У оквиру Љетње школе вјеронауке за одрасле при Цркви Светог Ђорђа под Горицом, синоћ је у Дому Светог Георгија Побједоносца у Подгорици одржано предавање Јеванђеље по Луки и наша епоха и представљена књига Катихезе Св. Кирила Јрусакимског, коју је са грчког језика превео Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, издање Манастира Острог, 2009. године. Тиме је настављен циклус предавања и промоција књига који се одржава сваке сриједе од Илиндана и трајаће до Госпођиндана. Предавач је протојереј-ставрофор Драган Станишић, парох подгорички, а број полазника вјеронауке прилагођен је здравственим мјерама које је прописало надлежно министарство.
Након предавања на тему Јеванђеље по Луки и наша епоха, отац Драган је одговарао на питања полазника, а потом представио књигу Катихезе Св. Кирила Јрусакимског.
Следеће предавање је на дан Преображења Христовог на тему: Јеванђеље по Јовану (богословски значај) и приказ књиге владике Атанасија Јевтића Од Откривења до Царства Небеског, издање манастира Острог 2010. г.
ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ЛУКИ И НАША ЕПОХА
Јеванђеље по Луки је у новозавјетном канону треће по реду Јеванђеље и сматра се да је оно историјски најпрецизније. Њен писац, по црквеном историчару Јевсевију Кесаријском, био је родом из Антиохије, а по занимању љекар, што нам свједочи и сам апостол Павле у Посланици Колошанима (4,14): “Поздравља вас Лука, љекар љубљени”. Наиме, познато је да је Лука био пратилац апостола Павла у његовој мисионарској дјелатности ширења јеванђелске ријечи и просвећивања многобожаца. Јевсевије нас обавјештава да је Лука, осим овог Јеванђеља, аутор и књиге Дјела апостолских. Он је и један од Седамдесеторице ученика Христових које Господ шаље “два по два пред лицем својим у сваки град и мјесто куда намјераваше сам ићи” (Лк.10, 1). Најзад, неки црквени писци сматрају да је Лука један од оних који су на путу за Емаус срели Васкрслога Христа (Лк.24,13 и даље).
3/4 садржаја Јеванђеља по Луки подударно је са остала два синоптичка јеванђеља (по Марку и Матеју), док је 1/4 садржаја особена само за Лукино Јеванђеље.Тај дио који је карактеристичан само за Јеванђеље по Луки чине приче о Исусовим чудима: чудесни риболов (5, 1-11), васкрсење удовичиног сина у Наину (7, 11-17), исцјељење згрчене жене (13, 10-17), исцјељење човјека од водене болести (14, 1-6) и исцјељење десеторице губаваца (17, 11-20).
Параболе које постоје само у Лукином Јеванђељу су следеће:
о милостивом Самарјанину (10,29-37)
о безочном пријатељу (11,5-8)
о безумном богаташу (12,13-21)
о неплодној смокви (13,6-9)
о напола завршеној кули (14,28-33
о изгубљеној драхми (15,6-10)
о блудноме сину (15,11-32)
о неправедном управитељу (16, 1-13)
о богаташу и убогом Лазару (16, 19-31)
о залудним слугама (17,7-10)
о неправедном судији (18,1-8)
о фарисеју и царинику (18, 9-14).
Јеванђеље по Луки можемо подијелити на следеће цјелине:
Предисторија и почеци месијанства
Христова дјелатност у Галилеји. Откривење Царства Божијег са чудима и поукама
Одлазак у Јерусалим
Улазак у Јерусалим и поуке прије страдања
Страдање
Јављање Васкрслога Христа и Вазнесење
Догађаји које наводи Лука добијају свој смисао тек виђени кроз призму Васкрсења и Вазнесења Христовог. Јеванђеље обилује многим химнама и молитвама; на многим мјестима је Исус приказан како се моли.
Ово Јеванђеље особито приказује Христову љубав према грешницима и према оним најнезнатнијим члановима друштва, презреним и одбаченим. Параболе о безумном богаташу (12,16-21), о богаташу и убогом Лазару (16,19-31), о милостивом Самарјанину (10,30-37) и др. сачуване су само у Јеванђељу по Луки.
Јеванђелист Лука се слави као крсна слава 31. октобра и свуда по свијету постоје многи храмови посвећени њему. У манастиру Косијерево чува се дио његових моштију (стопало), а у Жупи крај Никшића постоји Манастир Св. Луке гдје данас имамо велику монашку заједницу са преко 30 сестара. Слушајући ово Јеванђеље у данашњој епохи, увиђамо да је та ријеч истинита у свему што се тиче и нашег живота у овоме свијету. Имамо Христову љубав (Цркву), али и безумне богаташе, неправедне управитеље и судије, напола завршене куле, неплодне смокве, страдања. Имамо и улазак у Јерусалим (литије) и јављање Васкрслог Христа (устајање из мртвила, промјена друштва – преображај).
ПРИКАЗ КЊИГЕ ” КАТИХЕЗЕ СВЕТОГ КИРИЛА ЈЕРУСАЛИМСКОГ”
Свети Кирило Јерусалимски, током Васкршњег поста и Свијетле недеље, одржавао је своје познате катихезе (поуке). Као пастир и архипастир, Св. Кирило се одликовао многим врлинама, а посебно мирољубивошћу и човјекољубљем. Од њега нам је остало и до данас сачувано 24 катихезе од којих прва – Прокатихеза – представља увод, следећих 18 које су предкрштењска оглашења (поуке о вери катихуменима), а последњих 5 су мистагогија новопросвећенима, тј. тајноводство (увођење) новокрштених у садржај и смисао три основне Свете тајне: Крштење, Миропомазање и Литургију. По сведочанству Јеронима, Катихезе је Кирило написао у младости. Његове Катихезе садрже драгоцјени материјал за вјеру и предање Цркве. Катихезе детаљно износе и тумаче тајне хришћанске вјере, светокрштењски Симбол вјере који је састављен из цијелог Писма – изабрано најбитније. Истинско богопоштовање састоји се од благочестивих догмата и од добрих дјела. Катихезе Св. Кирила откривају нам дух древне Цркве и њену методологију преношења вјере на још некрштене. Он поздравља добродошлицом оне који се спремају за крштење, подвлачи озбиљност њиховог корака, потребу покајања и молитве, слободног приступа и искрености.
У првој Катихези позива да се заборави свака световна брига и да хранимо душу читањем Светога писма.
Друга катихеза говори о покајању и опроштају грехова о демонима и искушењима.
Трећа говори о Крштењу и спасењу, обреду Крштења, његовом значају и дејству.
Четврта резимира хришћанско учење.
Пета говори о природи и поријеклу вјере.
Следећих 12 Катихеза (6-18) тумаче Јерусалимско Вјерују.
Пет Мистагошких катихеза (19-23) говоре о три Свете тајне и њиховом вршењу, које су неофити примали уочи Пасхе. 19. и 20. говоре о крштењу, а 21. о миропомазању. 22. о учењу о евхаристији и 2.3 о служењу Свете литургије.
Крштење постоји само у Цркви и оно је предавање богопознања. Од лажног богопознања не може бити правог крштења. Опроштај грехова добијамо кроз Цркву. Не може творити духовно онај који је одбацио Духа Светога. Тајна крштења обухвата и тајну вјере и тајну духовног живота и нема ничег магијског у себи. Крштење, иако подвлачи личну одговорност, ипак истиче у први план вјеру. Помиње се и одрицање од Сатане, које је саставни дио крштења.Ослобођење човјека и других створења Именом Божијим од демонског дејства древна је радња Цркве и помена о томе имамо и у Новоме завјету. За гријех Кирило каже – то је зло добровољно. Творац, будући добар, нема удјела у томе што човјек по слободном избору чини зло. Зло се покајањем одбацује. Гријех гори и пали силе душе. Када заборавиш Бога , тада управо почнеш да мислиш о злу и да вршиш безакоње, каже Кирило . Није само човјек узрочник зла , постоји и зли подстрекач – ђаво, који гријеши од почетка. Прије њега нико није сагријешио. Нада васкрсења и живот будућег вијека су својство крштеног човјека и по Св. Кирилу то је основ хришћанског васпитања.
Протојереј-ставрофор Драган Станишић,
парох подгорички
