Данас се опраштамо од протојереја Димитрија Смирнова. Ако би се свако трудио да ради и на себи, и на породици и на месту служења и посла који су му поверени – живели бисмо у потпуно другачијој земљи, у другачијем свету. И као и њега сад, не би нас било срамота да се сретнемо лицем у Лице са Спаситељем.
Топле успомене о оцу Димитрију с нама деле и свештеници који су служили с њим, и сарадници-саборци, и парохијани.
„Иди тамо где су људи. И тамо почни да служиш!“
Протојереј Константин Татаринцев, старешина храма Вазнесења Господњег иза Серпуховске капије, шеф сектора ваздушно-космичких снага Русије синодалног одељења за сарадњу с оружаним снагама и органима за очување реда:
– С оцем Димитријем сам се упознао крајем 1980-их година. Ја сам се тада вратио из војске, наставио сам да похађам постдипломске студије и одлазио сам у заједницу оца Владимира Воробјова. Пре тачно годину дана, на исти дан као и отац Димитрије, 21. октобра се упокојио Сергеј Алексејевич Бељајев – археолог код којег сам у току свих година студирања радио у експедицијама. Он је тада сарађивао с Московском патријаршијом помажући у обретењу моштију светаца – и ја сам учествовао у неким од ових радова, а касније сам по благослову оца Владимира причао о занимљивим случајевима. Тако смо се једном окупили у стану очеве духовне деце и међу учесницима сам први пут видео тада још прилично младог оца Димитрија Смирнова, имао је бели крст. Сећам се да ме је запањио његов став. Ја сам тада, бавећи се свим овим ископавањима, сматрао да треба рестаурирати старе храмове, да треба обнављати нека историјска места. А он је, напротив, тврдио:
„Треба ићи тамо где су људи. У „спаваћим“ квартовима треба подизати прве храмове, макар од иверице, и што је главно – почети са службама! Господ и свештеници у потребни тамо где су сад људи! А не историјски и архитектонски споменици...»
Након разговора у кругу археолога учинило ми се да је ова мисао револуционарна. Подсетићу да је то било још 1980-их година – тада већина људи није ни почињала да сања о неком Другом Крштењу Русије. А он је био новатор који је умногоме покретао оно што је почело да се дешава, можда управо захваљујући људима као што је он.
Буквално неколико дана после тога кад сам први пут видео оца Димитрија у врло камерној атмосфери нашао сам се на једном од стадиона где је био уприличен сусрет с богословима и свештеницима, сви су били врло озбиљно расположени... И тада сам га видео по други пут: иде отац Димитрије, тако пун животне радости. Он је увек имао овај свепобеднички весели дух. И то га је имао толико да запали огроман аудиторијум. Људи су оца Димитрија који је тада био још млад слушали нетремице. И то су били људи још увек далеки од Цркве – они који су тек откривали православље. Отац је сваком аудиторијуму проповедао упечатљивим и убедљивим речима које су имале тежину. То су били наши први сусрети.
Касније смо се редовно виђали код протојереја Фјодора Соколова (†2000) с којим је отац Димитрије био велики пријатељ. Касније је отац Димитрије од 2001. године прво постављен за в.д. председника, а ускоро је дошао на чело Синодалног одељења за сарадњу с оружаним снагама и установама за одржавање реда. Ја сам постао његов помоћник по линији Ратног ваздухопловства (РВ) и предавач богословских предмета активним официрима. Отац Димитрије је и сам увек са задовољством разговарао с војницима. С њим је увек било радосно: његов врцави хумор је био прост као муња, ублажавао је напетост и подизао дух. Тако да је успевао да учини много од онога што би с другачијим расположењем и за друге било несавладиво.
Тада је тек предстојала изградња свега: структура, шема и принципа комуникације. У Оружаним снагама није било сталних свештеника. Свуда је требало договарати се на лицу места, између осталог и с начелницима, и одлучивати. После је то требало некако кондензовати, преносити искуство. Између осталог, отац Димитрије је почео да организује сверуске скупове војног клира. Они су се одржавали у Калињинграду у бази Балтичке флоте, у Улан-Удеу, у бази војно-десантних јединица; у бази РВ у академији „Ј. А. Гагарин“, у Звезданом градићу и у једном од пукова удаљене авијације код Великог Новгорода итд.
Његове организаторске способности су биле запањујуће: то како је могао све да окупи, надахне и мобилише. Где год би се нашао одмах је почео да се води изузетно активан живот. Синодално одељење за сарадњу с оружаним снагама и органима за очување реда се врло брзо проширило под руководством оца Димитрија, почело је да решава задатке у таквим размерама о којима раније нико није смео ни да размишља. А то је веома важно, да људи који рукују оружјем имају и страх Божји.
Отац Димитрије је преко 10 година одговарао за духовно руковођење оружаним снагама Русије. Многи војници испочетка, након деценија атеистичке стеге, нису били навикли да разговарају са свештеницима. Али ако су видели добар пример и праву веру и сами би били некако надахнути и то се временом искристализовало у унутрашњу духовну племенитост и опхођење којима се наша војска одликовала још у царско време.
Отац Димитрије је добри пастир и велики учитељ данашњице који је одгајио читаву плејаду свештеника, који је духовно руководио огромним бројем парохијана у својих осам отворених и обновљених храмова, само Бог зна колико је људи окренуо ка Богу на свим мисионарским платформама и у емисијама у којима је проповедао Реч Божју.
Чиме год да се бави, какав год подухват да је предузимао с људима, увек је пре свега био душебрижник. Обично су то различити дарови – дар управљања, ораторско-учитељски и духовнички – али је у оцу Димитрију све то било генијално спојено. То је громада која једино и може бити све свима (1 Кор. 9: 22) остајући оно што јесте и служећи Богу.
Како је отац Димитрије и без речи могао да објасни шта значи бити хришћанин и мушкарац
Протојереј Андреј Спиридонов, клирик храмова Благовести Пресвете Богородице у Петровском парку и светитеља Митрофана Вороњешког у Хуторској улици у Москви:
– Сећам се, било је то у марту 1991. године за време Великог поста. Пришао ми је друг са факултета у студентском дому Института за књижевност: „Знаш, отац Димитрије је добио храм овде у близини...“ Радило се о храму светитеља Митрофана у Хуторској. Отишао сам да се распитам. Тада сам тек почео да водим светотајински живот. Идем Хуторском улицом, која изгледа баш индустријски – ограде, фабрике и... одједном – храм! Улазим. И одмах угледах оца Димитрија!
Тада је био још млад. Прави орао – у целом његовом обличју осећали су се ширина и лебдење на висини. Мада, сам храм ме је тада изненадио некако домаћом атмосфером. Не знам како му је то полазило за руком, али се и у његовим другим парохијама, чак и у оним од неколико хиљада људи осећала нека топлина која никад није нестајала. Сваки човек је у његовој близини осећао шта је Црква-породица.
Тада, кад сам први пут видео оца Димитрија, он је читао молитве. Сад се не сећам какве: да ли су били молитве за улазак или пре исповести. Не знам, можда ми је Господ тада дао да то доживим – као да ме је обузела нека врелина. И знао сам: нећу ићи више нигде другде. Иако је на исповестима с оцем Димитријем понекад било тешко. Могао је тако да ме подучи! Да ме прекине, да ме заустави – нарочито ако бих почео да причам све нешто изокола... Није могао да поднесе романе у више томова о греховном животу – то бих одмах скресао: увек је још народа чекало у реду за исповест... Али тако смо помало сви учили да се исповедамо. Није било лако, али се у овом „тешко“ увек осећала брига о самом човеку. Тако човеку-грешнику понекад бива тешко са Христом – Бог хоће да те спаси, а ти се копрцаш.
Отац Димитрије се увек трудио да следи истину Божју, а то је врло уска стаза, и нас је учио: „Онај ко жели да буде свештеник жуди за истином Божјом.“ Ова мотивација је врло важна за схватање свега што је отац Димитрије радио и говорио. Није се нимало трудио да угоди људима. Увек је отворено и говорио и деловао. Без обзира да ли је говорио с амвона или да га чује цела земља увек је био оно што је сте: није било никаквих реторских формула и еуфемизама – све је говорио како јесте. Није правио никакву разлику да ли нешто говори у приватном разговору или ће сви чути. То треба умети, човек треба да буде спреман да увек брани свој став.
Сећам се како се неколико нас нашло на конгресу православне омладине „Синдесмос“ који је 1999. године одржан у Пољској и тамо је већ тада владала атмосфера извештачене политичке коректности и сладуњавости. И тамо је један грчки јеромонах одједном, саслушавши питање о томе да ли у Цркви има места за „људе нетрадиционалне оријентације“, почео „нешто да увија“: па, ето, и за њих ће се наћи неки кутак... Ја нисам издржао, устао сам и замолио га да објасни. Али чак није била ствар у мени: док је Грк све ово покушавао да образложи замуцкујући и осврћући се, отац Димитрије је здравом хришћанском и заиста мушко реакцијом запањеношћу на ову глупост, свом својом огромном моћи гледајући на ову толерантну немоћ, некако и нехотице привукао све симпатије и погледе аудиторијума на себе (од оних ружичастих успијања благодушности, колико год да људи пажљиво о њима да тепају) – у принципу, свим својим обличјем и бићем је толико наелектрисао атмосферу да је она просто експлодирала! Није се могло чути никакво више: „а ето... а како...“ Ако хоће да се кају – молим лепо! А ако неће – нека иду својим путем, они који хоће да легализују Содом!
Отац Димитрије је увек био категоричан у јавним изјавама. А у личном руковођењу је био чврст, али ненаметљив – човек је до свега требало да дође сам да донесе сопствену одлуку. Никоме ништа није круто наређивао: ради овако, поступај онако.
Сећам се кад сам тек почињао да се уцрквљујем у мени се родило питање:
„Колико често могу да се причешћујем?“
„Па, пробај једном у две недеље,“ – одговорио ми је.
Тако сам почео да се причешћујем.
После тога је дошао Велики пост, па сам упитао:
„А да ли могу чешће?“
„Да, хајде у току поста једном недељно,“ – дао ми је благослов.
И Велики пост се завршио, а ја сам и даље осећао радост као у васкршњим данима...
„Некако сам се навикао, – кажем, – да се причешћујем једном недељно...“
„Добро је, држи се!“ – бодрио ме је. Односно, он није иницирао ништа у човековом животу. Сам одлучи. Могао је просто да подржи, да нешто посаветује.
Сећам се кад сам већ завршавао Институт за књижевност, добио сам позив за постдипломске. Отишао сам код оца Димитрија:
„Шта да радим?“
И на известан начин сам већ и сам желео да пристанем...
„И шта? Упиши се,“ – одговорио ми је.
А кад сам дао све дипломске испите толико су ми досадиле све те студије!
„Не могу више да се бави књижевношћу!“ – испалио сам на исповести.
Отац Димитрије ме је тако погледао, осмехнуо се и рекао:
„Па онда ћу морати потпуно да те узмем под своје!“
А ја сам тада већ радио у храму: као стражар, продавао сам књиге, већ сам знао изнутра како је парохија организована.
„Како је лепо!“ – рекао сам.
„Па гледај, – упозорио ме је отац видећи мој ентузијазам, – код нас је као у манастиру!“
„Још боље“ – климнуо сам главом (тада сам већ размишљао: да ли треба преузимати терет породице?... Нисам знао код каквог апологете брака сам тада клечао на коленима...).
„Али ћемо те оженити,“ – прецизирао је одмах као да је читао моје мисли.
Све се касније тако и одиграло... Касније сам и рукоположен. Међутим, отац Димитрије никад ништа није никоме наметао, није се мешао у дела Промисла Божјег о човеку. Он је или предлагао или је чак одговарао на човекова питања. А човек је са требало да изабере.
Односно, он је с једне стране у главним стварима био принципијелан и није могуће било надговорити га, али је с друге стране, у неки свакодневним стварима које нису биле толико важне био врло стрпљив, чак и нежан и пун необичне, некакве мајчинске љубави. Имао је огромно срце. Запањујући дар саосећања. Може се десити да они који нису лично разговарали с њим то и не схвате. Људи су захтевали нешто од њега, очекивали, су чак су га и искушавали...
Он је понекад могао да изјави и нешто строго ако би видео да ће то бити од користи. Сећам се како му се у мом присуству обратила нека госпођица:
„Оче, благословите ме на јуродивост.“
„Па што да те благословим? Ти си ионако будала,“ – одмах је одговорио.
Али тамо где је заиста било потребно искрено саучешће био је невероватно деликатан, и сам је био рањив. Сећам се кад је пре 20 година погинуо један од његових духовних синова, свештеник, отац просто није могао да се смири, плакао је тако да сви виде. И ја сам тада био врло потресен, чак сам покушао то да исповедим, а отац ме је одједном прекинуо: „Па то је добро.“ А недавно, буквално у септембру смо разговарали, отац Димитрије је и сам био већ слаб, а стално ми је говорио о мом здраву.
„Оче, па не треба да се секирате за мене!“ – одједном сам се пренуо.
„Па како могу да се не секирам за тебе?“ – упитао је.
Да ли можете да замислите колико прави пастир људи треба да прими у своје срце?
Јер то је толико болно. Бринути се за све и за сваког. Да се бринеш чак и за оне које разобличаваш! Баш се намучиш. Свештеник је у то смислу мученик. А он је још служио као апостол – а то су увек порођајне муке (в.: Гал. 4: 19) у свом срцу деце Божје. А ако човек не улаже срце у све што говори – шта ће ова речи бити у стању да учини?
Сећам се да се пре неколико година оцу омакла следећа реченица:
„А мени је сад занимљиво да слушам децу.“
Не да их поучава, не да их учи памети, већ управо да их слуша... Притом је ово рекао сад кад поседује искуство и мудрост. Привлачила су га деца. Бавио се дечјим домовима – и тамо је слушао девојчице, дечаке. Свакога лично. А не тако да се за његов долазак сви окупе у слушаоници, па им он нешто објављује са трибине. Испоставља се да човек и пажњом може да гаји децу. И вероватно је то најделотворнија метода
Нису само деца остала сирочад с одласком оца Димитрија, већ и сви ми. Чак и један познати телевизијски водитељ који се одавно не може осумњичити за сентиментална осећања признао је да се осећа сироче тако да га цела земља чује. Отац Димитрије је човек огромног калибра. Отац многих. Вјечнаја памјат.
Лек против чамотиње
Теофанија Свјаткина, парохијанка храма Благовести Пресвете Богородице у Петровском парку:
– Светотајински живот сам почела да водим са 27 година у другој парохији, али после неприлика попут „рањене птице“, пре свега због моје неприпремљености за искушења, морала сам да тражим друго црквено „гнездо“. Тако сам се обрела у храму Благовести Пресвете Богородице у Петровском парку у којем је старешина био протојереј Димитрије Смирнов. Кад сам прекорачила праг овог храма пре 20 година одмах сам осетила: ово је мој дом! Сви су зрачили добронамерношћу – и парохијани, и жене које су продавале свеће, и сваки свештеник. То је била велика и танкоћутна породица. Не каже се случајно: „Какав поп – таква и парохија!“ Отац Димитрије нас је све грлио својом љубављу. И не само нас! Цела Русија је некако могла да стане у његово срце. И болела га је душа за све.
У току последњих година, без обзира на многобројне болести због којих је отац Димитрије морао да гута гомилу таблета, он је завршавајући исповедање дугог низа парохијана после бденија сваке суботе још у директном програму радиостанице „Радоњеж“ одговарао на питања слушалаца. Понекад већ промуклим гласом, савладавајући умор. Попије чај с лимуном и настави да одговара на све ове „како“ и „зашто“. А људи га у емисији нису звали само из целе Русије, већ и из Европе и Америке – с љубављу су му се захваљивали за његов гигантски пастирски рад.
Уосталом, отац Димитрије је и сам био толико отворен и природан да никад није крио своја осећања истичући колико му је драга његова црквена породица чије границе нико није знао, а можда их није ни било. Његове проповеди које су понекад трајале по 40 минута и више држао је експромт и оне су увек изазивале живо интересовање – без обзира на то да ли су то били парохијани храма или његовог мултиблога. Једном се после проповеди задржао на солеји и рекао је обраћајући се свима нама, парохијанима:
„Немам никога ближег од вас!“
И сви у храму су замрли: онај ко је увек и свуда веома тражен одједном каже тако нешто. Отац Димитрије је био као отац – понекад строг, али увек пун љубави. Могао је громогласно да изгрди некога ко би нарушио тишину у храму, ко би заборавио да искључи мобилни телефон за време службе или није умирио своје несташне малишане. Притом се увек трудио да своју примедбу пропрати шалом да не увреди човека и да му исхитрено не причини бол својом моћи.
У принципу, да деца уморивши се од службе не би ометала одрасле, у порти је пре неколико година направљено дивно игралиште са „зеленим лавиринтом“, воденицом и вештачким језерцетом са златним рибицама. Био је направљен и ружичњак у којем је постављено Распеће направљено од камена. Узгред речено, овде се често може срести неко од још увек неуцрквљених становника из околних крајева, посебно родитеља с децом – и сви они, како сами признају, виде ту нешто попут Раја на земљи.
А нова пространа трпезарија са фрескама на зидовима где се храна припрема с душом и молитво и где се слушају снимци класичне музике?... Отац Димитрије је био једноставан, његова широка природа је тражила да се стално налази у јеку народног живота. Чак ни за време ручка никад се није осамљивао, већ је јео заједно са свима нама.
Отац Димитрије је превелик да би се могло говорити о њему без осећања да се не може обухватити. Сам изглед овог гиганта који није само изгледао као делија, већ и дух уливао је радост и спокој у душу. Његовом наслеђу које нам је пре свега оставио у виду проповеди, прибегаваћемо поново и изнова – и то треба да чинимо стално да не бисмо изгубили духовно устројство које нам је он дао.
То је толико срећан човек да се о њему не може говорити у прошлом времену. А срећан је зато што Бога и људе није волео само речју, већ и делом. А његових дела има безброј, то су у стању да учине само малобројни и само уз помоћ благодати Божје. Он је чак људима предлагао средство против чамотиње – да се више баве корисном делатношћу да би човек кад смрт дође могао да каже: „Је ли већ све готово, Господе?“
И још нас је учио да човек треба достојно да се попне на своју Голготу. И сам нам је дао пример тако храброг усхођења. Трпео је болести, укључујући шећерни дијабетес, прележао је тежак облик ковида. У току последњих година ударци су један за другим сустизали оца Димитрија. Господ је искушавао Свог верног слугу и отац је све храбро подносио – увек је био истински борац на духовном фонту. Пре отприлике две године изгорео је дечји до „Паун“ који је отац Димитрије основао и он је после тога отишао у болницу. Затим је усталасао греховну „мочвару“ упоредивши жене које живе у „дивљем“ браку с бесплатним проституткама – управо да би заштитио њих које бивају преварене и да би показао колико их таква грешна веза понижава.
И одмах је против оца Димитрија устала таква либерална „хидра с мноштвом глава“ која брани разврат који прождире живот. А отац чак није ни знао за сву ту буру, јер је имао посла, није му било до тога. Јер он је по природи стваралац, а не рушитељ. И с његовом смрћу смо изгубили апологету морала, истакнутог и вишестраног оратора, бранитеља традиционалне вредности породице и материнства – онога којег су људи слушали из најразличитијих слојева друштва. Зато што је он за властодршце био ауторитет, а за оне којима су потребни помоћ и подршка – покровитељ. Отац Димитрије је много снаге уложио у спречавање абортуса схватајући да ако Рускиње не буду рађале сву децу коју им Бог пошаље, за двадесетак година ће „шестину земље с кратким називом Русија“ преплавити сасвим други народи, а не они који су ту били од памтивека.
У осам храмова у којима је отац Димитрије био старешина све се чинило за парохијане и ми смо то осећали. Секције: за иконописање, појање, сликање и енглески језик – свачега је било у школи веронауке! Омладински балови где је човек могао да пронађе своју другу половину, концерти, сусрети са занимљивим људима, па чак и позориште. Све то је било организовано по благослову оца Димитрија који је подржавао сваку стваралачку иницијативу.
А кад је отац Димитрије прележао ковид и кад се опорављао, наравно, више није могао да служи и парохија је осећала да је осиротела. Међутим, парохијани су једном за време службе приметили да на столици на којој је отац Димитрије обично исповедао, седи голуб. То није била визија. Стварна птица. Можда је долетела кроз прозор. Али обично птице ако улете у просторију препуну људи изаберу неко место на већој висини – а ово као је овај хришћански симбол за утеху био послат свима нама тамо где нам је Господ десницом оца Димитрија дуги низ година разрешавао грехове.
Заувек ће ми остати у сећању последња Литугија на коју су оца Димитрија довезли у инвалидским колицима. Било је чудно видети да је наш делија-старешина немоћан. Колико се сећам, то је била служба на Крстовдан. Некада је у храму Ваздвижења часног Крста (у Алтуфјеву, где је пре тога служило неколико генерација његових прадедова-свештеника) отац Димитрије је започео своју службу по Промислу Божјем. И по завршетку ове незаборавне Литургије пришла сам оцу Димитрију по благослов, не знајући још да се заувек опраштам од њега у овом земаљском животу.
„Срећан празник! Волимо вас и молимо се!“ – то је било све што сам изговорила да не бих замарала оца и хтела сам већ да се повучем кад сам га погледала у очи и видела у њима толико бола и сузе. Сећам се како сам пољубила његову меку руку која ме је благословила и просто, детиње, је привила уз образ... Сви смо му били – као што је Господ и заповедио – као деца (Мт. 18: 3). Али ипак верујемо да смрт не може да уништи јединство које је Господ градио у парохији посредством дугог и неуморног служења оца Димитрија. Топлина његовог срца је с нама. А то значи и у нама ако сачувамо устројство духа, то значи да имамо наду да ћемо се опет срести.
Сећам се како су у порти храма тада, на празник, преместили оца Димитрија у аутомобил, и како су му парохијани који су га испратили још дуго махали, и он је заузврат свима махао.
Отац Димитрије нам је једном рекао да се вредност људског живота препознаје по броју људи који дођу код покојника на гробље. И још је са смислом за шалу који му је био својствен, молио да му не доносимо „венце“ на гроб, већ да је боље да се ватрено молимо и да му дајемо име за помен у храмовима и манастирима. И код самог оца Димитрија људи ће долазити, као што су долазили. И сви ми које је отац Димитрије привео Богу тако ћемо се молити за нашег наставника.
Бог нека ти подари Царство Небеско, драги наш оче Димитрије!
По твојим светим молитвама нека Господ све нас помилује!
Извор: Православие.ру
