли ви бар неку представу какви су тамо путеви, између Чухломе и Кологрива? Је ли, оче, а имаш ли ти благослов од Костромског архијереја да владика служи код вас? – ухватих се ја за последњу сламку наде. – Знаш ли ти да он без благослова не може да служи у туђој епархији?
– Да немам благослов, не бих ни долазио – немилосрдно ће гардиста. – Сви благослови од нашег архијереја унапред су обезбеђени.
И тако се, ето, владика Василије обрео на некаквом забаченом путу који води у сеоце загубљено негде у непрегледним костромским шумама. Испоставило се да је отац Андреј Вороњин (тако се звао гардиста) изванредан прегалац на њиви Господњој, прегалац каквих је много пришло Цркви тих година. Дипломирао је на Ломоносовљевом државном универзитету, обнављао разрушен храм, основао парохију, школу, дивно дечје одмаралиште… Пут до његовог села био је заиста дуг, тако да су се путници прилично уморили.
Изненада, ауто којим су се возили стаде. Само неколико минута раније на путу се догодила саобраћајна несрећа: чеони судар камиона и мотоцикла. На земљи је у прашини лежао мртав човек. Над њим је, сав скамењен, стајао младић. По страни је пушио снуждени камионџија.
Сви ми, заједно с владиком, журно изиђосмо из аутомобила, али било је касно за било какву помоћ. Сурови бесмисао за трен ока тријумфално провали у наш живот и слика непоправљиве људске трагедије дубоко потресе све нас који се у том тренутку нађосмо на путу.
Млади мотоциклиста стезао је у рукама шлем и плакао. Погинуо му је отац. Владика загрли младића.
– Ја сам свештеник. Ако је ваш отац био верујући човек, могу да одслужим молитве које су му сада неопходне.
– Да, да! – прену се младић. – Молим вас, учините све што треба! Отац је био православни хришћанин. Он никад није ишао у цркву, све цркве у околини су порушене… али увек је говорио да има духовника! Учините, молим вас, све како је предвиђено!
Из аута одмах донесоше свештеничке одежде. Владика не издржа и опрезно упита младића:
– Како се догодило да ваш отац није ишао у цркву а имао је духовника?
– Тако је испало… Отац је годинама слушао верске емисије које се емитују из Лондона. Водио их је неки свештеник Родзјанко. Тога свештеника тата је сматрао својим духовником мада га никад у животу није видео.
Владика заплака и паде на колена пред својим упокојеним духовним чедом.
Странствовати, бити на путу, далеко или близу… Заиста је странствовање благословено за ученике Христове, јер је и Бог странствовао. И сам Његов овоземаљски живот био је једно велико путовање. Најпре из горњег света на грешну земљу. Затим по брдима и долинама Галилеје, по врелим пустињама и узаврелим градовима… По помрчини људских душа… По свету који је створио, међу људима који су заборавили да су Његова деца и наследници.
Можда је владика странствовање волео још и због тога што је на путовањима, усред неочекиваних, а понекад и опасних ситуација, осећао присуство Божје. Не моли се Црква узалуд, на свакој служби, посебно за “оне који плове и који су на путу”. Због тога и у овој скромној књизи има доста прича везаних за путовање. Колико се само задивљујућих, а понекад и апсолутно непоновљивих догађаја збива током путовања!
Бићу искрен: ми смо владичино кротко и беспоговорно послушање искоришћавали. Године 1992. Вјачеслав Михаилович Кликов и ја, а с нама и наш старији друг, феноменални Никита Иљич Толстој, академик и председник Међународног фонда словенске писмености, припремимо поклоничко путовање велике делегације у Свету Земљу са циљем да отуд у Русију, први пут, донесемо Благодатни огањ. Било је планирано да после пасхалне ноћи у Јерусалиму поклоници аутобусом крену назад, у Русију, проносећи Благодатни огањ кроз успутне православне земље: Кипар, Грчку, Југославију, Румунију, Бугарску, Украјину, Белорусију, и тако све до Москве.
Данас је друго. У данашње време Благодатни огањ сваке године авионом стиже у многе градове директно на васкршњу службу. А први пут, у оно време, то путовање нас је коштало многих брига и напора. Пре свега, требало је да траје целих месец дана. Његова Светост патријарх Алексије послао је на тај пут двојицу архимандрита: Панкратија, садашњег епископа и намесника Валаамског манастира, и Сергија, који је убрзо затим био изабран за епископа и постављен на Новосибирску катедру.
Ћерка маршала Жукова, Марија Георгијевна, такође је требало да буде у тој поклоничкој групи. Али она се разболе уочи самог поласка. Требало је хитно пронаћи некога ко би могао да крене уместо ње. Тешкоћа се састојала у томе што за тако кратко време није било могуће добити визе, и то одједном за толики број земаља. Тада се поново сетисмо владике Василија, који се управо тог дана појавио у Москви.
На нашу срамоту, нисмо ни размишљали о томе да владика може имати каква посла у Москви, нити да је тада већ напунио седамдесет седам година и неће му бити нимало лако да целих месец дана живи у аутобусу. За нас је најважније било, прво, што ће владика позив као и увек прихватити, а друго, што ће се проблеми с визама решити сами од себе с обзиром на то да је владика био држављанин Велике Британије па с његовим пасошем у поменутим земљама не би било проблема.
Осим тога, учешћем владике Василија поклоничко путовање добијало је духовника о каквоме нисмо могли ни да сањамо. Чак нам је било криво што га се нисмо раније сетили. Поврх свега, владика зна енглески, за разлику од већине других учесника поклоничког путовања. А зна још и немачки и француски, па српски, грчки, бугарски и помало румунски. Његова Светост патријарх Алексије благослови му да предводи групу поклоника, што је владику испунило радошћу и осећањем особите одговорности.
Узгред да кажем, здравље је владику, хвала Богу, добро послужило. Један учесник путовања, Александар Николајевич Крутов, свакога дана превијао му је болесне ноге и водио рачуна да владика на време узима лекове. Укратко, по речима самог владике Василија, гледао га је као најрођенијег.
Али то је било касније, у путу. А тада, пред полазак, сећам се да смо муњевито покупили архијереја и с олакшањем се отиснули на далек пут. Сви наши проблеми били су решени!
Зато су проблеми почели касније и при повратку, када је требало прелазити државне границе. Наша делегација имала је групну визу и једино с њом је могла да прође граничну контролу. А у ту визу била је уписана Марија Георгијевна Жукова. Никакав епископ Василије (Родзјанко) у визи није поменут.
Све је почело у Израелу, који је чувен по окрутној граничној и царинској контроли. Агенти аеродромске службе безбедности одмах на аеродрому издвојише необичну групу из Русије и почеше да нас прозивају поименце. Није било никаквих проблема док су прозивали архимандрита Панкратија, архимандрита Сергија, Александра Николајевича Крутова и остале. Али када прозваше Марију Георгијевну Жукову – устаде владика Василије. Он се уз благ наклон дружељубиво осмехну израелском агенту.
– Шта то сад значи? – не схвати агент. – Прозвао сам Марију Георгијевну Жукову.
– Ја сам Марија Георгијевна Жукова – простодушно одговори владика.
– Како то мислите? – пренеражено упита агент. – Ко сте ви?
– Је л’ ја? Ја сам руски епископ Василије!
– Значи, Марија Георгијевна Жукова је руски епископ?! Није вам ово место за шалу! Како вам је име?
– По пасошу или…
– По пасошу, наравно! – фркну на њега агент.
– По пасошу Владимир Родзјанко.
-Марија Жукова, епископ Василије, Владимир Родзјанко?… Како сте ви уопште доспели овамо?
– Па ја иначе живим у Америци… – поче владика да приповеда.
– Сад ћемо ми све да вам објаснимо! – покушаше остали чланови делегације да се умешају у разговор.
Али агент их оштро прекиде.
– Вас ништа нисам питао!
И поново се претећим тоном обрати владици.
– Дакле, ви тврдите да сте руски епископ али због нечега живите у Америци? Занимљиво! Покажите ваш пасош.
– Пасош ми је британски – унапред ће владика, пружајући документ.
– Мо-олим?! – разгоропади се агент и поче да оном групном визом маше испред владичиног носа. – А како се ви водите у овом документу?
– Како да вам објасним? – проговори владика чудећи се самоме себи. – Ствар је у томе што се ја у том документу водим као Марија Георгијевна Жукова.
– Доста! – продера се агент. – Одмах одговорите ко сте!
Владици беше много криво што је он узрок узрујаности овога младића. Али и поред све своје кротости, ипак није волео да неко на њега виче.
– Ја сам руски свештеник, епископ Василије! – рече он достојанствено.
– Епископ Василије? А ко је онда Владимир Родзјанко?
– И то сам ја.
– А Марија Георгијевна Жукова?
– Па ја сам и Марија Георгијевна – владика немоћно рашири руке.
– Аха!.. А живите… где?
– У Америци.
– А пасош?
– А пасош ми је британски.
– А овде сте… ко?
– А овде сам Марија Георгијевна Жукова…
Та сцена понављала се на свакој граници.
Ипак, без обзира на сва та митарства, владика Василије био је пресрећан – и зато што му се испунила давнашња жеља да се на Васкрс помоли крај Гроба Господњег, и што се после толиких година бар у пролазу поново обрео у својој вољеној Југославији. А уза све то, добро је извршио и дато му важно послушање – предводио је поклоничко путовање у Свету Земљу, а у Москви, на празник Свете браће Кирила и Методија, ишао је поред патријарха Алексија у литији од Успењске саборне цркве у Кремљу до Словенског трга, свечано носећи испред себе светиљку с пламичком Благодатног огња.
Иако се владика о томе никада није посебно изјашњавао, ипак се знало да је служење на корист Русије и Руске цркве било његова највећа животна жеља. Тако је био васпитан. Једном нам је пошло за руком да на Првом каналу Централне телевизије снимимо циклус емисија/разговора о Богу и Цркви, о древним светитељима, новомученицима, о Русији и руској емиграцији. Владика Василије био је болестан, али је дојурио у Москву и последњим атомима снаге даноноћно радио на тим емисијама. Били су то први разговори такве врсте на совјетској телевизији. Емисије су имале огроман успех и много су пута репризиране. Где год би се после тога владика појавио, људи су му благодарили јер су се, захваљујући његовим разговорима, обратили у веру. Таква сведочанства он је доживљавао као највећу награду.
Многе догађаје црквене историје XX века сагледали смо у новом светлу захваљујући владичиним причама. Једном се у његовом присуству некако покрену дискусија о тада популарној теми: о епископу совјетског периода. Неке изјаве су чак превазилазиле обично осуђивање и одисале отвореном злобом и непомирљивим непријатељством. Владика је ћутке слушао разговор. А кад се неустрашиве судије руских архијереја обратише њему, рачунајући на његову потпуну подршку као на готову ствар, владика само исприча један давнашњи догађај.
Почетком шездесетих година, док је он још био свештеник у Лондону, дође му у кућну посету митрополит Никодим, председник Одељења за спољне црквене односе. Обојица су морали да легну на под и тако обаве разговор, јер совјетска обавештајна служба митрополита није скидала с ока, снимала је његове разговоре чак и кроз прозор.
Владика Никодим шапатом исприча оцу Владимиру како се совјетске власти данима већ спремају да затворе Почајевску лавру, а јерарси у Отаџбини исцрпли су све могућности у покушајима да до тога не дође. Зато је молио оца Владимира да на Би-Би-Сију и “Гласу Америке” организује специјалне емисије и тако онемогући совјетско руководство да се обрачуна с Почајевом. Обојица су одлично схватали колико владика Никодим ризикује обраћајући се с таквом молбом оцу Владимиру.
Већ сутрадан је Почајев постао главна тема у верским емисијама Би-Би-Сија и “Гласа Америке”. Хиљаде писама протеста из целог света почеше да пристижу у ОУН и на адресу совјетског руководства. Утицај таквога притиска на совјетску власт био је велики, можда чак одлучујући, и она је била принуђена да још једном одобри активан монашки живот у Почајевској лаври.
Године 1990. имао сам прилику да заједно с владиком посетим Почајев. Њему је то била прва посета. Одслужио је литургију и срео се с људима који су, као и он, били учесници тих драматичних догађаја од пре тридесет година.
Шта бих још могао да испричам о владици? Некако би се сваки његов долазак подударио с каквим несвакидашњим догађајем. Хиљадугодишњица крштења Русије, прво доношење Благодатног огња, парастос царској породици, прве верске емисије на Централној телевизији… Сам владика волео је да каже: “Кад престајем да се молим, онда престају и подударности.”
Није у том погледу био изузетак ни владичин долазак у Москву у лето 1991. године. Тада је дошао у саставу велике делегације из Сједињених Америчких Држава, на први Светски конгрес сународника. Први пут су званично позвани у Москву представници руске емиграције из многих земаља света, независно од њихових политичких убеђења. Власти су тај сусрет замислиле као почетак нове етапе у животу посткомунистичке Русије.
Стекло се велико мноштво народа. Одважили су се да дођу и они емигранти који раније ни нос нису могли да помоле у Совјетски Савез. Дошли су и такви “недотучени белогардејци” који целог живота нису могли да смисле совјетску власт. Допутовали су чак и чланови покрета генерала Власова. Ко је њих убедио да дођу – то ни данас не могу да схватим. Сви су, изгледа, жарко желели да посете Отаџбину!
Хотел “Интурист” био је крцат. Емигранти и њихови потомци шетали су Москвом, разгледали град и лица пролазника. Били су веома тронути тиме што њихова појава изазива велико интересовање. А још више начином на који су били овде примљени и превеликим очекивањима везиваним за њихов долазак. Та очекивања су понекад прерастала у необуздано фантазирање. “Емиграција ће нам помоћи” – често се тада говорило. И заиста, било је подоста дивних душа које су чврсто веровале у ту причу. Кад смо већ код тога, ако је неко из руске емиграције заиста допринео духовном препороду Русије, не речима, него делима, онда је то био управо тај скромни, пензионисани епископ Василије, заједно с неколицином емиграната-саподвижника – архијереја, свештеника и мирјана.
Главни догађај Конгреса сународника била је Божанствена литургија у Успењском храму Московског Кремља. После многих деценија забране вршења богослужења у кремаљским храмовима, литургију је служио Његова Светост патријарх Алексије. Патријарху је, између осталих, саслуживао и владика Василије. На несрећу, недељу дана пре поласка у Москву владика је код куће, у Вашингтону, сломио ногу. А пошто никако није могао да пропусти тако важан догађај, у Отаџбину је дошао с ногом у гипсу и смешно скакутао на штакама, трудећи се да не заостане за бучном гомилом руских емиграната.
Рано ујутру 19. августа, на Преображење Господње, од хотела “Интурист кренуле су десетине аутобуса с емигрантима пристиглим са свих континената. Аутобуси су их довезли до Кремља, до Кутафје куле. Очију пуних суза, они с неверицом прођоше кроз кремаљску капију до Успењског храма, где Његова Светост патријарх Алексије, са осталим архијерејима (а међу њима је био и владика Василије на штакама), отпоче Божанствену литургију.
Као што је познато, баш у то време, 19. августа 1991. године, у јутарњим часовима, десило се оно што ће у историји Русије бити запамћено по четири почетна слова: ГКЧП. Да-да, државни удар извршен је баш у часу када се Његова Светост патријарх молио у Успењском храму.
И кад разнежени и пресрећни емигранти по завршетку литургије изиђоше из Кремља, стадоше запањени: уместо туристичких аутобуса чекао их је живи зид специјалаца с аутоматима, а иза њих колона тенкова и оклопних возила.
Најпре нико ништа није схватио. А онда неко са ужасом повика:
– Превара!!! Тачно сам знао!! Бољшевици су нас преварили! Ово је замка!
Војници у обручу збуњено се згледаше. У гомили емиграната зачуше се очајнички повици:
– Шта сам ја говорио?! Није требало долазити! Намамили су нас! Замка, замка!!! Све је ово изрежирано!
У том тренутку успаниченим емигрантима жустро приђе официр, коме су већ била издата наређења у вези с делегатима Конгреса сународника. Требало их је хитно спровести на Лубјански трг, где су их чекали аутобуси (речено им је да се тамо препаркирају кад се испред Кремља појавила војска). А затим је странце требало пребацити у хотел “Интурист” што је могуће пре.
– Другови, без панике! – рече официр као да издаје команду. – Предлажем да сви организовано кренете на Лубјанку! Ови људи ће вас спровести!
Официр упери прст у одред специјалаца с аутоматима.
– Не, не! Нећемо на Лубјанку!!! – заграјаше емигранти.
– Али тамо вас чекају! – искрено се зачуди официр.
– Нее!!! Никако на Лубјанку! Ни случајно! – вапили су сви.
Официр још неколико пута покуша да дозове здравом разуму те чудне људе, али пошто није било много времена, он својим војницима издаде наређење а ови енергично потераше емигранте према Лубјанском тргу, гурајући их час рукама, час цевима аутомата.
Сви су били у таквом шоку да и заборавише на владику Василија. Он, на штакама, остаде крај Кутафје куле окружен војском и оклопном механизацијом. У том тренутку још нико није знао да је у току државни удар. Ко се тада нашао у близини Кремља, застајао је и гледао, људи су нагађали шта то може бити, али никоме ништа није било јасно. Многи препознаше владику Василија и стадоше му прилазити да га питају шта се дешава. Убрзо се око збуњеног архијереја створи читав митинг, али он се и даље истицао: био је за главу виши од свих.
У међувремену емигранти стигоше на Лубјански трг и схватише да су спроведени до аутобуса, да следеће одредиште нису подруми КГБ-а него њихов хотел. Тада се најзад сетише и свога епископа. Владичина секретарица Мерилин Суизи искочи из аутобуса и по калдрми ове загонетне земље одважно се упути према Кремљу, према тенковима и оклопним возилима, по свог драгог владику Василија.
Одмах га је угледала: штрчао је у самом центру бурног митинга. Подсећао је на седокосог вођу окруженог ватреним присталицама. Мерилин се прогура до њега и кратко али одсечно показа му пут спасења – правац Лубјанка. Али владика, онако на штакама, напросто физички није могао да превали тај пут. Он објасни Мерилин да је потребно пронаћи неко превозно средство. Мерилин тада изрони из ускомешане гомиле и обазре се око себе. Ни трага од превозног средства, ако се не рачуна оклопна механизација од чијих мотора се тресло све унаоколо. Она онда приђе младом официру и, натуцајући руски, објасни да се ту налази стари свештеник из Америке кога хитно треба пребацити на Лубјански трг. Официр немоћно рашири руке: “Шта могу да вам понудим? Само тенк! Или самохотку!”
У том тренутку Мерилин примети да се недалеко одатле зауставља једно сасвим прихватљиво возило.
– А може ли онај комби?!
– Она “марица”? – обрадова се официр. – То може. Сад ћемо да се договоримо с милицијом.
Он се искрено заузе да реши проблем групе странаца и “марица” ускоро приђе и стаде поред гомиле у чијој је средини доминирао владика. Први пође да се пробија официр, а за њим два полицајца и Мерилин. Она се владици обрати вичући, не би ли надјачала бучну гомилу и још бучније тенкове: рече му да их чека одличан комби, који може да их одвезе на Лубјанку.
Милиционери, официр и Мерилин дохватише владику под руке и поведоше кроз гомилу. Видећи то, људи се ускомешаше.
– Шта је то? Где га водите? Одведоше свештеника! – подигоше галаму они унаоколо.
А кад сви лепо видеше како старог свештеника с ногом у гипсу милиција гура у “марицу”, разјарена гомила јурну да брани владику:
– Људи, почело је!!! Хапсе свештенике! Не дамо оца! Даље руке од њега!
– Не, не! – очајнички је викао владика, бранећи се од својих спасилаца. – Пустите ме, молим вас! Журим на Лубјанку!
Једва некако владику са штакама и ногом у гипсу увукоше у возило и извезоше кроз гневну гомилу.
Очију пуних суза, са осећањем дубоке захвалности, владика је гледао кроз прозор “марице” и понављао:
– Ово су људи! Ово су људи!
Убрзо затим архијереј стиже на Лубјанку, где га с пуно љубави дочека његова верна паства.
И у последњим годинама живота, иако већ болестан, владика је имао јаку жељу да дође у Русију, у нади да јој на неки начин може бити од користи.
Последњи пут је у Москву дошао када је већ готово сасвим занемоћао. Неколико недеља провео је у постељи. Наталија Васиљевна Нестерова, чији је гост био, обезбедила му је брижљиву негу. Ја сам схватао да владика можда више никада неће доћи у Русију, па сам замолио да уместо болничарки крај његове постеље на смену дежурају монаси и искушеници нашег Сретењског манастира. За младе монахе то би била прилика да попричају с владиком, да затраже од њега савет или му поставе питања на која може да одговори само свештенослужитељ с дугим и богатим животним искуством.
Највероватније се монаси нису показали као добри болничари. Они су болесном архијереју сигурно постављали премного питања и још више црпли његове снаге. Али колико је за њих било необично важно да са старим архијерејом проведу те дане и ноћи, толико је и владици било важно да општи с онима који у Цркви долазе њему на смену. Био је срећан што може, макар и последњим силама, да одговара на питања, да поучава, да преноси своје искуство и знање на друге, тј. да врши ону службу ради које је живео и без које није могао себе замислити.
На своје последње путовање, на невидљиви пут из своје земаљске отаџбине у дуго очекивану Отаџбину Небеску, владика Василије отишао је потпуно сам. Једнога јутра затекли су га без знакова живота на поду вашингтонске собе, у којој је годинама живео. Имао је једну једину собицу, мајушну и тесну, али у њу је могао да стане и сам владика, и студио за радио-програм, и архив његових радио-емисија током неколико деценија. Та собица била му је и радна соба, и домаћа капела, и гостопримљива трпезарија за честе госте. Било је места чак и за госте: кад би ко допутовао из Русије, често се дешавало да остане код владике на преноћишту, понекад и на целу недељу.
Чак и после смрти владика није себи ускратио задовољство да још мало пропутује. Његова родбина дуго није могла да се одлучи за место упокојења. Било је разних предлога где да се сахрани: у Русији, јер ипак – отаџбина је отаџбина, у Енглеској – поред мајке, или у Србији коју је толико волео. Замишљам у каквом усхићењу је била владичина душа на небу: свако од тих путовања много је обећавало. Међутим, покојника су, на крају, само превезли из Вашингтона у Њујорк, зато што је неко од рођака инсистирао да владика буде сахрањен у манастиру Ново Дивејево близу Њујорка. Ипак, ни тамо нешто није било усклађено, па се владика поново вратио у Вашингтон. И ту коначно дође крај његовим овоземаљским путовањима – сахрањен је на православној парцели гробља Rock Creek.
За живота, владика је понекад, у шали, себе називао “покојним” епископом. По статусу, он је заиста био обичан пензионисани архијереј Америчке аутокефалне цркве. Такав епископ ничим не руководи и у званичном црквеном животу не пита се ама баш ништа. Зато се владика понекад тако и представљао: “покојни епископ Василије”. Али био је то прави владика! Он је умео истински да влада људским душама. Несаломива снага те задивљујуће власти потиче од његове незаборавне доброте, вере и љубави. Она се и данас простире на све који су имали срећу да познају владику Василија.
