Митрополит зворничко – тузлански Фотије освештао је данас три звона за новоизграђени звоник храма Преображења Господњег у Новом насељу, a свечаност је увеличала и прослава славе храма поводом које је служена Света архијерејска Литургија.
Божанствену литургију је предводио Митрополит Фотије коме су саслуживали протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић, архијерејски намјесник дервентски; архимандрити Симеон игуман Манастира Бишња и Нектарије игуман Манастира Папраћа, протојереј Јован Максимовић, парох зворнички и владичански ђакони Немања Спасојевић и Лазар Илић.
Звона која ће већ сутра бити подигнута на звоник и позивати вјернике на молитву и оглашавати све важне тренутке за ову парохију, изливена су у ливници „Грас Мајер“ у Аустрији и тешка су 1.500 килограма. Даровао их је Синиша Максимовић из Бањалуке који је за ово и друга добра дјела одликован орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста, највишим одликовањем Епархије зворничко-тузланске.
Освећењу звона и славском обраду присуствовао је, уз многобројне вјернике, и градоначеленик Милорад Симић, народни посланик Игор Жунић и одборници у Скупштини града, а митрополит Фотије, обраћајући се вјерницима, истакао је да су Црква и народ повезани духовним нитима.
– Ништа не можемо да урадимо ако је црква без народа. Ово је дивна црква која би, како сам разговарао са протом Синишом, требало да добије и Светосавски дом, да буде ограђена и да њен дио буде и парохијски дом за свештенике – поручио је митрополит Фотије бесједећи на данашњи велики православни празник – Преображења Господњег.
У наставку прочитајте целу беседу Митрополита Фотија:
Часни оци, уважена господо, драга браћо и сестре
Дозволите ми да вас поздравим са неколико речи на крају ове свете и свештене Литургије коју смо одслужили на празник Преображења Господњег.
Наше предање и Свети Оци кажу када празнујемо један празник у литургијском смислу ми у њему учествујемо. Знамо добро кад се десио празник Преображења Господњег. Библисти кажу да је то било недељу дана пре уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим. И ми бисмо да се попнемо на Гору Преображења и да видимо шта се тамо десило. Једне прилике сам се обрео у Светој Земљи и отишли смо и на Гору Тавор. Чисто да се зна потребно је бар 15 минута аутом да се попне тамо. Господ је узео своју тројицу ученика: Петра, Јакова и Јована и ноћу их изведе на гору високу и преобрази се пред њима да покаже славу свога божанства. Ми смо се, као што рекох, дуго возили аутом горе, што значи да онај ко жели да се горе попне мора да има делатни подвиг. Тај подвиг је управо тај уски пут којим се пење на гору Тавор или ка било коме узвишеном духовном стању. То је оно што се у Јеванђељу каже да треба да ходимо уским путем ка Богу. Широки пут не подразумева никакав подвиг. Уски пут подразумева свлачење са себе старог човека – Адама и облачење у новога човак, тј лично преображење. То је тај делатни подвиг који је припрема за сусрет са Тајном, за сусрет са преображеним Христом, за сусрет са Тројицом јер се Господ на Тавору јавио као Тројица. Син који се преображава, Дух Свети који се јавио у виду Светлости и чуо се глас Бога Оца који је посведочио за Сина: Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте. Имамо исти догађај ,исту тајну која се објављује човеку, тајну Свете Тројице као у тренутку крштења Господњег на реци Јордану. Тајна Свете Тројице је уствари тајна нашег спасења браћо и сестре. зато је Господ довео ученике на то место јер је то предукус Царства Небеског а свети апостол Петар је препознавши то по благодати Духа Светог рекао: Господе, добро нам је овде бити. Где је човеку добро? Само у заједници са Богом. И даље апостол говори: Хајде да направимо три сенице, једну Теби, једну Мојсију и једну Илији. Апостоли су били верујући људи Старог Завета и знали су да ће из рода Давидова доћи Месија и они су Га препознали. Знали су да је Бог преко пророка Мојсија дао Закон и да је пророк Илија символ и икона свих старозаветних пророка који су наговештавали долазак Месије. Знали су да је Господ Христос испуњење закона и пророка. Логос који је постао тело и преобразио се пред ученицима.
Овај догађај је препун теологије исихазма. Зато су оци исихасти који су се подвигом успели на Гору таворску преобразили се таворском светлошћу и причестили се њоме, уосталом као и ми када се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом ми се причешћујемо таворском светлошћу и она нас преображава изнутра. Оци исихасти су касније непрестано желели да созерцавају то што су видели на Гори таворској јер је Тавор остао у њиховом срцу. Бог се уселио у наше срце вером у Светој тајни Крштења. Царство Небеско је унутра у речи су Господње. То је квасац који нам је дат у Светом крштењу, по речима блаженопочившег митрополита Амфилохија, и треба да даље доноси плодове.
Преображење је целоживотни подвиг једног хришћанина. Од образа да задобије подобије, лик Христов. Стална борба са несавршеним собом.
Данас се Преображење празнује на многим местима, првенствено у Светој Земљи. Код нас, наш Патријарх је данас у Манастиру Крка у Далмацији. Верујем да је данас тамо много Крајишника. Тајна Преображења и сусрета са Богом увек привлачи много људи. На највишем врху Атоса има капела посвећена Преображењу. Чуо сам од једног брата који је тренутно на Светој Гори да су у последње време чести земљотреси. То раније није било. Вероватно су то неки знаци које нам упућује Пресвета Богородица да се време испуњава и да треба да стражимо. Кад сам писао нешто о светом архангелу Михаилу сетих се како је он у моменту кад је сатана отпао он рекао осталим ангелима: Пазимо, смерно стојмо! Пазимо да ми не отпаднемо. Пазимо да ми не учинимо нешто што ће нас одвојити од Бога и од Цркве, од светиње, од заједнице са Христом свакога дана и свакога часа.
Тако, преображавати се значи узходити на гору високу. Успињати се на лествици блаженстава из једнога подвига у други узходећи, задобијајући једну по једну врлину. Млади људи који су на почетку бављења теологијом воле да то почну радити са врха. Одмах почињу о љубави говорити, само о љубави и друго ништа, јер то није ниво. А уствари, Свети Оци су ишли потпуно супротно. Први степен код светог Јована Лествичника је странствовање и смирење, после се иде према покајању и плачу. Тек на крају се задобија љубав и тек тада човек бива спреман да страда за Христа, прихвати крст Његов и страда за Христа. Не можемо обрнуто почети, потребан нам је делатни подвиг преображења самога себе, задобијања благодати Божије, облачења у Христа. Тек тада можемо говорити о хришћанској љубави, а не да поченемо градити кућу од крова.
Хвала оцу Синиши који се веома труди и који вас је овде сабрао. Направио је једну литургијску заједницу која јесте суштина и смисао нашега подвига свештенослужења. Честитамо му, данас је добио духовни мач да сече и одваја истину од онога што није истина и да то изобличава. Води ову парохију заједно са другом браћом свештенцима у делатној љубави, братској и подвижничкој. . који помажу живот ове црквене заједнице.
Ништа не можемо, као Црква, да урадимо без народа. Сада долазимо до сазнања шта је сила народна, шта је народ Божији. То смо видели, поготово у време короне кад су многи велики евхаристијски теолози, проповедници и философи престали да се причешћују. Зашто? Због једног вируса. Тако нешто је њих одвојило од Христа. А народ Божији не! Народ је остао веран! Пуне цркве смо имали у време короне. То је сила народна. То је вера која долази из срца. То сам имао много пута прилику да видим и то је оно што многи људи не препознају. То је нама узданица. Зато са народом да се боримо, да бранимо наше шуме, планине и реке све што имамо. Нашу свештену екологију. Наш свештени однос према творевини коју нам је Бог дао. Рај који нам је дао треба да чувамо и обрађујемо, никако да га уништавамо. То народ препознаје. Други људи, онако. Они гледају из свог угла зараде, богаћења. Не гледају очима живота, очима свештеним. Треба то да чувамо јер је то оно чиме ми заједничаримо са Богом. Ми заједничаримо са Богом кроз вино и хлеб које су део творевине Божије, ми се тиме причешћујемо у Светој Литургији. Творевина је свештена и благословена. Ми као Црква говоримо о томе, упозоравамо да не будемо слепи код очију,а народ није и неће бити. Остаје тајна шта виде и знају они који одлучују о томе.
За крај, синоћ сам са оцем Синишом разговарао и направили смо један план шта још овде треба да се уради. Потребно је изградити светосавски дом са становима за свештенике. Такође треба оградити порту. Потребно је оделити оно што је свештено од онога што је световно.
Свештеник Синиша Максимовић, који је данас одликован чином протојереја, истакао је да је храм у Новом Насељу, захваљујући дародавцу, добио звона која ће красити црквени звоник.
- Звона ће већ сутра са пратећом опремом бити подигнута на звоник. Хвала нашем дародавцу и свим другим приложницима храма, као и окупљеном вјерном народу – рекао је Максимовић.
Мјештанин и члан Црквеног одбора Славко Николић нагласио је да су слога и добра воља заслужни за изградњу црквених објеката у Новом Насељу.
– Са радошћу сам дочекао освећење звона и крсну славу храма. Вјерни народ је све ово изградио и треба бити поносан на то – рекао је Николић.
Кумови овогодишње славе цркве били су Перо Ђурић, Мирко Ђурић и Младенко Топаловић који су припремили славску трпезу.
Свечаност у Новом Насељу пратио је културно – умјетнички програм. Женска пјевачка група и други фолклорни ансамбл СКУД-а "Дервента" и ове године су учествовали у програму поводом славе храма Преображења Господњег.
Поред додјеле ордена за оданост Цркви и несебичну љубав Синиши Максимовићу из Бањалуке, Архијерејском похвалницом одликовани су Драган Татомир, Младен Милановић, Ненад Суботић, Милан Пећић, Никола Ђурић, Споменко Мартић, Младенко Топаловић, Мирко Ђурић, Сретко Јевтић, Саво Ружојчић, Бојко Гатарић, Стојан Николић, Јасминко Ђурђевић, Радивоје Мартић, Милорад Новаковић, Дарио Живанић и Драгомир Татомир и припадници касарне „Здравко Челар“ у Дервенти.
Прослава славе храма биће настављена „Преображењском вечери“ од 20 часова, када ће испред храма бити приређен културни програм.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
