Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 26. јула 2024. године на светој Литургији у Светоархангелском манастиру у Ковиљу
У име Отца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, ми сви знамо да је највећи и најважнији дар који човек има – слобода. Међутим, слободу неретко не разумемо исправно, штавише често је практикујемо потпуно погрешно. Слободу најчешће видимо као своје право да чинимо оно што мислимо, оно на шта нас унутарњи пориви нагоне. Слободу видимо у томе да све што је у нама и око нас буде подређено нашем концепту живота, концепту живота који не мора увек бити, наравно, супротан ономе што пише Јеванђеље и на шта нас позива, али, готово по правилу, слободу видимо као своје право да чиним шта хоћу, то што чиним је бар делимично супротно ономе што стоји у Јеванђељу, а то значи супротно ономе што је воља Божја. Истинска, права и аутентична слобода, с којом и због које је човек створен и којом је обдарен, увек јесте слобода која је у сагласју са вољом Божјом. Воља Божја је слобода. Бог је Слобода и слободан и само оно што извире из Њега и само оно што је у сагласју са Њим, што је у заједници са Њим, као дар који од Њега добија, учествује у слободи истовремено афирмишући и себе као слободно биће. Нисмо слободни ако смо робови смрти, нисмо слободни ако смо везани грехом, јер грех није ништа друго него израз и показатељ да у нама дејствују и силе које нису Бог и силе које нису од Њега.
Стога, када смо свезани оковима греха заправо нисмо слободни него извршавамо налог нечистих сила и понашамо се по својој палој природи, онда када смо острашћени по другој, стеченој природи, а не оној и онаквој каква је она од Бога створена. И зато када говоримо о слободи најпре морамо да окренемо своје очи, своје срце, свој ум на реч Христову, на Јеванђеље Његово, на Њега Сâмог. Знајући да је Црква Тело Христово моћи ћемо на прави истински начин да чујемо и реч коју је Господ изговорио, а забележио је апостол и јеванђелист Лука и чули смо је у одломку из данашњег Јеванђеља, реч која каже: Ко слуша вас, слуша Мене или ко не слуша вас, не слуша Мене, тј. онај који слуша Цркву, саборни ум Цркве, он слуша реч Христову, а онај који не слуша саборни ум, благодатни ум Цркве, он заправо твори вољу своју. Ми непрестано, свакодневно изговарамо више пута речи молитве Оче наш у којој говоримо: Да буде воља Твоја, дакле да буде воља Божја, а не воља моја, јер творећи вољу Божју идемо путем слободе, идемо путем свог назначења, идемо путем спасења, идемо путем учествовања у свему оном што је Божје, а што је дато у пуноћи Тела Његовог, тј. Цркви.
Створени смо као слободна бића и створени смо да бисмо употребили своју слободу на слављење Бога. Слављење Бога значи на љубав према Богу, а то значи на послушање у односу на Бога. И не само ми као људи него читава творевина је саздана да слави Бога и да се Бог у њој прославља. А човек је дат привремено као мало мањи од анђела, међутим, све му је покорено да у њему и кроз њега, славећи Бога, све буде прослављено. Како? Тако што је свака мисао наша – славословље, молитва. Свака реч, свако дело, све оно што чинимо и што јесмо позвано је да буде Литургија, да буде славословље које узносимо Богу, а са нама и читава творевина. Кроз славословље и слављење Бога, кроз живот као Литургију, ми изграђујемо мир и радост у себи, изграђујемо мир са Богом, али и мир са ближњима својима, мир и са читавом творевином Божјом. Јер славословље ништа друго не значи него даривање себе Богу, ближњим и читавој твари. Славословље значи давање, а не само узимање, јер тамо где постоји принцип и закон искључиво узимања од онога и од кога се узима, он бива осиромашен. Међутим, онда то наше узимање, пре или касније, враћа се и нама као бумеранг, као наша погибао и као наш потпуни пад. Створено је, дакле, све да буде једна песма, симфонија којом управља човек, којом диригује човек, којом диригујемо ми. У зависности од тога како диригујемо, да ли употребљавајући или злопотребљавајући своју слободу, зависиће и то којим путем иде читав свет, зависиће и то како ћемо разумети вољу Божју, зависиће и то како ћемо видети ближњег и како ће се он према нама односити, зависиће и то какав ће наш однос бити према читавој твари, творевини Божјој и како ће она нама узвраћати.
Данас славимо Сабор светог архангела Гаврила и нема бољих заступника пред Богом од архангелâ, али нема ни бољих примера за углед, за нас и за наш живот, како и на који начин треба живети своју слободу. Невидљиве анђелске силе су се једампут за свагда одлучили за то да воле Бога, а то онда аутоматски значи да Му служе и да служе свему ономе што је Божје, да славе Бога и да славећи Њега служе и творевини Божјој, а најпре да служе нама људима. Свети архангел Гаврило је онај архангел који је донео благу вест Ани да ће родити Марију, а овој да ће од Духа Светог зачети и да ће се Логос Божји преко Ње оваплотити. А онда исти тај архангел, који се много пута и на разне начине јављао угодницима Божјим да им објави вољу Божју, обзнанио је и мироносицама да је Господ васкрсао из мртвих и да је смрт побеђена, да је ђаво побеђен, да је грех побеђен и да је Царство Божје за сваког од нас широм отворено. Архангел Гаврило, као и сви други архангели, jeсте заступник наш пред Богом, али и пример за углед и онима који живе у свету, у брачним заједницама, а и онима који живе у монашким заједницама, јер његова љубав, његова слобода се пројављује и исповеда као послушање, не као покорност. Тамо где је слобода и где је љубав, тамо где чинимо слободно из љубави у односу на Бога и ближње, ту нема покорности, али има послушања вољи Божјој и служења ближњима у једној монашкој заједници. Послушање не значи ништа друго него израз љубави, израз смирења и поверења у Бога и реч Његову. Али и у брачним заједницама, у породицама, зар не важи исто? Бити послушан своме мужу или својој жени не значи бити покоран и одрећи се унутарње, суштинске, дубинске слободе, него, напротив, значи потврдити и афирмисати ту слободу и пројавити је и посведочити као љубав, као смирење. Дакле, ко слуша Цркву, како каже Сâм Господ, јер апостоли јесу Црква, слуша Њега Сâмог, а ко хоће да истакне и да издигне свој став и своје мишљење, своју слободу изван и изнад Цркве, може бити понекад формално и споља да изгледа да је и у праву, али остаје само на том плану. Јесте у праву, али је издвојио и одвојио себе из саборног Тела Цркве, издвојио је себе из те симфоније и хармоније која је у Цркви као пуноћа дарова Духа Светог благодаћу Божјом дата.
Нека би Господ дао, браћо и сестре, да зато ми данас, славећи Светог архангела Гаврила и све бестелесне силе, увек им се молимо, призивамо их да буду наши заштитници, да слушамо њихове поруке и поуке које засигурно свако добија, али, изнад свега и пре свега, колико год је то могуће и поред свих наших мана, недостатака, страсти и грехова, да учинимо све да се угледамо на њих у љубави, слободи, смирењу и послушању како бисмо онда заиста могли не само да разумемо вољу Божју него да Га истински упознајемо и знамо као Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, коме нека је слава сада и увек и у векове векова. Амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
