Са благословом архимандрита Данила (Љуботине), духовника Преображењског храма Митрополије загребачко-љубљанске СПЦ у Загребу, Радио “Слово љубве” данас је премијерно објавио предговор књиге г. Ненада Бадовинца о блажене успомене архимандриту Гаврилу (Вучковићу), игуману манастира Пресвете Богородице у Лепавини – која још није угледала светлост дана. Архимандрит Данило оца Гаврила лепавинског је упознао седамдесетих година двадесетог века на Светој Гори Атонској.
***
“Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја,
и ниједна ријеч није довољна да опјева чудеса Твоја”
Пишући о светим људима, чинимо то са посебном пажњом, пијететом и љубављу. Зато што је светост “скривена”, тајновита, светост је попут искре у камену која се не открива нашим очима. Светост открива наше срце – а упија је наша душа.
Излази на свјетлост дана књига о архимандриту Гаврилу Вучковићу, необичном Игуману манастира Лепавине у Подравини, утканом у пејзажу некадашњих крајева ЛЕПИХ ВИНА подравских. Замољен да о том знаменитом Архимандриту напишем коју ријеч, иако недовољно јаку да опише светогорског старца у лику оца Гаврила, који се настанио на необичним просторима, у чијем недалеком окружењу има више од десет православних цркава и наших села, а народа?!!! Народа – нема! Нестали су у “Олуји” Другог светског рата!!!
За оне који још нису открили ову светињу: Манастир је подједнако географски удаљен од градова Копривнице, Крижеваца и Бјеловара.
Манастир Лепавина (чији се први писмени трагови помињу још 1550 год.) смјестио се на благој падини Калничког горја, медју питореским брежуљкастим пашњацима и силној грабовој, кестеновој и јасеновој шуми, од које петсто хектара припада манастирској Богородичној обитељи Лепавинској. Тај тихи дјевичански простор “ремети” само жубор Свете воде која стољећима извире, непресушно испод олтара посвећеног чудотворној икони пресвете Богородице Лепавинске, данас на далеко познате!
Оца Гаврила упознао сам седамдесетих година на Светој Гори Атонској, као тихог, повученог младог јерођакона. Распоређеног на послушању и испомоћи ученом старцу, језикословцу и списатељу – монаху, оцу Митрофану, који је те године обнашао мандат Прота Свете Горе (предсједавајућег монашке републике Атоса). Живјели су у Кареји, у хилендарској кући гдје су примали поклонике из читавог свијета.
Сретао сам оца Гаврила и касније на разним послушањима, уроњеног у тајне светогорских подвига, самозатајног, ћутљивог молчаника, скоро непримјетног за поклонике из спољашњег свијета. Времена и године самовања и светогорског, аскетског и молитвеног подвига, у врелим хилендарским ноћима између Немањиног пирга и Милутинове цркве, као да су брзо минуле у вјечност.
Блажени старац доноси у својој души сакривену поруку и опит СИНАИТА, духовног искуства, тајанствене динамике, исихазма (молитвеног ћутања) коју још у 14. вијеку, баш у његовом завичају, баштине Синаити, у већ тада распаднутом Српском царству.
Дао је изузетан допринос дубљем еклисиолошком самосазнању, за преношење и оживљавање аутентичног духовног предања; поред тога повезивања православних народа преко личних комуникација и васкрсавања самосвијести народа непатвореног хришћанског поимања нације; уопште у буђењу осјећања за дубљу димензију и свих историјских збивања. У времену у ком је дошло до потреса свих земаљских вриједности и центара моћи, када су се и структуре саме хришћанске васељене пољуљале, појавили су се носиоци у пустињи процвијеталог оптимизма, са искуством есхатона које су стекли подвизавајући се у пустињи.
Његово присуство и трагични историјски догађаји доприњели су да Српски народ духовно сазри, кроз мучеништво и склопи свој завјет с Богом. Завјет у коме му је био у прошлости спас, а који је постао и остао путоказ будућности.
Осамдесетих година прошлог вијека, сада већ прекаљени и оснажени Духом Светим, јеромонах Гаврило пожелио је да се врати у матицу свога народа, којег је као Свети Сава оставио у раној младости. Трагао је за скровитим мјестом на коме би обновио олтар живоме Богу. Нико није ни слутити могао да ће тај олтар бити у тада запуштеној и зараслој Богородичној цркви Лепавинској.
Далеко од свог родног краја. У напола срушеном манастиру још од Другог светског рата, поред срушених крстова на гробљу отаца и подвижника ранијих братстава. Од живота, нашао је само непресушни извор воде Пресвете Богородице Лепавинске. Ту је отац Гаврило почео нови отшелнички подвиг молитвеног самовања, годинама без помоћи, друговао је с Богом чувајући стадо оваца попут старих влашких пастира.
Сва је богослужења сам обављао у запуштеној цркви пред иконостасом, искованим од разних дасака и преосталих платнених икона за које, и најбједнији лопови нису имали интереса, али Дух Свети и покров Мајке Божије није га напуштао. Живио је као на хриди Каруљској – далеко од сињега мора. Такав подвиг није могао да остане незапажен од људске љубопитљивости. Прво од околних сељана, а онда и шире и далеко.
Почели су да долазе људи. Прво из знатижеље да виде пустињака – а онда, и они који су били у потреби његових старческих молитава и утјехе.
Блажени старац, сада већ сиједе браде и свилене косе, прихватао је све и сваког, за њега је постојао само човјек, човјек у немоћи! Његова једноставна топлина, светогорска молитва, стварала је простор живота.
Његов аутентични Атонски непромјењљиви начин живота, привукао је људе разних нација и вјера, који су у старцу Гаврилу нашли извор исцељења. Пустиња је процвјетала као крин.
Није свима било лако са оцем Гаврилом, али са светима кажу старци није лако живјети, то је Атонска старческа поука! Многи су са Истока и Запада, Сјевера и Југа долазили старцу Гаврилу. Многи су се исцијелили а многи су после његове молитве измјенили начин живота. Безбројнима је блажени старац, тугу и бол преобразио у наду и радост новога живота.
Молитве оца Гаврила призвале су и протестантску сестру Урсулу, те је са протестанским њемачким студентима, обновила и сазидала разорен манастирски конак. И многи други из далеких земаља чули су глас оца Гаврила. Тако је познати руски живописац, протомајстор Николај Мухин, фрескописао манастирску капелу св. Тихона Задонског. Промисао Господња учинила је да оца Гаврила посјећују значајне личности као што је митрополит Волоколамски ИЛАРИОН задужен за спољње односе Руске православне Цркве, као и друге значајне личности из Цркве и Државе.
Дошла су и тешка времена, посебно за православни народ у распаду Југославије.Требало је преживјети опскурна времена, помоћи и себи и другима. Помоћ му је била од Господа који је створио небо и земљу. Преживио је драму, требао је бити убијен “случајно”, како ми је сам пред смрт говорио, али га је Пресвета Богородица спасила. Заштитила ме Омофором својим, служио сам јој од саме младости – и ето – до смрти моје.
Сакупио је блажени старац и мало монашко братство, које вјерно држи дух свога Старца и слузи усправно и честито предано Господу своме. А народ долази и после блажене смрти старца Архимандрита Гаврила, успркос тешкој зарази која влада и прети цијелом свијету, и даље долази побожни народ свих вјера и нација на извор свјетлости лепавинске.
Недавно сам срео једног младог богобојажљивог жупника из тог краја; који се усрдно моли пред иконом Мајке Божије лепавинске. Каже ми, да су духовно тешка времена и да није лако на жупи бити, те да је раније долазио код оца Гаврила – утјехе ради. Рекао ми је да му је довољно било да види оца Гаврила да се духовно охрабри – а да га ништа и не пита.
Ако је ишта чудесно у Манастиру Лепавини, чудо божанско је да је задњих година прије пандемије блаженом старцу Архимандриту Гаврилу на литургију долазило и до пет стотина вјерних; претежно из Беча Љубљане, Бањалуке и Београда. Разумије се и из Загреба као и околних градова. Благодарећи молитвама и светости и сили Светога Духа, манастир Лепавина постао је наш свети ОСТРОГ у овом дијелу свијета.
Вјерујемо да су молитве блаженог старца Гаврила светогорца, хилендарца и лепавинског светитеља, стално са његовим братством кога непрестано окриљује покров Мајке Божије ЛЕПАВИНСКЕ.
Архимандрит ДАНИЛО (Љуботина) Истријан
у Загребу, 8.октобар 2020. године
