Када мислимо о мати српској Светој Анастасији, мислимо о њеном тиховању и прослављамо је као мајку. Прослављамо је прво као мајку Светих синова Саве и Симона, али и као мајку све српске деце.
Однос између мајке и њене деце је посебан. Он започиње још са самим зачећем детета и наставља да траје током целог живота. Дете осећа синхронизовано мајчине откуцаје срца, али и мајка осећа дететове откуцаје срца. Мајка би детету требало да буде довољно добра мајка, као она која уме да препозна дечје потребе. Са друге стране, она би требало да буде и она која уме да омогући и умерену фрустрацију у испуњењу истих тих потреба, како би дете током одрастања могло да се осамостали и постепено одраста. Прва фаза у првој години се односи на стицање поверења. Дете стиче прво поверење према својој мајци, а потом и према свом оцу. То првобитно поверење је услов за поверење у току живота које ће имати и према другим људима и то је услов за основу доброг психо-физичког здравља детета. Мајка Светог Саве, Света мати Анастасија, духовна је мати све српске деце.
Духовно питање о мајци свакако превазилази било какве оквире. Један од односа духовне мајке и њених чеда који је присутан у историји српског рода јесте однос између Свете Анастасије и њених чеда. Овај однос захтева присутност и поверење мајке, али да би се разумео у потпуности потребна је и права вера. Љубав духовне мајке дете све време у себи осећа као љубав чисту. Дубинска осећања која је мајка покренула код детета увек живе и таква деца, која осећају вековање своје духовне матере, увек су покренута ка вишем стваралаштву. Владика Николај у својој беседи „О српској мајци“, изговореној 1940. године, описује како: „Страдања матера за децу своју, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски. И тешко да можемо схватити љубав Христову према људима ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.“
Мати српска Света Анастасија у дому Пресвете Богородице сва своја духовна чеда к себи приводи, помаже и растерећује их, води, даје и благосиља – без било какве речи. Исто је и тако Света Анастасија себе приводила к Мајци Пресветој Богородици и у њеном дому Студеничкој царској лаври, дому Немањића и свог српског народа, у припрати, тишином одјекује фреска: „О, пресвета Дјево, и Бога нашега Мати, прими мољења рабе своје монахиње Анастасије.“
Њен син, први српски Архиепископ Свети Сава, у Житију Светом Симеону писао је о томе како је његова мати Ана као „…госпођа бивша све Српске земље“, заједно са својим супругом великим жупаном Стефаном Немањом примила анђеоски лик на празник Светих Благовести 1196. године у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу и да је наставила достојно да служи као монахиња и да: „…наречено би име јој госпођа Анастасија.“ У истом даље наводи да је тада након другог државно-црквеног сабора у Расу отишла ка: „…Светој Богородици.“
Оставивши све почасти и славу овога Света монахиња Анастасија је наставила са својим подвизима и са стицањем врлина, стога је због свих њених узвишених дела наша Света Црква и верни народ према Хиландарском и Студеничком типику, који је такође њен син, Свети Сава прилагодио за манастирска устројства, слави према старом календару месеца јуна 21. односно сваке године 4. јула.
Александра Димитријевић
психолог и психотерапеут
* Објављено у часопису Жички благовесник (јул-септембар 2024)
