Свети Теофилакт Охридски: Тумачење Дела апостолских - Предговор Светог Јована Златоуста за књигу Дела апостолских
Многима, а не само неким појединцима, нису познати ни сама књига, ни онај који ју је саставио и написао. Због тога сам сматрао за потребно да се прихватим њеног тумачења, имајући за циљ како да поучим неуке тако и да не допустим да такво благо остане непознато и скривено, јер нам проницање у такво мудрољубље, у тако исправно учење (догмате), а посебно у оно, што је савршио Дух Свети, може донети корист која није ништа мање од оне, какву имамо од Еванђеља. Према томе, нећемо зане-марити ову књигу него ћемо је, напротив, најбрижљивије изучити, јер се у њој може видети како су се на делу испунила она обећања Христова која су садржана у еванђељима. У њој се такође може видети и истина што блиста у самим делима, и промена на боље до које је дошло у ученицима а коју је Дух Свети сатворио над њима. У њој се могу пронаћи догмати које нико не би тако јасно разумео кад ова књига не би постојала. Без ње би остала скривена суштина нашег спасења, и неки од догмата нашег учења и нека од правила за живот остали би непознати.
Међутим, већи део садржаја ове књиге чине дела апостола Павла, који се потрудио више од осталих. Разлог за то је и чињеница да је писац ове књиге, блажени Лука, био Павлов ученик. Његова љубав према учи-тељу види се у много чему, али посебно у томе што се он није раздвајао од свог учитеља и што га је стално следио, док су га Димас и Ермоген напустили – један је пошао у Галатију а други у Далмацију. Саслушај шта сам Павле говори о Луки: Лука је сам код мене (2. Тим. 4; 10). Упутивши посланицу Коринћанима, опет говори о њему: Њега хвале по свим ирквама због проповедања еванђеља (2. Кор. 8; 18), а такође и када каже: Јавио се Кифи, затим Дванаесторици…, према еванђељу које и примисте (1. Кор. 15; 5,1), подразумевајући под тим његово (Лукино) еванђеље. Према томе, нико неће погрешити ако овај Лукин труд (књигу Дела апостолских), буде повезао с Њим. Када пак кажем: с Њим, ја мислим на Христа.
Ако пак неко каже: зашто Лука, будући уз Павла до краја његовог живота, није све описао, одговорићемо да је за ревносне довољно и то, што се он увек заустављао на ономе што је посебно потребно и да писа-ње књига није било превасходна брига апостола, будући да су много тога предали и без писања. Све, међутим, што се налази у овој књизи, достојно је дивљења, а посебно прилагодљивост апостола коју им је саветовао Дух Свети, припремајући их за дело домостроја. Због тога су, тако много приповедајући о Христу, мање говорили о Његовом божанству а више о Његовом очовечењу (ваплоћењу), о Његовим страдањима, Васкрсењу и Вазнесењу.
Циљ, којем су они стремили, био је да слушаоце наведу да поверују да је Он васкрсао и вазнео се на небо. Као што се и Сам Христос трудио да докаже да је дошао од Оца, тако је и Павле превасходно настојао да докаже да је Христос васкрсао, вазнео се и отишао Оцу од Којег је и дошао. Наиме, ако Јудејци раније нису поверовали да је Он дошао од Оца, онда би им све Христово учење – након што су му додата казивања о Његовом Васкрсењу и Вазнесењу на небо – изгледало далеко невероватније. Због тога их Павле неприметно и постепено води ка разумевању узвишенијих истина. У Атини Павле назива Христа човеком и ништа више не додаје, али то није било без циља: ако су и Самог Христа, кад је Он говорио о Својој једнакости с Оцем често хтели да каменују и говорили да хули на Бога, тешко да би то учење могли да прихвате од рибара, и то након Његовог распећа на Крсту.
И зашто да говоримо о Јудејцима, кад су и сами ученици Христови, слушајући учење о узвишенијим стварима, бивали пометени и саблажњени? Због тога је Христос и говорио: Још вам имам много Говорити, али сада не можете носити (Јн. 16; 12). Ако они нису могли да носе – они, који су толико времена провели с Њим, који су били причасни неизрецивим тајнама и видели толика чудеса, како су онда пагани, одрекавши се жртвеника, идола, жртава, мачака и крокодила (јер се у томе и састојала паганска религија) и осталих безбожних обреда, могли одједном да прихвате узвишену беседу о (хришћанским) догматима? На који начин су Јудејци, свакодневно читајући и слушајући следећу изреку из Закона: Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ (5. Мојс. 6; 4) и Нема Бога осим Мене (5. Мојс. 32; 39), који су, поред тога, видели Христа на крсту и, што је најважније, који су Га распели и положили у гроб а нису видели Његово васкрсење – на који су начин ти људи, слушајући да је тај исти човек Бог и да је једнак Оцу, могли да се не збуне и да потпуно не отпадну, и то лакше и брже од свих осталих?
Због тога их апостоли постепено и неприметно припремају, показујући при том велико умеће прилагођавања, при чему су они сами добијали све обилнију благодат Духа и именом Христовим творили и већа чуда од оних, која је творио Христос, како би на овај или онај начин подигли оне што леже на земљи и у њима побудили веру у реч о васкрсењу. Због тога је ова књига превасходно доказ васкрсења јер су, поверовавши у васкрсење, људи лако прихватали и све остало. Сваки, који темељно проучи ову књигу, рећи ће да ово превасходно чини њен садржај и сав њен циљ.
Саслушајмо најпре сам њен почетак.
