„Благословено је данас бити овде и сећати се наших корена, молити се заједно и потврдити да смо и даље чврсто укорењени у нашој православној вери.“ - рекао је Митрополит Фотије данас у Копривни приликом освећења генералног обновљеног Старог храма.
Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије данас је служио Свету архијерејску литургију у храму у Копривни, подно Требаве, поводом великог јубилеја - 150 година од кад се у овом храму служе свете литургије.
Митрополита Фотија је у порти Старог храма дочекао старешина храма протојереј-ставрофор Јадранко Стојановић, са браћом свештеницима, ђаконима и верним народом.
Током свете литургије, Високопреосвећени митрополит се обратио сабраном народу беседом у којој је истакао значај овог јубилеја: „Данас, на овај велики дан када обележавамо 150 година од освећења овога храма, са поносом се сећамо историје нашег народа и светиња које сведоче о нашем постојању на овом простору.“
У наставку прочитајте данашњу комплетну беседу:
Часни оци, уважени господине градоначелниче, уважена господо, драга браћо и сестре, нека сте Богом благословени на данашњи велики дан када се сећамо великог догађаја, а то је 150 година од освећења овога храма, односно његовог подизања, изградње и од његовог освећења. То је велика и дубока историја, која представља пресликана историја Срба овога краја, нашег народа, овог краја, једног од најстаријих храмова на Требави.
Пре овога храма, који је подигнут, постојала је једна брвнара црква, и људи су, где год би дошли, одмах подизали храмове своје да би се Богу молили. Овај храм је започет 1870. године, а завршен је 1874. године, тачно пре 150 година. Он је био место сабирања нашега народа, место молитве, покајања, праштања, и заједништва, као што и сваки храм чини.
Добро је да смо данас дошли да се сетимо тог великог догађаја и да сада кажемо да ми Срби овде имамо дубоке темеље, што показују наше светиње, посебно наша четири манастира која овде имамо и која су из Немањићког периода. То су манастир Тавна, манастир Озрен, манастир Ловница и манастир Папраћа. То су Немањићки манастири који су подигнути и основани у време краља Драгутина Немањића. Ту се сада води борба; људи који су из других области покушавају да кажу да су Срби ту дошли са Турцима, пре или после Турака. Као што су говорили и у Хрватској да су Срби тамо дошли после Другог или пре Другог рата, а били су вековима присутни. Постоји једна битка, једна борба за историјско постојање, а ту су нам веома важни наши манастири и наше старе цркве који показују дубоке темеље Православља, светосавља, и уопште српскога народа на овим просторима. Чувајући те светиње, оне чувају нас, наше постојање.
Ми сада припремамо једну књигу од Бењамина Калаја, који је био високи представник Аустроугарске империје у XIX веку. Он је чинио многа недела, између осталог говорио је како је наша ћирилица босанчица и да то није српско писмо, већ бошњачко. Ту књигу ћемо објавити да се подсетимо шта су многи непријатељи нашег народа радили и деловали кроз историју, да бисмо се поучили да ни сада нисмо лишени свега тога и да требамо бити мудрији него икада што смо били, да бисмо се ми овде очували, и ми овде у Републици Српској, али и у Србији, Црној Гори, Македонији, на свим странама. Данас смо дошли овде да се заједно Богу помолимо, да се подсетимо наших извора.
Чули смо данас у Светом Јеванђељу како Господ говори да оно што карактерише Цркву као организам, тело Христово, како је говорио Свети Апостол Павле, јесте заједница љубави. Поставили су и у време оснивања хришћанске Цркве пре две хиљаде година у Јерусалиму, када је Дух Свети сишао на Апостоле на дан Педесетнице. Тада се историјски сматра рођендан Цркве Христове на земљи. Већ две хиљаде година Црква постоји као заједница љубави, као заједница у којој владају закони смирења, праштања, врлине. Друге заједнице су биле организације које су биле постављене на интересним темељима, политичким и другим, као што и данас постоје друге партије, па чак и верске заједнице које су утемељене не на Јеванђељу, већ на лидерству једнога који је на челу те секте, и онда је све подређено њему и његовим стандардима. Црква Христова, Црква православна, једна Света саборна и апостолска Црква је утемељена на Јеванђељу Христовом, на крајугаоном камену, а то је сам Христос, на Светим Апостолима, Светим Оцима, Светим саборима, православном учењу Отаца, учењу Сабора, и код нас у православној Цркви је остала неизмењена до данашњег дана. Тиме можемо рећи да смо наследници Светих Апостола и Светих Отаца из првих векова јер ништа нисмо изменили суштински ни у Светој Литургији, ни у богослужењу, нити у догматском учењу, нисмо променили ни једну јоту у Јеванђељу што се тиче самог учења. То је оно што Православље носи са собом.
Са друге стране, ми у пракси, у животу, морамо да покажемо да јесмо припадници једне Свете Саборне Апостолске Цркве, праве и истините Цркве, правим и честитим животом. Људи гледају у нас да виде светлост нашега живота, да виде светлост наших дела, наших речи, наших проповеди, наших поступака. На то смо позвани да будемо светлост овога света и да својим животом и православним учењем приволимо друге народе Православљу. Иако смо чули да разни високи официри НАТО-а говоре да је њихов непријатељ Православље, сила Православља је у икони Христовој, у Крсту и Јеванђељу, сила Православља је и у посту и молитви, у нашим фрескама. Ове фреске које смо данас осветили су по обрасцу из Свете Горе, из Протата. То су наше силе и наше моћи, а они морају да устају свом оружју. Црква Христова увек излази као победник; изашла је као победник у борби са црвеном аждајом, како је говорио Свети Јован Кронштатски, са безбожним комунизмом, тако ће изаћи и са овим глобализмом који нам прети, који нам долази.
Оно што је за нас битно јесте да препознамо време у ком живимо, тренутак у коме живимо и да будемо са својом Црквом кроз Свете Тајне, кроз Света учења, Света богослужења, молитвословља, и да будемо постојани чланови једне Свете Саборне Апостолске Цркве и Свете Светосавске Цркве. Наша Црква је Света, али је и Светосавска јер је Свети Сава основао као самосталну Цркву да Срби и епископи воде ту Цркву и да буде наша јерархија, да се бринемо и старамо о њој.
Благословен је данашњи дан овде. Још треба да осветимо парохијски дом и да захвалимо проти на његовом труду, као и многим људима који су се трудили да се овде све уради и доврши.
Живимо у тешким временима, поготово у нашим селима где је тешко живети, јер нема разумевања државе за живот људи који живе у мањим местима и селима. Ја сам одрастао у сличном амбијенту, у Чуругу код Новог Сада, и видео сам како људи скромно живе. Читаве године раде на њивама, пољима, воћњацима, а приходи су јако мали.
Када сам једном дошао, као студент теологије, код мојих у Чуруг, две приколице са житом су стајале у дворишту. Питао сам колико новца могу добити за то, а они су рекли да ће добити 500 евра, док је у то време најјефтинији мобилни телефон коштао 500 евра.
Са друге стране, људи који живе на селу су благословени, јер имају чисту храну, чист ваздух и чисту воду. Зато је битно да се боримо да нам то не униште, не поткопају или прекопају, и да све то не постане једна црна или црвена пустиња. То је последње упориште нашег народа који живи на тим брдима, у еколошким условима, и сада ће доћи неко из света да то прекопа и, ако има руде, да је узме, а шта их брига шта ће бити са народом који ту вековима живи. Зато Црква устаје у одбрану живота и онога што припада нама, онога што нисмо срушили или упропастили, нити загадили. Зашто би неки индустријалац из белога света дошао, узимао, експлоатисао, и на крају шта буде с тим, буде. Њима то не значи ништа, а нама то значи живот. Зато се молимо Богу као Црква да Бог да снаге нашим људима који су на функцијама и који о томе одлучују, да кажу: 'Нећемо ми то.' Када видимо како је код вас, када ви будете копали у вашим земљама и државама, и да видимо какве ће последице бити, а не да ми будемо заморчићи и да то буде експеримент на нама. Надамо се да ће тако и бити, да ће мудри људи рећи да то није потребно. Имамо начин како смо живели вековима, имамо своје обичаје, своје празнике, своје православље. Тога да се држимо, тако да живимо, и даће Бог да сав тај Крст и сва та страдања изнесемо и као победници се са Христом јавимо, како често певамо. Дај Боже.
Нека Бог благослови све напоре и хвала свима који помажете ову светињу, обнову и изградњу. Неки ће бити награђени граматом. Живели, Бог вас благословио, свако добро.
Митрополит Фотије је током литургије одликовао заслужне парохијане архијерејском граматом захвалности, препознајући њихову ревност и љубав током генералне обнове храма, фрескописања и изградње светосавског дома.
Данашњем светом сабрању молитвено је присуствовао и начелник Општине Модрича, господин Јовица Радуловић, који је у име општине такође примио Архијерејску захвалницу.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
