Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана у 25. августа 2024. године на светој Литургији у цркви Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду
Браћо и сестре, вера је темељ и основ нашег живота. Од онога у шта верујемо и од тога како верујемо зависи наш живот. Ми бисмо једноставно могли рећи: каква ти је вера – такав ти је живот. Не постоји човек који нема веру или макар семе вере, само је питање у шта или у кога верује? И зато када кажемо: каква ми је вера – такав ми је живот, то значи од Онога у кога верујем и како верујем у Њега зависи мој живот. Овај одломак из Матејевог Јеванђеља по ко зна који пут, као и на многим другим местима, управо ту истину, ту чињеницу непобитну, антрополошку, историјску и васељенску нам подвлачи, открива и позива на истинску и праву веру. Међутим, из самог Јеванђеља, кроз Свете апостоле најпре, а онда и кроз многе друге свете, богочежњиве и благочестиве личности, види се да ми људи нисмо стабилни и да када верујемо у вери падамо, баш онако као што је рекао отац који се молио за свог сина, молећи Христа да му исцели сина. Када је био упитан да ли верује да то Христос може учинити, рекао је: Верујем, Господе! Помози моме неверју (Мк 9,24).
Нестабилни смо, непостојани и наша вера се непрестано љуља, креће се од вере ка неверју и од неверја ка вери. И никад вере довољно. Од тога како верујемо, поред нашег опредељења у Христа у сваком тренутку нашег живота, у зависности од тога да ли нам вера у датом моменту расте или слаби, зависиће и наш живот. Зависиће пре свега да ли ћемо изнутра бити спокојни и мирни, зависиће од наше вере у датом тренутку да ли ћемо бити спремни да волимо ближњег, да му праштамо, да будемо уз њега, да гледамо у њега као свог вечног сабрата, а не као непријатеља, као противника. Зависиће то да ли ћемо у свом срцу имати места за њега или ће оно бити испуњено искључиво и само егоизмом и самољубљем. Зависиће и да ли ћемо за сваки свој немир, за свако своје смућење тражити разлоге у нечему што је споља, ма шта то било, или ћемо знати да спокој, мир, радост, лепота, осећање да смо бића створена за Царство Небеско зависи од нашег унутарњег стања, тј. зависи од наше вере и принципијелно, али и од вере у датом тренутку, да ли смо се поколебали због нечег што је спољашња бура која смућује или због нечег што долази изнутра као немир унутарњи. А буру имати нама је суђено! Као што рече песник: крст носити нама је суђено.
Живот је бура, живот је океан узбуркани, море немирно. На том мору ако нисмо чврсто укотвљени у Христу вером својом, молитвом и подвигом, онда ће нас таласи бацати са краја на крај мора и то не само када је море изузетно немирно, када је бурно, него и мали таласи, када је бонаца, када је море мирно ми ћемо бити узбуркани. Бићемо бацани са краја на крај мора не знајући ни шта нам се дешава, ни откуд то долази, јер нисмо укотвљени сигурним сидром које се зове Христос Господ наш и Спаситељ овде и сада, знајући да то овде и сада значи вечност, јер постоји само вечност, тј. траје само оно што је Христом освећено, потврђено и запечаћено. То постоји у вечности, све остало је пролазно. У данашњој причи, браћо и сестре, то нам јеванђелист Матеј открива, наравно, увек стављајући у центар Христа.
У свакој причи јеванђелској центар је Господ наш Христос. Он је Алфа и Омега и Он је тај који чини. Међутим, слика је драматична. Господ је отишао на мирно место после напорног дана. Умножио је пет хлебова и две рибе, нахранио је мноштво људи и са њима разговарао, помагао и исцељивао, откривао тајну Царства Божјег и повукао се на мирно место. Међутим, апостоли су, по Његовој заповести, кренули на другу обалу, како каже: на другу, мирну обалу Тиверијанског језера, укрцавши се на лађу. Али одједампут, изненада, наишла је бура, као што иначе то добро знамо у нашим животима: бура долази изненада. Искушења долазе неочекивано и зато кад год помислимо да смо остварили некакав подвиг и задобили благодаћу Божјом мир не смемо се успавати, не смемо се уљуљкавати, не смемо помислити да нам то припада и да је то наше једампут заувек. То је дар Божји, то је Господ дао да бисмо разумели да је љубав неочекивано, да је радост изобилно, много више него што смо могли и помислити да нам припада и да смо заслужили. Исто тако изненада долазе и искушења, одједампут.
Таман кад помислимо да је све у реду, неочекивано дође искушење. И не само то, него веће и компликованије од претходног. То бива тако ако узрастамо како треба, ако идемо из разреда у разред, растући у Христу, растући духовно. И ево, апостоли су на броду. Изненада наилази бура и они, иако су били рибари вични лађарењу и пловљењу по мору, уплашише се, јер је толика бура да је нису могли савладати. А онда, када су они били на врхунцу свог страха, потпуно изгубљени и очајни, не знајући шта да раде, јавља се Господ који им долази ходећи по води. Најпре они помислише да је то утвара. Међутим, Господ каже: Ја сам. И каже: Не бојте се у искушењима, не бојте се, него имајте веру, али трудите се да и та ваша вера буде претворена у молитву, ојачана молитвом, па да онда вером и молитвом будете везани за мене, јер ће онда свака бура бити као мехур од сапунице и вода и море чврсто тло под вашим ногама којим ћете моћи да ходите баш као ја. Дакле, апостоли, чија се вера креће од вере ка неверју, чуше глас: Не бојте се! Онда један од њих, Петар, пожеле да дође у сусрет Христу и Христос му вели: Дођи! И Петар чувши реч Христову с поверењем – ово је важно, браћо и сестре – верујући у реч Христову, не испитујући је, не анализирајући је, не стављајући је под свој суд и под лупу своје логике. Успут да кажем да такви треба да будемо и ми верни, хришћани у Цркви у односу на Цркву, јер је Она Мајка, Она је Тело Христово и не дејствује од данас до сутра и сада и одмах, него из дубине векова и вечности, кроз време у вечност.
Чувши, дакле, реч Христову, прихвативши је чиста срца и отвореног ума, апостол Петар излази из чамца не плашећи се, јер је знао да реч Христова: Не бој се! има снагу, те је почео и сам да ходи по води. Ходио је вером, ходио је молитвом. Ходио је по води и против сила закона природе, јер вера надилази и руши законе природе онда када је има макар колико је зрно горушичино. И све док је апостол Петар био испуњен вером и поверењем у Христа – ходао је по води. Али рекосмо, човек је нестабилно биће. Од вере одједампут је почео да скреће. Вером до тада прикован за Христа, свој поглед помера од Христа и почиње да гледа око себе, да тумачи законе природе и да размишља о томе како да он победи законе природе. И одједампут, схватајући да то њему није могуће, дакле, ослањајући се на себе и на своје силе и своје снаге, одвојивши се од Христа почео је да тоне и да се дави. Господ опет, ослањајући се на оно што је претходно рекао: Не бој се! није учинио како би свако од нас. Није почео да критикује апостола Петра, није му рекао: Зар не видиш да треба да будеш везан за мене? Зар ти нисам обећао, зар ти нисам рекао да се не плашиш? Што се ослањаш на себе и на своје снаге? Потребне су ти и твоје снаге и твоја памет и твој подвиг, али тек када се утемељиш на мени, тек кад мене имаш за темељ снагом вере постављен. Господ је, међутим, једноставно, као љубав, само испружио руку и извукао апостола Петра из воде.
Дакле, браћо и сестре, вера је оно што нам је потребно. Када имамо вере, онда ћемо знати шта треба да чинимо. Онда ћемо срцем осећати како треба да чинимо и онда ћемо исходе оног што мислимо, говоримо и чинимо видети као плод наше сарадње са Богом, као дар Божји, као израз Његовог промисла и као нешто што је најспасоносније за нас. А знајте да није могуће без буре, без проласка кроз огањ, како каже апостол Павле у одломку из Апостола који смо чули: Свако ће се дело кроз огањ испитати. Нема романтике! Живот је исувише озбиљан, јер је исувише вредан дар који смо добили од Бога и ту нема коцке! Ту не важи оно што стављају, препоручујући коцкарнице, као поруку: Живот је игра. Не! Живот није игра! Живот је озбиљна ствар! Живот није играрија! С њим се не може коцкати! Дакле, без искушења није могуће, али да бисмо превазишли искушење важно је да осетимо своју немоћ, да осетимо да нам је потребан Бог и да то изражавамо кроз своју веру.
Нека би Господ зато дао да и ми попут апостола Петра, који је имао силну веру какву има мало ко – на тој вери Господ му је дао кључеве Царства Божјег, али и та и таква његова вера је испитивана и он је показивао слабост у вери не једампут, али истовремено је исповедао своју слабост и своју немоћ тражећи помоћ од Бога – да исто тако чинимо, да увек имамо веру исповедајући је речима оца који тражи да му Господ излечи сина, веру која гласи: Верујем Господе, помози моме неверју! Амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
