Због чега ми код ушкопљеника по телу налазимо успавану душу: управо због заблуде да им, по ослобођењу од ове плотске потребе, није ни потребан труд телесног уздржања и скрушености срца. Они који су раслабљени таквом безбрижношћу, не брину се о стицању истинског савршенства, или о очишћењу срца од душевних страсти. Такво стање, премда се уздиже над плотским, ипак остаје само душевно. По речима самога Господа, оно је достојно одбацивања због тога што се, од хладнога прешавши ка млакоме, зауставило на непожељној топлини.
Према томе, у самом почетку одрицања, када престајемо да будемо плотски, тј. када почињемо да се одвајамо од световних обичаја и да се уздржавамо од очигледне плотске нечистоте, треба да пожуримо да се свом снагом одмах постарамо да усвојимо духовно стање, да се не би десило да узмаштамо да смо, самим тим што смо се одрекли од света по спољашњем човеку, или што смо прекратили оскврњење плотском прељубом, већ постигли савршенство, те да постанемо лењи и безбрижни у истребљивању узрока страсти. Иначе, десиће се да ћемо се зауставити на средини између плоти и духа и да не нећемо постићи степен духовног савршенства, мислећи да је за њега довољно на спољашњи начин се одвојити од светског живота и задовољстава и бити једноставно далек од разврата и телесних веза. Јер, ако останемо у овом стању млакости (равнодушности), које се сматра најгорим, бићемо избљувани из уста Господњих, као што каже: Тако. пошто си млак… избљуваћу те из уста својих (Отк.3,16). Праведно је Господ објавио да ће они које је примио у недра љубави, и који су се показали као хладни, бити избљувани са неким гађењем. Јер. лакше се обраћа ка спасењу и лакше узлази на врх духовног савршенства плотски човек, тј. световњак или незнабожац, него онај, ко је примио јарам Христов, али није ступио на пут савршенства, већ је допустио да се први огањ духовне ревности охлади. Наиме, први ће, будући смираван чулним страстима и постајући свестан своје нечистоте због плотског оскврњења, доспети у скрушеност и прибећи Источнику сваке чистоте и савршенства, те се узгнушати хладног стања неверја и безбрижности у коме се налазио. Горећи духом, он ће лакше узићи ка савршенству. Томе насупрот, онај ко се хладно прихвата дела Господњег и без смирења и дужног усрђа ступа на пут овог звања, будући једном поражен овом бедном заразом, већ не може сам себе да умудри на боље, нити прима уразумљење од других. Јер, он, по речи Господњој, говори у срцу своме: Богат сам, и обогатио сам се и ништа ми не треба, премда њему више пристаје оно што даље следи: А не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг (Отк:-3,17). На тај начин, он постаје гори од световног човека јер губи свест о томе да је бедан, слеп и наг, да му је у много чему потребно исправљање, да има велику потребу за поукама и уразумљивањем од стране других. Услед тога он не прихвата ни једну спасоносну реч, не схватајући да ће у будућем веку неизбежно бити подвргнут најстрожијем суду и казни.
Свети Јован Касијан
