26.04.2021.

Ђакон Павле Љешковић: Лазар из Витаније и постмодерни човјек


„Тада им Исус рече отворено: Лазар умрије и мило ми је због вас што нисам био ондје, да вјерујете: него, хајдемо њему“ (Јн.11.13,14)


Јеванђељско зачало које смо чули на Литургији претходне суботе нам описује, између осталог, и следећи догађај: Господ се налази у Витанији, недалеко од Јерусалима, испред гроба у којем већ 4 дана лежи његов упокојени пријатељ Лазар. Христос наређује присутнима да склоне гробни камен, након чега је заблагодарио Оцу Небеском и позвао Лазара да изађе напоље. Свето Писмо нам сведочи да је у том тренутку умрли изашао „Увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано“ (Јн. 11,44). Након тога је Господ рекао својим ученицима да Лазара разријеше и да га пусте да иде.

У својој пјесми „Dig Lazarus, dig“ са истоименог албума који је изашао 2008 године, аустралијски музичар Ник Кејв нам описује неког другог Лазара, посве другачијег од онога о којем нам приповиједа јеванђеље. Наиме, овај Лазар је, како Кејв каже „горе у јесењим гранама гнијездо свио / изграђено од ничега сем великих нада и ваздуха“. У потрази за овоземаљским благостањем он лута од метрополе до метрополе, од Њујорка, преко Сан Франциска, па све до Лос Анђелеса. Међутим, ту материјалну срећу никако не успијева да нађе. У томе је и разлог због којег се одаје пороцима. Омамљен пролазним задовољствима, умишља да га је „слава коначно пронашла / огледала постадоше његови мучитељи / камере су га хватале кад год су могле“. Дакле, Лазар одбија да се суочи са самим собом, те да се на тај начин коначно помјери са дна на којем већ дуго егзистира. Због тога и завршава „на улицама Њујорка у реду за супу“. Сада као бескућник, он наставља да, како Кејв каже, самога себе „укопава“, што у коначници резултира његовом смрћу. Међутим, поставља се питање шта би се догодило ако би, слично јеванђељском догађају у Витанији, Христос дошао на њујоршко гробље за бескућнике, стао крај Лазаревог гроба и позвао га да изађе из њега? У одговору на ово питање се и врхуни горепоменута Кејвова пјесма: „Мислим: он, он никад није тражио да буде подигнут из гроба“. Због чега овај Лазар одбија да буде васкрснут? Да ли због тога што не вјерује да је Христос у стању да тако нешто учини? Одговор је – не. Кејвов Лазар није ни атеиста, ни нихилиста. Он није човјек са оне стране добра и зла. Да ли се онда Лазар, попут Ивана из „Браће Карамазова“ Ф. М. Достојевског, расправља са Богом враћајући му понуђену улазницу?  И овдје је одговор негативан. Сав проблем је у томе што су га гријех и очајање до те мјере обузели да је постао равнодушан. То је и разлог због којег се он у једном тренутку пита следеће: „Шта ми уопште и знамо о мртвима?/И кога је то, уистину, брига“. У јеванђељској причи Господ обавјештава да је његов пријатељ умро и позива их да пођу са њим у Витанију, на посредан начин најављујући чудо које се има догодити. Да је којим случајем Кејвов јунак био намјесто Христових ученика и присуствовао васкрсењу свог имењака, он би и даље остао равнодушан. Ту лежи и одговор на питање због чега не би желио да и сам буде васкрснут. Да би нас Господ спасио од гријеха и смрти потребно је и наше садејство које се огледа у напору и подвигу. Кејвов јунак за тако нешто напросто нема снаге. На тај начин он постаје персонификација савременог, постмодерног човјека, који остаје нијем и равнодушан на онај тихи јеванђељски глас и позив, који се и у нашем времену сасвим јасно и разговјетно чује, упркос овоземаљској вреви и буци свијета који у злу лежи (1 Јн. 5,19).

Говорећи о борби против стања равнодушности и очајања, Св. Јован Лествичник, коме је посвећена 4. недјеља Великог поста, у својој „Лествици“, уводи појам „туђиновање“. Сам појам коријене вуче из ранохришћанског списа „Посланица Диогнету“, у којем се за хришћане каже да им је свака отаџбина туђина, а туђина отаџбина. Туђиновање је по Лествичнику неповратно напуштање свега што нас удаљује од спасења. То је врлински живот којег карактерише „скромно понашање, скривена мудрост, памет која не труби о себи, сакривени живот, невидљиви циљ, нијемо размишљање, дубина ћутања“. Ако се оваквим подвижничким вијенцима будемо украшавали, онда ћемо моћи иако окружени свијетом равнодушних људи,  да изградимо властиту пустињу у којој ћемо се уподовљавати и врлинама оног правог, библијског Лазара. Наше истрајавање у ходању по уском путу спасења ће нам помоћи да, попут Лазара из Витаније, добар одговор дамо када нас на дан Последњег Суда Христос позове да и ми изађемо напоље из властитих гробова.


(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)


Извор: Митрополија црногорско-приморска