Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана на Преображење Господње, 19. августа 2024. године, у манастиру Крки
Браћо и сестре, у радости смо се сабрали у овој великој православној светињи, у манастиру Крки, у предивном крајолику, у творевини Божјој која сведочи о Њему, Једном у Тројици Богу, Оцу и Сину и Светом Духу. Сабрали смо се у радости безобалној, неописивој и надумној да се молимо за мир у свету, да се молимо за мир у души нашој, у души сваког од нас понаособ. Сабрали смо се да се молимо за мир, да мир имамо са Богом, да мир имамо у себи и у својим у породицама, да има мира у комшилуку, да има мира уопште међу људима. Без мира је сувишно и, да не кажем, безумно говорити о било чему. Мир је увек дар Божји. Мир се даје оном ко је отворен за реч Божју, за реч Христов. Онда када разумемо реч Христову све у нашем животу почиње да бива у складу са Његовом речју. Ако смо на странпутици, ако смо далеко од себе и од својих ближњих, ако смо далеко од Бога, када послушамо реч Христову и унесемо је у свој живот и она почне да бива наш закон, ми се преображавамо полако, корак по корак, усклађујемо се са Богом, усклађујемо се са собом, а онда тако усклађени почињемо да живимо са свим што је творевина Божја, у складу са људима који су око нас и које сусрећемо, али и у складу са читавом творевином Божјом, у складу са природом.
Дакле, сабирамо се у овој светињи, на светом месту, на месту које је Господ обележио кроз свог апостола, једног од двојице, како кажемо у језику Цркве, првоврховних, кроз апостола Павла. Свети апостол Павле је проповедао Христа, Крст Његов и Васкрсење Његово, а у Крсту Његовом је и наш крст и у Васкрсењу Његовом је и наше васкрсење. Проповедао је широм васељене, широм света и, ево, по промислу Божјем стигао је и до Далмације, до свете Далмације, до овог светог места да проповеда Христа. А шта то значи, браћо и сестре? Да научи оне који хоће да га слушају да је сваки човек створен као икона Божја, да је Бог Отац отац свим људима и да само онај који разуме и види и прихвата и има Бога као свог оца може видети и сваког човека као свог брата, а што са друге стране значи, да онај који Бога не види као свога оца, онај који нема Бога као свог оца, не може онда ни другог, ни ближњег, ни једног човека видети као свог брата. Напротив, онда ће ближњег видети као свог супарника, као свог такмаца, као оног који је ту да му нешто отме, да му узме, све до најбезумније тачке, најстрашније и најтрагичније тачке, да оног другог треба да елиминише.
И ево данас, браћо и сестре, глобално гледајући суочени смо на разним местима са том чињеницом, а ствар је проста. То бива јер људи не виде Бога као оца, као оца свих људи. И неретко онда ни Цркву не виде као место где треба служити другом, служити Богу, али служити и другом јер је и то служба Богу. Заправо, не служе Богу и не служе Цркви, творевини Божјој и људима, него се служе Богом и служе Црквом, служе се ближњим. Они Јеванђеље имају као корпус разних изрека из којих из контекста ваде оно што им одговара, па на своју пропаст употребљавају реч Јеванђеља тако што оштре своје зубе и користе је уместо у име Божје и у славу Божју, уместо за другог, против другог! У крајњој инстанци, то није ништа друго него бумеранг који се на крају враћа и разбија у главу оном који не разуме реч Божју, који не разуме реч Светоа апостола Павла који на себи својствен начин потврђује, сведочи и проповеда реч Христову о љубави написавши чувену Химну љубави (1Кор 13,1-13), то најлепше штиво, најдубљи, најчовекољубивији текст и реч који су могли да проистекну из пера и из ума људског, химну љубави која вели да можеш имати све, и славу, и богатство, и памет, и можеш покорити себи све под своје ноге и можда доћи до тачке да ти нико ништа не може, али ако љубави немаш – ништа си, празан си као звоно које јечи (1Кор 13,1). Ако љубави немаш, све то што имаш и ушта се уздаш, чиме се поносиш, биће твоја пропаст.
Браћо и сестре, то знајмо, последњи суд и последња реч сваком од нас је Божја и зато свако од нас када чита Јеванђеље да га чита као да је њему упућено. Не треба да га читам размишљајући како ћу кроз њега судити другим и проверавати друге, како ћу уз помоћ њега доказати да други није у праву, да је погрешан. Не, када га ја читам, мени се Господ обраћа и мене позива да Његову реч, Јеванђеље, узмем у памет, да оно буде мој живот, да њим мислим, њим гледам, њим слушам, њим живим, а то значи управо оно о чему апостол Павле говори – да ми љубав буде принцип, да ми не буде важно оно шта ми други чине, него шта ја њима чиним.
Сабрали смо се, браћо и сестре, на овом светом месту на којем вековима постоји ова наша светиња у којој се сабирају православни Срби из Далмације и из свих крајева света да би се молили Богу и да би научили ту истину о којој смо говорили, али и сви људи добре воље, независно од тога ко су и шта су, који исто тако као иконе Божје и деца Божја чезну за оним што апостол Павле открива и сведочи речима да је љубав свеза савршенстава и савршенства (Кол 3,14). Нема другог моста, нема другог пута од моје душе ка твојој души. Могу покушати манипулацијама и утиском да те преварим и слажем и обрнуто. Нажалост, и то је нешто што припада нашим животима, али је важно наше опредељење и одлука, оно шта хоћемо да будемо. Ако хоћемо да будемо житељи и становници не само идеје, него живота манастира Крке, живота и речи апостола Павла, онда нећемо имати никакву дилему. Може бити да неће бити лако, јер то подразумева крст. Љубав је увек распеће. Колико ли пате мајка и отац због свог детета, колико ли зноја проливају да би васпитали дете? То је распеће, али у том распећу је васкрсење, јер то чине из љубави. И унутарња сатисфакција јесте управо љубав која је дар од Бога. Зато, дакле, долазимо у ову светињу да се охристовимо, да Јеванђеље постане наш живот. И ево нас овде на празник Преображења, који нас позива да разумемо да ништа у нашем животу не зависи од оног што је споља, тј. примарно од оног што је споља. Тек кад се изнутра преображавамо, преображаваћемо и оно што је споља. Преображавајући себе преображавамо оно што је око нас, преображавамо свет. Зато нека би Господ дао да ова киша која нам је преко потребна буде благослов Божји за нас, као и наук да узрастамо у вери у Христа, у љубави у Њега, у нади у Њега, како бисмо се непрестано и увек преображавали постајући бољи и узрастајући у врлини да би онда и око нас све било боље. Нека сте благословени и срећан вам празник!
Извор: Инфо-служба СПЦ
