Парохијски дом у Лосицама и његови житељи

 

Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - Парохијски дом у Лосицама и његови житељи

Парохијски дом оца Рафаила у селу Лосице био је најобичнија сеоска брвнара с једним одељењем. Али у свему осталом овде је све било необично. На пећи је живео сулуди Иља Данилович, снажан старац који је на земљу ретко силазио. Никада – ни пре ни после – нисам срео никога налик на Иљу Даниловича. Кад је почињао да прича – небитно да ли о давно прошлим годинама или о недавним догађајима – слушаоцима је нехотице застајао дах: схватали су да су сведоци нечега потпуно јединственог. Иља Данилович поседовао је заиста епски ментални склоп. Биће да су током целе светске историје тако казивали само Хомер, Толстој и сулуди Иља Данилович.

Имао је невероватну меморију. Кад би се присећао, рецимо, неког догађаја из своје ратне прошлости, набрајао би имена официра и војника, њихова звања, године рођења и погибије, имена жена и вереница, називе њихових родних градова и села. А оружје којим су се борили, било да је реч о карабину или хаубици, Иља Данилович описивао је ништа мање чаробно него што је Ахилов штит опеван у Илијади.

До вере је Иља Данилович дошао на нарочит начин и управо захваљујући сулудости. Јер, што рекао отац Рафаило, без лудила Иља Данилович – лепотан и горостас који се није бојао ничег на овоме свету и који је живео само у складу са својим телесним прохтевима – никад у животу не би се окренуо Богу. А захтеви пути, према речима самога Иље Даниловича, знали су код њега да буду толико снажни да је – на страну љубавне авантуре – једном, четрдесет прве, ноћу, на првој борбеној линији, толико огладнео да није издржао па је, као сомнамбул, за мирисом динстаног меса кренуо према непријатељским рововима. Немци су се прво испрепадали, али ипак нису припуцали. Одлучили су да сачекају док им тај Рус не упадне у ров. Кад су схватили зашто је дошао, дали су му кашу с месом. И тако, Иља не само да се сам најео већ је кашом напунио шлем и џепове за гладне другове.

Кад се вратио с фронта, овај одважни војник је, решен да одради све што треба, изабрао себи најлепшу невесту. Врло брзо се, међутим, испоставило да је карактер младе жене, а посебно њене мамице – ретко гадан. Иљу је спопала туга, али разводи, па још у радничком насељу, нису били уобичајени тих година. Утеха се, наравно, брзо нашла. Иља је радио као возач на далеким турама и, кад је причао о својој прошлости, покајнички се сећао како је, не само у сопственом насељу, него и у сваком граду на својим сталним маршрутама имао “љубавне другарице”. Жена је за то брзо сазнала. Међутим, на Иљу нису деловале ни сцене, ни наговарања, ни синдикални комитети, ни другарски судови. Онда се увређена супруга одлучила на екстреман корак. Нашла је врачару и ова је Иљу, што каже народ, забајала на смрт. Сећам се да сам с великом неверицом слушао тај део приче Иље Даниловича. А он на то није ни трепнуо, већ је наставио по старом.

Једном, кад се вратио с вожње, пришао је својој капији и у дворишту угледао непознату жену. У томе не би било ничег чудног да жена није била висока око пет метара – главом је досезала до крова! Постарија, гологлава, с дугачком седом киком, одевена у старомодни сарафан. Не обраћајући на Иљу никакву пажњу, џиновска гошћа обиђе кућу мумлајући нешто себи у браду, без по муке пређе преко плота и изгуби се у помрчини.

Иља, као обичан совјетски грађанин, у мистику није веровао откад зна за себе. Уза све то, био је потпуно трезан. Кад је попустило прво запрепашћење, докучио је да му се све то привидело од умора после дугог пута.

Кад је ушао у кућу, угледао је жену и ташту како брижно послују око богато постављеног стола. То му се учинило чудно: одавно није искусио такву пажњу од жена, које су иначе знале само да дижу галаму. Љубазно га посадише за сто, ташта му насу вотке и поче невиђено гошћење. Сетивши се неразумљивог привиђења у дворишту, Иља ипак упита није ли се догодило штогод необично пре његовог доласка. Жене сложно стадоше одмахивати рукама и убедише га да се ништа нарочито нити збило, нити могло збити. Вотка потече још обилније па Иља ускоро заборави на све.

Пробудио се ујутру у брачној постељи. Жене није било. Иља схвати да је време за устајање, али, на своје велико изненађење, није могао да устане: нису га слушале руке и ноге. Од страха покуша да повиче, но издаде од себе само слабашно стењање. После једног сата, који се Иљи учини као вечност, дођоше жена, ташта и још нека жена, запањујуће налик на ону која му се причинила синоћ у башти. Само што она сад беше уобичајеног људског раста. Не обраћајући пажњу на Иљино јечање, жене су га без зазора разгледале и нешто се шапатом домунђавале. Затим одоше и Иља остаде сам.

Жена се вратила тек предвече, али сад већ с месним лекаром. Иља је чуо где кроз плач прича како се муж вратио с вожње, добро попио, легао да спава и ево од јутрос не може да устане. Сутрадан су болесника пребацили у рејонску болницу. Тамо је провео више од месец дана. Обрни-окрени, лекари никако нису могли да открију узроке необичне болести и отпустили су као сарагу усуканог Иљу да умре код куће.

Код куће га је чекао прави пакао: жена и ташта нису криле ликовање и нестрпљиво су чекале смрт неверног мужа и увредиоца. Кад је Иљи било већ сасвим лоше, жена је чак позвала погребника да узме меру још живоме немоћном супругу.

Никако не схватајући шта се то с њим збива, Иља се помирио с мишљу о скорој смрти и ишчекивао је крај готово без роптања. Али једном, улучивши тренутак кад жене нису биле код куће, Иљи, већ потпуно непокретном и немом, дође његов ратни друг и доведе са собом цивилно обученог свештеника. Овај човеку на умору предложи да се одмах ту, на самртничком одру, крсти и замоли Бога за помоћ. Болесник, иако није баш најбоље схватао шта то значи, јединим покретом који је могао да начини – климањем главе – даде пристанак.

После крштења нису се догодила никаква чудеса, не рачунајући то што Иља ипак није умро. Жена и ташта биле су ван себе од беса. Прошао је још један месец, кад, на његовом истеку, Иља је, премда с тешком муком, почео да се придиже с постеље и да једва чујно говори. У свему осталоме његово стање остајало је неподношљиво. Једног дана опет му је дошао ратни друг, спаковао Иљу, сместио га у путнички воз и повезао од станице до станице, преко целе земље, у Псковско-Печорски манастир, старцу архимандриту Атиногену.

Иља је доспео у незнани му и необични свет. Али после разговора са оцем Атиногеном, иза којег је уследила прва исповест и причешће, он је у правом смислу речи васкрснуо. Недељу дана касније Иља је био сасвим на ногама и сваким даном све више јачао. Брзо је нашао заједнички језик са старцем: обојица су били обични људи, сељаци. Зато је Иља одмах поверовао кад му је отац Атиноген рекао да га је жена урекла те да је, немајући никакву духовну заштиту, био осуђен да умре. А коме и да верује на овоме свету кад је једино стари монах успео да га спасе?

Више се Иља Данилович није враћао кући. Постао је ходочасник: повремено је живео и радио у манастиру, повремено пешачио по Русији – од цркве до цркве. Личну карту одавно више није имао. Тако је постепено остарио, али физички остао снажан и здрав. Таквог сам га затекао у парохији код оца Рафаила.

Други житељ парохијске кућице у Лосицама био је инок Александар. Као студент Брјанске више педагошке школе нашао је веру пре неколико година, па је напустио све и, такође као ходочасник, кренуо по Русији. Мада му се, хвала Богу, није десило ништа налик на оно Иље Даниловича, Александар се нашао у Псковско-Печорском манастиру, а ту, после две године, пришао групи монаха који су се побунили против старешине, па је опет почео да лута. Напослетку му је отац Рафаило пружио уточиште у својој парохији.

Тада је Александру било двадесет осам година. На зглобовима шака видели су се тврди жуљеви, трагови вишегодишњег бављења каратеом. Волели смо да шетамо пољима и шумама, па смо себи за шетње правили лаке штапове од лесковог дрвета. Код свих су они били квргави и криви, само је Александров штап био идеално прав, обојен у црно. Једном за време предаха одлучих да изближе осмотрим ту лепу стварцу, али, на своје изненађење, једва успех да је подигнем. Штап је заправо био претешка челична мацола. Кад га упитах шта ће му тако опасно оружје, инок Александар одговори да му тај штап омогућава да бар колико-толико остане у физичкој форми.

Отац Александар био је ћутљив и све слободно време посвећивао је читању списа древних Светих Отаца. Спавао је у засебном собичку ограђеном даскама. Своје обитавалиште Александар је закључавао, што је било помало необично имајући у виду да се брвнара оца Рафаила затварала чисто симболички – на засов. Једном сам прао под у кући, а Александар је некуд отишао оставивши свој собичак отворен. Нисам издржао па сам онамо завирио. У собичку је на поду стајао од грубих дасака склепан мртвачки ковчег. Пошто сам очекивао све, само не то, толико сам се уплашио да сам из његовог скровишта искочио као опарен.

Кад сам дошао до даха, упитах Иљу Даниловича шта то значи. Овај са своје пећи одговори да у том ковчегу инок Александар спава, јер монах увек треба да има на уму смрт. Тако су, испоставило се, поступали многи подвижници.

Без обзира на тако суров начин живота, Александар је писао заиста даровите стихове и музику за њих. Те су песме данас добро познате, дистрибуиране на дисковима и касетама, објављене у бројним збиркама с предговорима наших најпознатијих писаца. Инок Александар одавно је замонашен с именом Роман – у част древног светог византијског песника Романа Слаткопевца.

Онда пак, у Лосицама, састављао је и певао песме увече, уз гитару. Наравно, ако би дозволио отац Рафаило, а он је, премда ово занимање није сматрао нимало монашким, понекад волео да чује Александра.

Ево једне од тих песама.

Већ вече је, пријатељи, вече,

И месец фењер ужег’о свој.

Хајд’ пустимо сада празне речи,

Оставимо ми овај наш сто.

Без ветра је, тихо сад и мирно,

Лишће у овај не шушти час,

Ко да душу јесењу је широм Природа отворила за нас.

Негде можда, мислим у самоћи,

Тешким путем путник крочи сам,

Ал’ блажен се исповеда ноћи,

Да стић’ће – наде греје га плам.

Благодати препуне су крошње,

С језера магле диже се кад,

Мир теби, о, уморном од ношње,

И оном ко те угости сад.

Ко ли си ти, путниче незнани,

Да л’ си далеко пошао ти?

Што спокоја никако не да ми Тај твој блажени, замишљен лик?

Из срца ти молитва упија

Душевне таме последњу кап.

Да очитам, па ћу можда и ја

У руке своје узети штап.

И кренути само Бог зна камо

Крстове обесивши о врат,

Успут села да посетим само,

А изокола обиђем град.

Снимали смо те песме на магнетофон, а затим сам их ја однео у Москву. Једном, много касније, послат сам по задатку патријарху Пимену у његов двор у Чистој улици. Тамо сам, чекајући у предворју, из патријархових одаја чуо снимке песама оца Романа. Патријарх Пимен и сам је био одличан певач, па је свакако могао да оцени право црквено стваралаштво.

Чести гости у Лосицкој парохији била су још два човека – јеромонах Никита, најближи пријатељ оца Рафаила, и ђакон Виктор.

Отац Никита такође је био постриженик Псковско-Печорског манастира. С тринаест година, као лењинградски пионир, отишао је од куће, где никоме није требао. Отац Никита је баш тако и говорио: “Још тада сам схватио да човек на овоме свету не треба никоме, до себи самоме и Господу Богу.” Како је пионир могао доћи до тога – остаје загонетка, али како год то било, тек дечак се убрзо нашао у парохији необичног подвижника јеромонаха Доситеја, у сеоцету Боровик, шездесет километара од Пскова. Тамо је и порастао уз старца, на Псалтиру и древним патерицима, учећи књижевност из аскетских књига написаних у V веку – Лествице и Аве Доротеја. Световни живот готово да уопште није знао.

Дечак више није ишао у школу, али израстао је у паметног, на својствен начин веома образованог и добродушног младића. А уз то високог, складног и необично лепог. Пре служења војске отац Доситеј послао га је на годину дана у Псковско-Печорски манастир – да се мало снађе у животу XX века. И тамо се он спријатељио са оцем Рафаилом. А кад се вратио из војске, одмах је поднео молбу да се замонаши. Исте године кад је отац Рафаило отпослат из манастира, старац оца Никите, јеромонах Доситеј, замолио је псковског владику митрополита Јована за благослов да се удаљи у скит – кућу два километра низ реку од села Боровик, у псковским шумама и мочварама. Знајући за подвижников примеран живот, митрополит је благословио ту осаму, а на упражњено свештеничко место одредио оца Никиту, који је најбоље познавао и храм и људе у Боровику.

Тако су се двојица младих јеромонаха нашли у парохијама двестотинак километара један од другог, па су, чим би узмогли, навраћали час у један, час у други храм – не би ли се заједно помолили, служили литургију, помогли један другоме у домаћинству.

Напослетку, још један редовни посетилац у Лосицама био је недавно рукоположени ђакон Виктор, који је оцу Никити послат у парохију да обави ђаконску праксу. Отац Виктор недавно је изишао из затвора. Одслужио је седам и по година из политичких разлога. Ђакон је жарко желео да се замонаши, али митрополит Јован – времешни и добродушни старац – успео је да од псковског опуномоћеника за послове верских заједница испослује дозволу само за то да бивши робијаш постане ђакон. И то у најзабаченијој парохији, никако у посећеном манастиру. Додуше, и рукоположење бившег политичког осуђеника за ђакона у то доба било је већ само по себи изузетан догађај.

Из затвора је отац Виктор изнео непоколебљиву веру у Бога, потпуни презир према тешкоћама било које врсте и тако веселу нарав да смо од његових непресушних прича у најдословнијем смислу речи изнемогли падали под сто од смеха. Ова последња околност некако уопште није доликовала монасима, па смо се трудили да се с тиме боримо колико су нам снаге допуштале. Али оне су нам то допуштале само до наредне приче оца Виктора. А, сем тога, у наш богобојажљиви живот он је унео затворску лексику које, колико год да смо га корили, никада није успео да се ослободи.

Од те филолошке непогоде највише је настрадао безазлени отац Никита. 1Јакон Виктор провалио је у његов тихи кутак са својим грохотним смехом, неизмерним оптимизмом и оним језивим робијашким жаргоном, који је, на наше згражање, отац Никита истог часа прихватио.

Отац Виктор је наједном, неочекивано, добио надимак Старчишка. То је било необично већ само по себи: ми никад никоме нисмо давали надимке. Али за овога осуђеника надимак је настао некако сам од себе, потпуно природно.

Сећам се, једном сам, почетком јесени, допутовао у Боровик оцу Никити. Намирнице и новац које сам донео из Москве понестали су врло брзо, јер ту у гостима нисам био само ја. Скупили су се исто тако млади и после Великогоспојинског поста гладни отац Рафаило, инок Александар, ђакон Виктор и сулуди Иља Данилович. Овај последњи био је, додуше, од нас старији тридесет година, али имао је још врло млад зверски апетит.

Дакле, пошто смо начисто потаманили намирнице допремљене из Москве и до алергије се прејели јабука новог рода, коначно смо клонули духом. И одлучили се на крајњи корак у таквим случајевима – да отпутујемо у Псков и за новац замолимо нашега владику, митрополита Јована.

Овај је владика био тих година сигурно најстарији архијереј Руске православне цркве. Шта он све није искусио у животу! Био је висок, крупан, потпуно сед, а необично добродушан, нарочито према монасима, тако да смо били убеђени: мало ће да гунђа, али на крају нас неће одбити. Владика четрдесетак година није мрднуо из своје епархије и бавио се само црквеним пословима. Он је био једини архијереј у васколикој Руској цркви који је себи могао дозволити да не путује у Москву на архијерејске, па чак ни на помесне саборе. Тамо су од њега, изгледа, одавно дигли руке. Митрополит је добро знао и волео оца Никиту, јер узимао је учешћа у његовом васпитању откад је овај као ђак побегао од куће у парохију старцу Доситеју.

Наравно, владика је имао јасну представу о томе колико сиромашно живе његови монаси у удаљеним парохијама. Знао је то, али их је ипак слао да тамо служе. Јер само зато што су се у храмовима вршила богослужења, власти се нису одлучивале да их затворе или поруше. Уопште узев, готово у свим удаљеним парохијама псковске епархије у служби су били или монаси или свештеници без породице. Ожењеним паросима, па још с децом, овде би било врло тешко. Отац Никита причао је да му се за месец дана тешком муком знало скупити отприлике двадесет пет рубаља плате. То је и разумљиво: старе сељанке, које су обично чиниле паству таквих храмова, нису стајале ништа боље од својих пароха. Свештеници су тим старицама, које су, по правилу, напустила рођена деца и унуци, помагали да нацепају дрва или да поправе кров. А понекад су им за последње копејке куповали храну и лекове. Новац би се код пароха нашао само онда кад је сеоски, готово сасвим неверујући свет долазио на крштења или доносио покојника у храм на опело. Али монаси нису размишљали о новцу. Или, ако ћемо сасвим поштено, о новцу су размишљали понајмање.

Тако смо, дакле, позајмили рубљу за аутобус и, не бисмо ли како изазвали сажаљење, сви заједно кренули владици. Код куће смо оставили само Иљу Даниловича, да чува храм. У целом псковском крају лопови из других места сваки час су пљачкали цркве.

У аутобусу није било много света, па смо се нас четворица – отац Рафаило, отац Никита, отац Виктор и ја – удобно сместили. Путници су нас загледали заинтересовано, а неки и ганутљиво: тих година ретко су се могли срести млади монаси који тако безбрижно, у мантијама и са штаповима, путују по совјетској земљи.

До епархије смо стигли срећно. Истина, толико смо се занели у разговор да у Пскову само што нисмо промашили станицу на којој је требало да сиђемо. Али отац Виктор је у последњи час повикао да га је чуо цео аутобус:

– Оци! Брзо – кидавела!

Иако смо наврат-нанос излетели из аутобуса, ипак смо успели да приметимо запањена лица путника… Али није нам било до њих. Пред нама се простирала улица која нам је толико значила. Без обзира на то што је носила име бољшевика Јана Фабрицијуса, ту је била епархијска управа и архијерејски дом. (Совјетска власт је, уопште узев, волела да места за епархије издваја час у 2. комунистичком ћорсокаку, час у Улици Карла Липкнехта.)

Владика нас је дочекао у свом кабинету, седећи у дубокој фотељи. Редом смо му прилазили по благослов и жалостиво зацвилели о својој горкој судбини. Владика је слушао, али није мрднуо с места. Можда је желео да што подробније проучи све околности нашег јадног житија, а можда ни он баш није био при парама. Како било да било, ми се устумарасмо. Отац Рафаило мене – као најмањег и најмршавијег – чак истури напред. Али ни то није деловало. И тад пред архијерејем реч узе отац Никита. Никада није био говорник, на све то још је и муцао, али сада га је – биће од глади – обузело надахнуће:

– В-високопреосвећени владико! – поче он очајнички. – Какав нам је живот, ал’ оно па стварно?! У чабру смо скроз наскроз! Уши отпадају! Нема кинте! Нема клопе! Који ће нам зуби кад нема шта да жваћу! А, ко за инат, ни једног јединог п-покојника! П-покојника ни од корова!

Владика само клону у фотељу.

А нама се говор допао, па смо сви заједно почели да климамо главом. Премда је, истина, отац Никита од узбуђења помало непромишљено употребљавао изразе преузете од оца Виктора. А кад је говорио о покојницима, разуме се, имао је у виду новчана средства која наш храм приходује од опела. Све заједно ово је, изгледа, било прејако за времешног архијереја.

– Оче драги!… Где си ти покупио такве речи? – обрати се пренеражени владика оцу Никити.

Архијереј није чуо овакве изразе већ једно шездесет година, откад је и сам тамновао, двадесетих година.

Тад иступи Старчишка Виктор да ватру прихвати на себе.

– Високопреосвећени владико, то сам ја, лапрдало маторо, пустио пред њим језичину, никако да се одвикнем. Не љутите се на Никиту. Ја сам за све крив – покајнички забрунда он басом и чак се лупи у груди.

Али говор оца Никите оставио је на архијереја снажан утисак. Он подиже отежало тело из фотеље, приђе столу, мало се одува и из фиоке извади сто рубаља. Толики новац нисмо ни сањали!

Архијереј неколико пута обрну новчанице у рукама, премишљајући се није ли превише, али одлучи да не ситничари, па пружи новац оцу Рафаилу, као најстаријем.

Дајући нам благослов за пут, ипак рече:

Знаш, Никитушка, боље би било оно… да више читаш књиге на црквенословенском!

Отац Никита ватрено обећа да ће се поправити, па ми, срећни, напустисмо архијерејски дом.

Живот се наставио! Истина, био је постан дан, среда, па нисмо могли одмах да једемо сладолед, али били смо спремни да се стрпимо до сутра. Покуповали смо храну за себе и слаткише за сеоске старице и вратили се кући.

А сутрадан изјутра стиже телеграм из епархијске управе којим се саопштава да се решењем митрополита Јована ђакон Виктор из Покровског храма села Боровик премешта у храм Архангела Михаила села Толбице. У том храму служио је од свих поштовани времешни парох отац Андреј. Архијерејева рачуница била је једноставна – на оца Андреја ђаконов жаргон сасвим сигурно неће утицати. Тај образовани, интелигентни парох провео је у логорима, чини се, двадесетак година. При томе нико никада од њега није чуо онакве речи каквима је своје слушаоце частио Старчишка ђакон Виктор.