„Дуг служења“ као путоказ на стази живљења у Христу и са Христом
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија, недавно је постављен за свештенослужитеља при манастиру Ћелије. Првог, након дугог низа година при овој древној светињи, у православном свету надалеко чувеној по Преподобном Оцу Јустину, чије мошти у њој почивају и којег је за надахнуће имао у раној младости, походећи је са родитељима Зорком и Славком и сестром Живаном. Већ тада је, како сам каже, осетио снагу љубави Божје и спознао својеврстан „дуг служења“. Свети Владика Николај и Отац Јустин штедро су све своје принели Господу и српском народу. Из њихових молитви и пера потекло је бесцено благо, као завештање долазећим генерацијама, које служењем треба чувати и њиме просвећивати. Себе и све око себе. Тај „дуг“ Душану Ђаковићу постао је и остао путоказ на стази живљења у Христу и са Њим. Први је међу свештеницима обновљене Ваљевске епархије, стекао звање доктора богословских наука. Први од 2006. наовамо. Засигурно и раније… Припадник је прве генерације ученика Богословије „Светих Кирила и Методија“, која је ратног пролећа 1999. из Призрена премештена у Ниш, касније први професор након њене обнове 2012. Први се, након тринаест година од завршетка рата, у граду славног имењака венчао у Саборном Храму Светог Ђорђа са супругом Соњом (Крстић) и у њему провео шест година, учећи потоње служитеље светосавских олтара широм Србије. И то „први“ пратило га је често. Али, са осмехом констатује, симпатично је и ништа више од тога. Тек драго као успомена. Служење је принос садашњег тренутка и залог вечности чија нам је радост задата доласком на свет.
Душан Ђаковић је рођен 1. новембра 1982. године у Земуну (Београд), а детињство и одрастање провео у Ваљеву у коме је завршио основну школу. Средње образовање стекао је у нишкој богословији, а диплому основних и мастер студија на Православном богословском факултету у Београду. За тему мастер рада имао је „Христоцентричност теологије према Јустину Поповићу и Анри де Лубаку: Преиспитивање тезе о христомоничности западне теологије“. Одбранивши рад, те 2011. године, утиснуо је први лични печат у бављењу ликом и делом ћелијског богомудраца, крај чијег кивота данас приноси молитве. Са благословом блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, радио је као наставник веронауке у Првој основној школи у Ваљеву, а исто то поверење указао му је и, тада епископ, данас Митрополит рашко- призренски г. Теодосије, са чијим је благословом предавао у школама у Новом Пазару и Рашкој области. Професура га потом одводи у Призрен, обновљену Богословију „Светих Кирила и Методија“… На празник Светог Стефана Дечанског, 24. новембра 2015. године, блаженопочивши Патријарх српски Иринеј га је рукоположио у чин ђакона. На светом Косову и Метохији, чији благослов до данас са собом носи, рукоположен је и у чин свештеника, десницом Митрополита Теодосија уочи Аранђеловдана, 19. новембра 2017. у призренској саборној светињи, Храму Светог Ђорђа, у коме је и ступио у Свету тајну брака пет година раније. Након шест година успешног рада у школи у граду на Бистрици, благословом Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, 2018. године јереј Душан Ђаковић уписује докторске студије на Богословском факултету Националног и Каподистријског Универзитета у Атини, на катедри за систематско богословље са одобреном темом „Христолошке и пневматолошке основе православне еклисиологије према Преподобном Јустину Ћелијском“ код професора Ставроса Јагазоглуа. Управо у години јубилеја Преподобног Оца Јустина- 130 година од рођења, 45 од престављења Господу и 10 година од преноса његових моштију, 1. јула, јереј Душан Ђаковић брани докторску дисертацију у овој угледној високошколској установи, постајући тако четврта генерација доктора наука са простора СПЦ. Припадници претходне три били су Отац Јустин, блаженопочивши Епископ Атанасије (Јевтић) и његово духовно чедо Епископ западноамерички г. Максим (Васиљевић), научници чија се имена са нарочитим поштовањем памте у целом православном свету. У свом раду, отац Душан Ђаковић расветлио је кључне одреднице богословља Оца Јустина, његов богословски метод и тумачење догмата Цркве. Дисератација је написана на грчком језику, како би се братски хеленски народ још боље упознао са учењем завичајног му светитеља и међусобне везе Српске и Грчке Цркве још више учврстиле. Објавио је и два чланка о Оцу Јустину у часописима „Црквене студије“ и грчком „Синаксису“, чји је цео број ове године био посвећен Оцу Јустину што је, са радошћу констатује, са одушевљењем примљено у тамошњој стручној јавности и верном народу. За време живљења у Атини, јереј Душан Ђаковић је служио у манастиру- метоху Симонопетре. У сећању на тај период посебно место има Свети Јероним Симонопетријски, светогорски изданак новијег времена, чији су предлог за канонизацију Срби први потписали. И тек ту на помен „први“ са поносом се осмехује, као и кад говори о честитки коју му је упутила ћелијска игуманија мати Гликерија поводом постављења за свештенослужитеља при манастиру у коме је Отац Јустин преко три деценије служио, а чија је школа била прво одредиште на учењачком путу Светог Владике Николаја. Два духовна горостаса надахнула су младог Душана Ђаковића да крене путем вере и науке Божје. Године су протекле, знање се стекло, али за њега ништа суштински није другачије. „Дуг служења“ са почетка приче и даље траје, позива и призива. Сатруднички са својом породицом (супруга Соња и деца Богдан и Катарина), браћом свештеницима и ћелијским сестрама, отац Душан Ђаковић из дана у дан сведочи јеванђеље Христово и приноси молитве Господу. И тако ће бити увек. То је прво и најважније- служење Богу и народу у коме се Његовим промислом родио.
Извор: Епархија ваљевска
