Високопреподобни архимандрит Методије, игуман Свете српске лавре- манастира Хиландара на Светој Гори Атонској, посјетио је Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици у сриједу 31. јула 2024. године. Дан раније, на празник Огњене Марије, господин Методије, посјетио је Никшић у оквиру програма доласка вјеродостојног преписа иконе Богородице Тројеручице у Саборни Храм Светог Василија Острошког у Никшићу и Цркву у изградњи посвећеној Богородици Тројеручици у Кличеву, гдје је икона и остала. Тим поводом он је био гост радија “Светигора”. Са њим је разговарао Александар Вујовић, професор Цетињске Богословије и уредник катихетског програма радија “Светигора”.
*Којим сте поводима ових дана у благословеној земљи Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог? Шта нам можете рећи о нашим везама?
Конкретан повод је био то што смо дошли у пратњи наше игуманије Манастира Хиландар, Пресвете Богородице кроз њену чудотворну икону Тројеручицу.
Један вјерни препис смо донијели и он је предат Храму у изградњи у околини Никшића и посвећен је самој Пресветој Богородици. То је био наш непосредни повод. Када говоримо о нашим везама, вриједи напоменути да је Свети Василије Острошки, који је заштитник цијеле Црне Горе а посебно свог града Никшића, годину дана провео на Светој Гори у Манастиру Хиландару и био ктитор. Обновио је један параклис Светог Георгија и ми њега помињемо када се служи служба свих преподобних Хиландарских отаца. Тај празник се слави другог дана празновања Богородице Троеручице, 26. јула. Ми тада заједно славимо спомен свих Хиландарских отаца, међу којима су на првом мјесту Свети Сава, Свети Симеон и Свети Василије Острошки.
Постоји још пуно веза. Споменимо Светог Симеона Немању који је овдје рођен. Када бисмо били у духу старих богослужбених пјесама онда бисмо казали: Град Подгорица се хвали његовом колијевком и његовим пеленама а Манастир Хиландар се хвали његовим мироточивим гробом и чудотворном лозом.
Сви смо свједоци да она рађа и добијали смо на благослов грожђе које је родило са те лозе. Тако да, наше везе не датирају само из далеких вјекова већ су ововремене. А када већ спомињемо лозу, њу је лично блаженопочивши Митрополит Амфилохије преузео са Хиландара и посадио је овдје код Храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Он је још једна веза са Манастиром Хиландаром, јер он је био Светогорац, ученик Преподобног старца Пајсија а касније постао архијереј и украс цетињског трона.
*Подсјетићемо слушаоце на историјски догађај када је била прослава 800 година сусрета Светога Симеона и Светог Саве у Манастиру Ватопеду, када је владика Амфилохије благословио ученицима, тада друге генерације обновљене цетињске Богословије, да пођу на екскурзију у Манастир Ватопед и Манастир Хиландар. Захваљујући том путу, један ученик је касније код Вас примио монашки постриг и касније отишао у Шумадијску Епархију као отац Онуфрије Вранић.
Ја сам тада био у Хиландару и сјећам се те прославе у Ватопеду а било је још наших архијереја али блаженопочивши Митрополит је имао најбројнију свиту јер је са собом имао ученике Богословије.
*Како тече најновија обнова Манастира Хиландар, јер ми сви гледајући у Хиландар гледамо према најсветијем мјесту српског рода. То је наша Света земља као што је Јерусалим Света земља. Знамо да је прије 20 година био велики пожар а сада се Богу хвала, Манастир обнавља. Како то протиче?
Велики пожар је био 2004. године и прошло је од тада 20 година и неколико мјесеци. Обнова није почела одмах. Било је потребно двије године да се све припреми и ураде пројекти обнове, који ће бити одобрени од надлежних институција. Ево сада уз Божију и молитвену помоћ Пресвете Богородице већ се назире крај и ми ћемо ове године уселити у претпоследњи објекат, који се обнавља.
Последња игуменарија од које је кренуо пожар ће се радити до краја ове године и идућу цијелу годину. Тако да можемо очекивати да обнова до краја идуће године буде готова. Остали су још неки детаљи али након обнове се неће примјећивати да је било штете.
Поред ове грађевинске обнове дали смо себи за задатак да не заборавимо и духовну обнову, да се прије свега братство повећава. Увијек је братство било веће него што смо имали спремних и обновљених келија, тако да сада имамо неколико нових искушеника који су ван Манастира и чекају да се конаци заврше. Духовна обнова је ишла мало брже од грађевинске, што је за нас свакако важније.
*Ви сте на мјесту гдје се чува духовно благо којим се небо купује. Како се то живи у Хиландару и осталим Светогорским манастирима?
Света Гора живи по писаним типицима али и по усменом предању, који су већ освјештани вјековима. Манастир Хиландар има свој типик који је написао наш ктитор Свети Сава, који према његовој заповијести читамо сваког првог у мјесецу. И други манастири имају своје типике.
Постоје усмена предања то је у ствари један идеал коме се ми приближавамо и трудимо се да га испуњавамо. Управо је дух наше православне Цркве у томе да наши идеали буду увијек Јеванђељски и да никада не будемо задовољни нашим стањем него да се увијек усавршавамо. Наша вјера има Богочовјека Христа као своје мјерило а не људе као своје мјерило.
Оно што Господ од нас тражи јесте да се духовно усавршавамо да би се приближили Христу Богочовјеку. Тако је и у монаштву: Никада нисмо задовољни собом нити можемо да кажемо да испуњавамо оно што нам је оставио Свети Сава у свом типику нити осталим типицима Светогорским.
Трудимо се увијек да се усавршавамо онолико колико нам Бог да времена на земљи и колико имамо ревности, да се трудимо да будемо сваког дана бољи.
Монашко живљење је увијек важно, превасходно за наше лично спасење. У заједници Свете Горе, имамо међу нама оне који су више напредовали тако да можемо да се угледамо на њих и да се трудимо да их достигнемо. Јер онај који истински жели да напредује он се радује када види да је неко бољи од њега јер онда ће се трудити да га достигне. Онда неће имати оправдање: Сада су времена тешка и не може да се живи у подвигу као што је некада било. Међутим када видимо наше савременике који живе врлински, онај који је искрен према себи, одбациће такво оправдање. Јер има људи који живе на прави начин и у ово вријеме.
Но и поред личног спасења, на Светој Гори монаси својим животом и примјером помажу људима који долазе као поклоници а долазе у великом броју.
И тако је Свети Пајсије Светогорац говорио да монаси више својим животом проповиједају јер су они живо ходајуће Јеванђеље. Наша мисија је истовремено и велика духовна привилегија али такође и велика одговорност. И због тога се трудимо ради спасења свих оних који у нас гледају да будемо на одговарајућој духовној висини.
*Пресвета Богородица Тројеручица је чувар вашег Манастира и ваше братије. Можете ли нам рећи више о чудима које сте видјели својим очима, или чули и прочитали у предањима Светих отаца?
Пресвета Богородица поштује се на цијелој Светој Гори као игуманија. Постоје и иконе старијег и новијег датума које су настале на Светој Гори, гдје је она представљена као игуманија, обучена у игуманску мантију како држи игумански жезал и стоји изнад Свете Горе, гдје се виде сви манастири. Али како кажу Светогорци иако је Богородица игуманија цијеле Свете Горе, њен игумански трон се налази у Хиландару. Рећи ћу Вам и за овај детаљ, мање познат широј јавности а то је да је једино у Хиландару икона Богородице Тројеручице смјештена у трон, који је предвиђен за игумане током служења празничних служби док је игумански трон на другом мјесту.
Постоји много чуда заиста и у акатисту се помиње на једном мјесту како је Она умножила, не копије већ Њене вјерне преписе свуда у свијету и преко њих чудотвори. Тако у Никшићу сада постоји један вјерни препис као и у многим другим мјестима, у православним земљама, у Сједињеним Америчким државама, Канади и Аусталији.
Кроз те вјерне преписе такође се дешавају чуда. Такав је случај био у Бирмингему у Цркви Лазарици коју су подизали потоњи Хиландарски монаси. Они су тамо дошли као избјеглице послије Другог свјетског рата, као политичка имиграција. И прије него што су дошли у Хиландар они су подигли ову цркву заједно са својим свештеником, због чега она има ту везу са Хиландаром. И она је од прије неколико година добила своју Тројеручицу.
И ту се десило више случајева чуда, исцељења. Конкретно један човјек који ништа није видио је прогледао. И када је руком пипао око Пресвете Богородице, није одмах прогледао али му се постепено вратио вид.
Постоје случајеви људи који нису били Православне вјере али су се исцијелили. Такав је случај једне дјевојке из Њемачке, која је отишла у један грчки Храм који је имао Тројеручицу. Она је била непокретна али је након цјеливања иконе проходала.
Постоји и конкретан случај: То је био почетак 2 000. године. У Манастир је дошао један Грк из Солуна. Он је испричао монасима да му је рођена сестра у болници, да чека да јој се изврши операција и да је непокретна. Сјутрадан пред операцију док је лежала у кревету и била непокретна, сањала је жену која је рекла да ће оздравити и да не брине за своје здравље. Када је болесница упитала: Ко си ти, жена је одговорила да она има три руке и да живи на Светој Гори. У том сну болесница је видјела Хиландар. Када се пробудила, схватила је да више није непокретна. Прво је назвала брата за кога је знала да често иде на Свету Гору. Брат је одлазио на Свету Гору али никада није био у Хиландару.
Испричала му је за свој сан и говорила о детаљима из Манастира, које је видјела у виђењу у сну. Потом су дошли медицинари да је поведу у салу за операцију. Прво су се изненадили када су видјели да ње нема у кревету. Онда су је срели у ходнику и зачудили су се како је уопше могла да оде до телефона.
Када су касније извршили потребне провјере и анализе пред операцију, изненадили су се јер су видјели да су њени здравствени налази потпуно другачији. Укратко, све што је био проблем је нестало тако да она није ни била на операцији.
Било је још таквих чуда, да су се људи молили пред операцију за своје ближње па се деси да љекари, пред саму интервенцију констатују да тог здравственог проблема више нема.
Ми смо вјере јерусалимске и светогорске и на том предању и наслеђу живимо, васпитавамо се и ходимо овом земљом, свједочећи име Христово.
*За крај разговора, молимо Вас да поучите наше слушаоце и читаоце, монахе, монахиње, вјерујуће, старце, дјецу, оне у болницама и затворима и оне које нема ко да утјеши и да их благословите?
Ја вјерујем да би многи од ваших слушалаца могли нас да поуче јер то што смо на Светој Гори не значи да смо од њих бољи. Тражимо и ми њихове молитве јер је потребно да се једни за друге молимо. Ми ћемо се наравно молити за њих као што се вјековима молимо за наш народ, за све православне, за све људе.
Рекао бих само да је најважније да се никада не саображавамо духу овога свијета, већ је потребно је да наше мјерило буде учење Светог Јеванђеља и Светих отаца. И сам Господ је рекао да је широк пут којим ће ићи многи људи као што је било у Његово вријеме и да тај пут води у смрт. А уски пут Његове науке води у живот. Па као што је било тада , данас је још већа разлика.
Не треба да нас обесхрабри та чињеница да је већина људи одступила од Јеванђелске науке, већ да искористимо празничне дане да одлазимо на богослужења и да читамо књиге као што је Свето Писмо јер у тим књигама ћемо увијек исправити дух вриједности у нашој савјести. Не онако како га дух садашњег времена намеће агресивно човјечанству.
Него да читајући и житија Светих и поуке Светих отаца да се сјетимо који је прави систем вриједности и да се трудимо тако да живимо, да се не обесхрабримо ако видимо да већина тако не живи. Ако будемо на прави начин живјели не само што ћемо себи обезбједити спасење него ћемо и другима бити примјер, да се и они обрате видећи наш праведни живот.
Припремила:
Љубица Вукићевић
