Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана на празник Свете Марије Магдалине – Благе Марије, 4. августа 2024. године, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду
Мноштво људи се окупило да слуша реч Христов, толико људи да Га је било тешко и чути ако сте у задњем реду, а камоли прићи Му близу. У тој прилици појавио се један човек кога су на носилима донела четворица његових пријатеља. Он је био одузет, без трунке наде да може бити исцељен, без икакве вере у то да његов живот има било какву перспективу. Био је телом болестан, а изнутра очајан, без наде и очигледно, без икакве вере. Ниједан од јеванђелиста се не бави разлозима због којих је овај човек запао у такво стање, него усредсређују нашу пажњу на то како се сам Господ односи према том болеснику, а још више на то да ли је Господ обичан чудотворац. Јеванђелисти много дубље и далекосежније гледају на наше људско постојање и још нам откривају чињеницу да није важна индивидуална вера, оно што би рекли многи западни хришћани из своје перспективе: „Важан сам ја и важан је Бог, важна је моја вера“.
У овој причи нам се открива нешто сасвим другачије. Открива се једно искуство Православне Цркве и, тако да кажем, источнохришћанска перспектива. Дакле, четворица који су били пријатељи болесног наравно да нису могли прићи Исусу Христу Господу који је био окружен мноштвом људи. Међутим, нашли су решење тако што су, будући да је Господ био под једном трошном надстрешницом, под једном трошном кућом, приступили тој кући тако што су открили кров, унели болесног пријатеља, ставили га пред ноге Исусове и замолили Га да Он помогне болесноме. Господ знајући узроке сваке болести, знајући да је овај и без вере, знајући да му је живот био промашен, знајући, једном речју, да се не држи правила, закона и речи Божје, обраћа му се речју: Чедо… За Господа је сваки човек чедо без обзира да ли Му је близу по свом животу, по својој вери, по свом опредељењу или је по свему томе неко ко је удаљио себе од Бога. Господ сваког види као своје чедо, сваког види као своје дете, јер сваког је Он створио по својој слици и прилици и за сваког је наменио тајну Царства Божјег. Због сваког човека који је дошао у овај свет распео се и васкрсао и отворио врата вечности свакој души живој. Дакле, овоме који је по свему, и споља и изнутра, јадан и никакав, који је по свему удаљен од Дома Божјег, обраћа му се речима дете и чедо. Из приче се још види и потврђује речима: Иди и не греши више, откривајући заправо шта је узрок, шта је разлог због којег је овај човек и дошао у ово стање. Јер, на крају када га је исцелио Господ му каже: Иди и не греши више.
Дакле, погрешан начин живота, најпре погрешан став у односу на саму суштину живота, став да живот може постојати без Бога, да пуноћа, лепота и здрав живот може бити изван Бога и без Бога, тај и такав став као вера, не у Бога, него у вера у човека без Бога, вера у себе, у своје снаге, у своје способности и у своје моћи је нешто што је овог несретника довело у стање у којем се налази и што сваког од нас води у исто стање. То је разлог и што безброј људи иде истим путем, што неретко и читаво човечанство и народи иду истим таквим путем, мислећи да без Бога својим снагама и својим моћима могу постићи циљ због којег су створени и због којег постоје у овом свету, да могу задобити унутарњи мир, истинско и право здравље. Дакле, када је Господ исцелио овог болесног, речи: Чедо, иди и не греши више нам откривају да је човек целина, да је човек и душа и тело. Откривају нам да Христос, а самим тим и Црква, нису они који гледају само на спољашњу страну нашег постојања и да Христос није само обичан чудотворац каквих је оних дана било много који су ходили кроз насеља и народе многих вера и религија.
Христос, дакле, није Онај који исцељује само тело, него зна да је болест човека увек болест потпуног човека, да човек никада не може боловати само телесно, а да не постоји неки унутарњи разлог, тј. унутарње извитоперење, унутарња духовна болест и да најпре, ако хоћемо да будемо потпуно здрави, морамо усредсредити себе и све своје снаге на унутарње духовно оздрављење које подразумева преображај и преумљење, које подразумева оно чим почиње и завршава се Јеванђеље, а то јесте покајање. Зар нема безброј људи који су, како смо их ми видели, боловали спољашње и телесно, да су због тога били изнутра повређени, па се дешавало да буду споља исцељени, а да су опет изнутра били празни, усамљени и, то како данас кажу, депресивни. Били су изнутра разбијени, остајали су у чамотињи, јер није довољно бити само споља исцељен, него је неопходно бити изнутра отворен за исцељење и желети духовно здравље, желети исправан однос преба Богу, према себи, према творевини Божјој, према свему што је проистекло из љубави Божје.
Још једна тачка је важна у овој причи Христовој, а то је управо вера и снага Цркве. Не оздрављујем ја, не исцељујем се и не спасавам се тиме што имам силну и пламену веру, тиме што се трудим у свом подвигу, тиме што хоћу и желим да испуњавам закон и заповести Божје. То се све подразумева и то јесте темељ на којем Господ зида својом благодаћу Духом Светим наше спасење, али не због тога што сам индивидуално и појединачно ја, него зато што припадам Цркви, заједници и вери која је Тело Христово и где се налази пуноћа Христова и где дејствује пуноћа Духа Светог. Спасавамо се, наравно, својим опредељењем да припадамо Христу. То значи својим опредељењем да припадамо Телу Његовом, да припадамо заједници која служи свету Литургију, где се приносе вино и хлеб за спасење свих и свега, и људи и читавог космоса, читавог света! И овај, у овој причи, иако без вере и слаб, иако у безнађу и очигледно веома, веома грешан, бива исцељен, јер су постојала четворица која су имала вере у Бога и љубави према болесном човеку. Они су учинили сав свој напор да њихова вера и њихов труд буду залог исцељења и спасења овог човека. И ко зна колико пута смо се и ми избавили од многих искушења и падова вером и молитвом неких који се моле за нас и који нас воле и који воле Христа! И ко зна колико верника успева да, батргајући се кроз живот, избегне многе ране молитвом своје парохијске заједнице, молитвом свог свештеника! И ко зна колико пута је свештеник успео да не буде рањен стрелама нечастивог молитвом заједице верних!
Дакле, то нам треба, браћо и сестре, као основ, као корен, као темељ да будемо са Христом, да имамо вере, да растемо из вере у веру, да будемо као старозаветни Аврам који је живео у градовима који су били осуђени на пропаст, јер је било много греха и изопачења у тим насељима. Када је видео Аврам да Господ хоће да спржи и да уништи сумпорном кишом та насеља, Аврам је рекао: Господе, молим Те, иако су слаби, немоћни и грешни, али ако има бар педесет у то месту праведника, молим Те, сачувај та насеља. Господ је, наравно пристао да због тих педесет праведника сачува Содому и Гомору, међутим, не нађе се педесет праведника, оних који су имали истинске и праве вере и желели да живе по закону Божијем, а не као ови остали који су се определили за то да је грех идеал, да је живот без Бога пуноћа, који су се определили за то да им Он не треба. Кад се не нађе педесет праведника онда се развија један веома занимљив дијалог између Аврама и Бога, па се Аврам ценкао, а Бог пристаје на то смањујући број праведника за по десет, идући све до десет. Аврам на крају рече: Господе, ако има бар десет праведника у овом насељу, молим Те, немој спржити сумпорном кишом ова насеља. И Господ му каже: У реду. Међутим, не нађе се ни десет. Логичан и природан исход је био да они који су одбацили Бога, који су изопштили себе изљубави Божје, нестану. Наравно, ми нисмо манихејци, тј. људи који беже само у апстрактне просторе тзв. вере, него баш као у овој причи, ми смо тело и душа и наша реч има смисао и значај. Наше дело и поступак имају своју снагу и значај и треба говорити и делати! Биће резултата, биће благодатних плодова, само онда када знамо шта су приоритети, каква је лествица, која је архитектура нашег бића, шта је у темељу, шта је корен, шта је стабло, а шта је плод?
Сам Господ нам открива у овој причи шта је то. Онда када имамо вере и када знамо колико смо грешни, тек када имамо истинске вере, кад нам је Христос у центру нашег живота и постојања, ми знамо стојећи у заједници, у Цркви, пред Господом да смо грешнији од свих. Знамо да само онда када стојимо пред Христом, али се не уздамо у себе и своје снаге, него вапијемо ка Господу речима капетана из другог места у Јеванђељу, који каже: Верујем, Господе, помози моме неверју. Трудим се, Господе, помози мојој лењости. Чезнем за тобом. Учини Ти оно што ја не могу. И онда Господ долази. Онда ми постављамо темељ на којем Господ гради наше спасење. Зато је важно, браћо и сестре, да вером растемо. Растући вером, рашћемо и у свакој жељи и труду да будемо бољи, да будемо снажнији, и онда не само да ће бити довољно праведника десет, него ће бити много, много више и од педесет и од сто и од хиљаду праведника међу нама и у нашем народу, а онда, знајмо, Господ ће нас искључиво и само миловати, љубити и отварати путеве којима треба да идемо и кроз које ћемо моћи да препознајемо једни друге као браћу и као своје ближње, не као такмаце и непријатеље који отимају један другом од оног што се не може узети, а заправо смо сви благословени и обдарени мноштвом богатстава. Зато и славимо Господа увек уздајући се у Њега. Амин.
Извор: Инфо-служба СПЦ
