Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 12. јула 2024. године, на Петровдан, у цркви Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру
У име Оца и Сина и Светога Духа. Нека је благословен данашњи празник, браћо и сестре. На крају поста, који је био посвећен двојици првоврховних апостола Петру и Павлу, славимо управо њихов дан, славимо њихову заједницу, славимо њихово јединство и њихову љубав. Управо све оно што су они собом и животом својим посведочили, а што је сама суштина и природа Цркве. Црква као тело Христово јесте једна и јединствена. Безброј пута смо понављали и понављаћемо речи апостола Павла да је Црква Тело Христово (Кол. 1, 24). Шта то значи? То значи да управо Црква по својој природи функционише и позвана је да функционише као један организам који има мноштво органа, мноштво делова, а сви служе у симфонији и хармонији и јединствено. Свако служи оном другом. Свако је подршка оном другом. Ниједан део тела не постоји сам за себе и сам по себи. Ако се отргне и одвоји од тела он напросто не само да губи своју функцију, него престаје да буде жив. Без обзира да ли се ради о руци, о мозгу, о оку, о срцу или о било ком другом делу тела. Дакле, тако је и у Цркви. Све је саздано да живи у јединству, у симфонији и у хармонији. Наравно да то само по себи не само да није могуће, то је заиста немогуће, немогуће је силама, снагама и капацитетима које ми људи носимо у себи, како управо сведочи апостол Павле, који је у свему био први и у свему био бољи. Предњачио је у свему и од својих сународника и од оних, како сам сведочи, који су били изван његовог народа. У свему је био бољи, у свему је предњачио. Ипак, хвалио се не својим успесима, не својим врлинама, не својим способностима, него немоћима својим. Зато што спознајући немоћи своје, знајући да је све у руци Божјој, да је у њој и почетак и крај, учинио је себе да буде истински сасуд Божји кроз који се пројављује сила, моћ и благодат Божја.
Ништа није могуће нашим снагама. Не можемо ништа од себе и собом. Све што можемо, а служи нашем спасењу и смислу и циљу нашег постојања, чинимо благодаћу Божјом. Управо она чини са нама и уместо нас онда када се не хвалимо собом, онда када се не хвалимо оним што смо добили, онда када знамо да све што је лепота, све што је врлина и све што је добро у нама, уколико га има, јесте благодаћу Божјом даровано, јесте дар Божји. Зато увек хвалећи се својим слабостима, хвалимо се заправо даровима Божјим. Хвалимо Бога и хвалимо се Њим. Само смо слабашни и немоћни људи, само смо обични грешни људи који много чешће бирају неслободу проглашавајући је за слободу, који много чешће бирају грех мислећи да је то врлина. Обични смо људи, баш онакви какви су били они које данас славимо, апостоле Петра и Павла. Да, заиста обични људи, са слабостима и са немоћима, али они то признају, штавише, исповедају и са тим живе. Били су слаби и немоћни људи, притом потпуно различити. Из различитих слојева друштва су потекли. Географским пореклом долазе из различитих крајева света. По свему различити, а ево позвани и сазвани да буду првоврховни апостоли Петар и Павле и да посведоче и да потврде пред светом и Црквом Христовом да оно што није могуће људима, без обзира на слабости, могуће је када слушају заповест Божју о љубави. Могуће је тамо где има љубави! Благодаћу Божјом и љубављу Божјом и нашом Црква јесте тело, јесте организам.
Љубављу двоје могу постати једно. Љубављу се премошћују различитости и отупљују супротности. Љубављу се отвара срце које постаје простор у који може свако да уђе и нађе покоја. И управо такви су били апостоли Петар и Павле. Пуни изобилне пребогате љубави Божје, а по свему различити. Један веома учен и образован, а други рибар. У тој различитости, у учености и неукости, показује се да шта је једино потребно да би се сведочио Христос. То је љубав и то је смирење. То је и покајање, што је такође једна од важних карактеристика обојице апостола. Шта бисмо ми рекли за некога ко се јавно одрекао Христа а који је слушао реч Христову, био под скутима Његовим и одрекао Га се онда када Он иде на страдање? Да ли бисмо били спремни да му опростимо, да препознамо у њему човека? А шта бисмо тек рекли за некога ко је живео у време Христа, имао прилику да чује реч Његову и не само да није пошао за Њим, него је гонио Њега и Његове следбенике и сматрао највећом врлином ако гони Цркву? Такав је био апостол Павле. Шта бисмо рекли за таквога? И од првога и од другога, кроз покајање, кроз хвалу својим слабостима, кроз самопохвалу својим немоћима, али кроз хвалу коју узносе Богу и кроз покајање, Господ је и од њих таквих учинио да буду Његови сведоци, да буду првоврховни апостоли. Господ им је поверио Цркву своју, да држе кључеве Цркве.
Све то, браћо и сестре, опет и опет могуће је искључиво искључиво и само кроз љубав, истинску љубав, љубав Христову, кроз ону љубав која подразумева другог, која подразумева нашу спремност да трпимо слабости, немоћи, грехе других, њихове промашаје, кроз ту и такву љубав, не романтичарску и сентименталну о којој певамо песмице и играмо занесени држећи се за руке, уживајући више у себи и својој емоцији него што смо спремни да загрлимо немоћ, простоту, грех, слабост, промашај онога који је поред нас. Дакле, истинска и права љубав, она која се распиње, јесте оно што јесу апостоли Петар и Павле. И то је најважнија ствар. Зато Господ када се обраћа апостолу Петру пита га: Љубиш ли ме, волиш ли ме? (Јн. 21:16-18) То је основно и главно питање, питање да ли волимо Бога. Воли Бога и не бој се. Воли Бога и ради шта хоћеш. Воли Бога и чини шта хоћеш, али најпре Га воли! Када волимо Бога знамо да није могуће да ћемо учинити нешто што је против љубави у односу на Бога, а самим тим и против љубави у односу на ближњега. И ако посрнемо, ако искоракнемо, ако и скренемо са пута, ако понекад и заборавимо на Бога и на ближњег, онда када је љубав према Богу темељ и основ и корен нашега постојања, кроз покајање, кроз самоспознају, кроз познање Бога и познање себе, вратићемо се своме корену, вратићемо се у дом Оца свога, вратићемо се самом себи.
Нека би Господ дао, браћо и сестре, да волимо Бога читавим својим бићем, умом и срцем, да нам Он буде као што је био апостолима Петру и Павлу, алфа и омега (Отк. 1:8), први у нашем животу, да славимо љубав апостола Петра и Павла, да славимо њихову различитост, да славимо и њихову спремност да после сукоба, неспоразума и свађа могу да загрле један другога и буду у Христу једно како бисмо онда и ми били једно са Богом и једно међу собом независно од тога што је свако посебан, свако непоновљив, свако оригинал и свако позван да свој оригинал уподоби Христу како би онда Христос у нашим срцима био прослављен заједно са Оцем и Духом Светим и овде и у векове векова. Амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
