Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана на светој Литургији 7. јула 2024. године, на Ивањдан, у храму Светог Саве на Врачару.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, чули смо два одломка, један из Јеванђеља по Матеју, други из Јеванђеља по Луки. У првом одломку имамо слику у којој видимо како Господ позива младиће из Галилеје да пођу за Њим, стварајући тако круг или групу од дванаест апостола, од којих су једанаесторица били из Галилеје, из простора у којима су живили Јевреји заједно са мноштвом оних који су били многобошци, а и сами Јевреји који су живели у тим крајевима били су под утицајем многобожаца и често били завођени њиховим идејама. Ево, Господ баш у тој области, не у области у којој се родио, не у области у којој се налази град Јерусалим, Он стиче и сабира своје апостоле, од којих су једанаесторица из Галилеје. Само један је био из Јудеје и то један који је припадао свештеничком и образованом слоју јеврејског народа. Тај један је био управо онај који га је издао – Јуда
Вера хришћанска није идеја, није идеологија, него хришћанство јесте Црква. То значи заједница. То подразумева нераскидиви однос и општење у заједници човека са Богом и то не апстрактно са Богом, него са конкретним Богом, Богом који нам се открио у личности Сина свога. То је општење и заједница са Богом у Исусу Христу, а онда кроз Њега и општење и заједничарење и оних који су у заједници са Њим.
Дакле, хришћанство је из тог разлога заједница – Црква и то је нешто што је природна и логична последица односа Христовог, односа Сина Божјег, према нама људима. Он није дошао да нам донесе неку идеју и неки теолошки концепт, није дошао да реализује одређени пројекат, није нам примарно донео ни систем вредности, него је Он сам лично дошао. Све ово што смо побројали јесу само резултати и више или мање значајне последице Његовог доласка, доласка који успоставља конкретан однос са нама људима. Тако у овој слици скупљања дванаесторице апостола, Господ Исус Христос, Син Божји, најпре није седео у свом затвореном простору и чекао да му неко дође и да Га потражи. Није у својој затвореној соби стварао идеолошке и философске системе, па их онда пласирао у свет очекујући ко ће бити тај који ће његову идеју прихватити, него Он долази тамо где су људи, тамо где су они код којих постоји предиспозиција и својеврсна припрема за долазак Христов. Он долази у свакодневницу, на радно место, у породицу, у простор у коме се одвија свакодневни живот људи. Тако је у овом случају, најпре позивајући апостоле Петра и Андреја који су били рибари, одлази на њихов посао, одлази у њихову компанију, одлази на место у којем они проводе највећи део свог живота, бавећи се свакодневницом, обичним, простим, једноставним стварима који имају за циљ да се стекну услови за живот. Он ту долази и једном једноставном речју позива их говорећи: Пођите за мном, не објашњавајући шта све то подразумева. И ево, ова двојица апостола као и сви, чувши реч Христову: Пођи за мном остављају све и иду за Њим.
Дакле, центар Цркве јесте Личност, јесте поверење у ту Личност и са поверењем и следовање Њему, поверавање себе Њему, предавање себе тој Личности. Тако бива и иначе у нашим животима. По правилу они који следе идеје, идеологе и пројекте у најбољем случају имају свој рок трајања и када испари и нестане једна идеја трагају за другом. Неретко бивају многи заведени идејама и идеологијама иза којих се крију одређене личности које имају своје конкретне циљеве које по правилу подразумевају корист. Дакле, заведени идејама неретко многи од нас бивају преварени, бивају изневерени. Међутим, у центру Цркве јесте Личност и то не било која Личност, него Личност Исуса Христа који даје Себе на крсту нама и позива да пођемо за Њим, попут апостола; Пођи за мном, а одзив на тај позив подразумева слободу. Наравно, Господ зна зашто се некоме јавља и зна када му се јавља, али исто тако не постоји нико, иако то често не видимо и не разумемо, да му се Бог у личности Христовој није јавио. Јавља се на свој начин и јавља се у своје време. Да би то јављање на посебан начин сваком уродило плодом заједнице неопходан је слободан одзив, али неопходна је и унутарња духовна припрема која такође има свој ход, своја правила, своје стадијуме и кроз сваког од нас има и свој рок трајања, тј. није исти пут и није иста дужина времена код сваког, али је неопходно да постоји унутарњи рад, унутарње трагање и припрема унутар тог трагања, каква је била и код апостола. Није случајно да се јавио онима којима се јавио, јер види се из истраживања у сва три тзв. синоптичка Јеванђеља да су сви имали одређена предзнања и да су припадали одређеним духовним покретима који су имали месијанску идеју, тј. потребу за Спаситељем и Месијом.
И ево Господ је сабрао дванаесторицу апостола да они буду залог нове твари, залог новог човека. Они су својеврсно поновљено, ново стварање. Каже Господ апостолима: Учинићу вас ловцима људи, ловцима људских душа. Употребио је исти глагол када је и стварао свет. То је глагол учинити, створити. Исти глагол је употребио Бог који описује стварање света: И учини Бог… и ево сада обећава апостолима: Створићу од вас, учинићу од вас да ви будете залог и сведоци нове твари новог света, новог човека, новог Адама који јесте сам Господ Исус Христос.
На исти начин данас славимо Ивањдан, Рођење Светог Јована Крститеља, где се Господ преко архангела Гаврила јавио родитељима Светог Јована Крститеља, јер су и они чезнули за Спаситељем, чезнули за Месијом читавим својим бићем. Баш због тога што биолошким параметрима није било могуће и њиховим напорима да они виде тајну Месије, Господ је њих употребио да не само они виде, него да и ми у њима видимо, где биологија не може да открије шта је суштина тајне Христове. Бог својим присуством и јављањем учини и њима и дарује нам Крститеља Јована, онога који је припремио пут и стазу доласку Спаситеља и Месије Исуса Христа.
Зато и ви, браћо и сестре, нека Бог да да се увек спремамо и да будемо отворени, да увек имамо трпљење и стрпљење да нам се Бог јави у своје време на начин који је најбољи за нас, али и сваком човеку, а да ми молитвом, у стрпљењу и вером славимо, заједно са Светим Јованом Крститељем и свима светима, Њега, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
