Поздравно слово Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на обележавању 110. годишњице Церске битке и страдања Шапца у Првом светском рату, које је испред Спомен-костурнице у Текеришу, на празник Преображења Господњег, 19. августа 2024. године, произнео изасланик Светејшег Патријарха, викарни Епископ јегарски и изабрани британско-ирски г. Нектарије
Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господине изасланиче Председника Републике Србије, господо и даме министри, представници републичких и локалних власти, господо официри, подофицири и војници Војске Србије, уважени представници културно-просветних установа и удружења, часно свештенство, преподобно монаштво, драга браћо и сестре!
Има дана који су изнад свих других и има места која су мимо свих осталих. Има догађаја који предњаче по свом значају и личности које се издвајају по својој величини, а данашњи дан и ово место на којем смо се сабрали, као и догађај којег се сећамо, заједно са онима који су у њему учествовали, издвајају се од свега што се родило и што се догодило на овом парчету земље и под овим делићем неба.
Сва је наша историја у знаку крсту и васкрсења, јер је наш народ кроз Светог Саву обећао себе Христу, а кроз Светог кнеза Лазара то обећање у крви потврдио. И тако се од Саве до Лазара и од Лазара до наших дана то предавање Христу и потврђивање припадности Њему у српском народу непрестано одвија доносећи нове плодове и умножавајући хор светих угодника Божјих, знаних и незнаних, просијалих у роду нашем. У непрегледној књизи наше повести је поглавље која се мери са четири лета, у коме је исписана најтрагичнија, али уједно и најславнија, страница наше историје. Јасно је да је у питању до тада, по својим размерама и страхотама, невиђена војна, тада названа Великим, а касније Првим светским ратом, а прва реченица у том поглављу била је прва победа земаља савезница Антанте, коју је извојевала бројем мала, али храброшћу и вештином велика, српска војска управо на обронцима гордога Цера у чијем подножју се налазимо и на непрегледним, предивним пољанама долине реке Јадар.
Јасно је свима да је у питању чувена Церска битка, испрва названа Битком на Јадру, која је вођена на овом простору од 16. до 19. односно 24. августа 1914. године, а у којој је учествовало близу 400.000 војника са обе зараћене стране. О овој бици, односно о историјским чињеницама везаним за њу, много тога је код нас до данас речено, много тога записано, много тога испевано. Зато ја нећу сада говорити о томе, будући да верујем да је вама све то добро познато. Нећу говорити о томе и због тога што је то посао историчара, који би на томе пољу могли далеко више и боље пружити.
Моја жеља као духовног оца свеколиког православног српства и као поглавара Цркве Светосавске јесте да данас на овом по страдању страшном и по победи славном месту кажем неку реч о поруци и поуци коју нама, данашњим Србима, деци и наследницима церских јунака, шаље њихова борба и њихов подвиг.
Све што је велико, свето, честито и вечно у нашој историји и у нашем роду породила је вера православна, односно наука јеванђелска, коју су наши преци усадили у темеље нашег народног етоса и друштвеног уређења. Отуда је и борба коју су наши телесни и духовни оци водили на овим просторима пре равно 110 година, њихов подвиг и њихова жртва, плод те вере и оданости Христу и Његовом Јеванђељу. Сматрамо и верујемо да је то тако, јер само онај који је истински укорењен у љубави Христовој, која је оличена у двојединој љубави према Богу и према ближњем, може пронаћи у себи снаге и храбрости, може презрети себе и свој живот зарад својих ближњих, зарад свог рода и своје Отаџбине. А такви су били српски ратници који су баш ових августовских дана те давне 1914. године јуришали овим пољанама и висовима, који су својим прсима ступали пред непријатељске бајонете и пушчане и топовске цеви. Ти махом, по мерилима овога света, прости и полуписмени тежаци, али богати у мудрости која је од Бога, као и сви други из свих слојева тадашњег српског друштва, били су свесни своје дужности и одговорности и пред прецима и пред потомцима, и пред прошлошћу и пред будућношћу.
У тој њиховој свести лежи одговор на надљудски подвиг и жртву коју су они поднели, а њихова жртва се према историјским изворима броји са око 3.000 погинулих и 15.000 рањених војника. Међутим, ова жртва је далеко већа када се узме у обзир страдање огромног броја наших апсолутно невиних цивила – жена, деце и стараца, српске нејачи која се широм Мачве, Јадра, Поцерине, Рађевине и Подриња нашла на удару разуларене аустроугарске солдатеске. Особито је током војних операција на Церу пострадао град Шабац, некада по свом културном и привредном напретку именован као Прва варош Србије, а потом, због страшног разарања које је доживео и због небивалог страдања његовог становништва, назван Српским Верденом. Данас, дакле, молитвено помињемо и те наше претке и њихову жртаву.
Деца која забораве своје родитеље не могу се надати никаквој срећи нити благослову у свом животу. То је закон који од искони влада међу људима. Исто тако, народ који заборавља своје претке и претходнике, који заборавља њихове савете и завете, једном речју, народ који заборавља своју историју и своју прошлост губи смер у свом даљем историјском ходу, губи темељ на којем ће зидати своју будућност. Ове страшне истине, браћо и сестре, морамо бити свесни увек и свуда, а особито на оваквим местима страдања и мучеништва, где се борило и гинуло и зарад наших живота, зарад наше среће и слободе. Имајући свест о томе да се и у ове наше смутне дане старамо да не само речима него пре свега животом и делима вратимо дуг и покажемо захвалност према нашим прецима, онима овде пострадалим и свима другима, од Косова до Јадовна, а то ћемо најбоље учинити ако се будемо трудили, свако према своме призвању и дару, према положају и могућностима које нам је Бог дао, да се старамо да будемо истински људи Божји, деца Његове Свете Цркве. Тада ћемо бити и прави Срби, а бићемо на корист у изградњи нашег друштва.
Нека Свемилостиви Господ упокоји у наручју љубави своје све оне из рода нашег који су пали за веру и отечество на овом месту и на свим другим ратиштима и стратиштима кроз сву нашу крсно-васкрсну историју и нека њихова љубав и жртва нама, њиховој деци и потомцима буде извор снаге и надахнућа у свим бурама и недаћама овог света. Богу нашем, Богу отаца наших и Богу деце наше нека је слава у све векове! Амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
