Type Here to Get Search Results !

Митрополит Антониjе (Паканич): Да ли Црква треба да се мења заједно са светом?


У Цркву долазе различити људи. Многи долазе са смирењем, скромно прихватајући оно што у Њој налазе, и ако виде, како им се чини, неке недостатке црквеног живота, трпе их трпељиво, схватајући несавршеност земаљског живота и схватајући да је, имајући пороке, немогуће доћи до Царства Небеског . А има и оних који су већ са црквеног прага опседнути реформистичким сврабом, који настоје да све модернизују, промене „у име напретка“ и нових вредности које су у овом тренутку модерне.


Наравно, у Цркви се временом дешавају промене. Ово важи и за богослужење. Његова структура и језик се мењају. Генерално, узаjамна повезаност са светом се мења. Али све се то дешава полако, пажљиво и промишљено. Уосталом, свако форсирање догађаја, ма колико добар слоган био, бременито је расколима и раздором. Довољно је подсетити се раскола 17. века, изазваног сувише ревносним спровођењем реформи патријарха Никона. И у овом случају не треба занемарити људе са посебним ултраконзервативним поимањем Цркве, којима су спољашња испољавања обреда вреднија од њихове суштине. Али и они су деца Цркве. И за њих такође треба пронаћи приступ, као и за црквену интелигенцију. Црква не дели своју децу на мање или више важне, без обзира на њихова политичка опредељења, степен образовања итд. У Цркви су сви важни.

Уопште, питање било какве реформе црквеног устројства је изузетно деликатно. Увек захтева свеобухватно разматрање. И што је најважније, прави приоритети, посебно у односима са светом.

Свет се мења, мења се и Црква, али се мења не ради света, већ само ради узаjамне повезаности са њим, ради оних људи у свету који се могу спасти. На крају крајева, свет остаје свет – грешан, безбожан, пролазан, а често и непријатељски расположен према Цркви: „И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек.“ (1 Јн 2, 17).

Дакле, ако су реформе у Цркви усмерене не толико на спасење човечанства, колико на приближавање свету, оне су свакако штетне. Сваки реформатор мора да се запита: „Шта је тачно моја сврха и које би могле бити последице? Довести више људи у Цркву? Али зар мој чин неће још више људи удаљити од Цркве?“ Ово важи за све: језик богослужења, црквени календар, управу Цркве итд.

Ако циљ реформатора не лежи у црквеном плану, већ је мотивисан апстрактним напретком, жељом да буду модерни, инклузивни, демократски и другим помодним слоганима, та жеља није од Бога. Немогуће је ићи у корак са светом и његовим брзим променама и  трендовима, али је врло лако изгубити Бога у овој трци. „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?“ говори Господ.


Митрополит Антониjе (Паканич)


Извор: Рravlife.org

Рубрика