Благодарећи проф. Александру Вујовићу, доносимо текст који је првобитно објављен у часопису “Каленић” Српске православне епархије Шумадијске, Година XLII, Број 6, (258), 2021; стр. 16-23.
Свештенослужитељи и црквенослужитељи
За ову тему важно је правити разлику између свештенослужитеља и црквенослужитеља. Црквенослужитељи су нижи клир и убрајају се у оне које је Црква увела у служење из практичних разлога у времену слободе после цара Константина, када долази до повећаног броја оних који желе да приступе Цркви и вишем клиру, тако да је свештенослужитељима потребна помоћ. Степен који неко од црквенослужитеља добија је јасно устројен. Дакле, имамо два јерархијска степена која су се појавила услед промена статуса Цркве у друштву. Да је период након успостављања слободе вероисповести довео до појаве све већег броја хришћана, а самим тим и до све веће потребе за онима који ће вишој јерархији помагати, показује и Сабор у Лаодикији који је одржан половином IV века. Овај Сабор говори о два термина по којима се разликују службе у Цркви.
Ова разлика постојала је и у најранијем периоду, о чему сведочи и Апостолско предање Светог Иполита Римског. Он прави разлику између оних који су рукоположени полагањем руку, а то су епископ, презвитер и ђакон, и оних који су постављени, дакле без дела полагања руку. То су управо црквенослужитељи о којима овде говоримо. По њему, хиротесија или произвођење је део хиротоније у ужем смислу, док хиротонија у ширем смислу у себи садржи и хиротесију.
Постоје и друге разлике које видљиво раздвајају ове две групе служитеља. Црквенослужитељи се, за разлику од свештенослужитеља, постављају ван олтара, док је рукоположење свештенослужитеља у олтару. Хиротесија је чин који се врши над онима који ступају у „први степен“ свештенства. Онај који ступа у неки чин који припада црквенослужитељима може бити постављен и на неком другом богослужењу које није Литургија. Дакле, не можемо рећи да је хиротесија безблагодатна, али је свакако „нижа“ од хиротоније.
Чин постављења чтеца – Цариград
Постављење чтечева је познато још из најранијих времена и ово не треба доводи у питање. Али, треба одгонетнути какав је чин то био и шта је у ком периоду постојало, а шта није. У Апостолским установама (8. књига) се наводи да је постављење чтеца било састављено од палагања руку на онога који се поставља и читања молитве. Даљи ток развоја овог овог чина тешко је пратити, а као један од извора користимо каноне донете на саборима, Васељенским или помесним. Канон 33. Сабора у Трулској палати каже: „Непострижен, као ни онај који није добио благослов, нека са амвона не чита“. Јасно је да постоји пострижење, али се детаљи не наводе. Али, од IX века се појављује велики број текстова са литургичком тематиком и у њима има значајних податак о самом чину постављења чтеца.
Кодекс Бaрберини (L’Euchologio Barberini GR. 336) упућује да је након пострижења постављени одвођен пред епископа који је читао молитву која се и сада чита приликом пастављења.2 Говори се да се чтецу давао Апостол, док је појцу даван Псалтир. Дакле, види се да је пракса читања Апостола приликом поастављења чтеца, која се и данас практикује, установљена још у IX веку. Давање Апостола чтецу су неки поредили са traditio instrumentorum на Западу, али то није исто. Разлика је много, а неке од њих су да се чтецу даје Апостол да би из њега читао са амвона, док је ономе који бива посвећен у Западној Цркви књига давана само да је додирне; приликом уручења Апостола не изговара се ништа, док на Западу давање књиге прати молитва. У следећим документима који се баве постављењем појца видимо да је нешто или случајно изостављено или можда у том периоду није постојало. Наредни спис је „Криптоферрат Виссариона“3 који такође излаже поредак пострижења чтеца, али се овде појављује двоструко пострижење. Заправо, постоји једно крстообтразно пострижење од епископа и након тога долазе пострижења од осталих клирика. Друга новина је даваље кратког фелона. Дакле, сагласно правилу 33. Трулског сабора, морало се обавити крстообразно пострижење од стране епископа. Јасно је да имамо два списа који се међусобно разликују. Један има пострижење од клирика док га други нема. Ово указује само на различите праске у различитим Црквама. Ове измене сачуване су и у каснијим периодима, а изговарање лица Свете Тројице пракса је и данас. Ово је финални облик чина постављења, како чтеца, тако и појца. Све што се касније догађа јесте надоградња на већ постављеном темељу.
Најважнија сведочанства или тумачења везана за чтеца доноси Свети Симеон Солунски који је изуетно исцрпно приступио теми постављења чтеца. Он каже да „пострижавање представља посвећење због тога што су власи као цвет целог тела, и показује то да се од чове ка Богу приносе првине. Ови се крстообразно постригавају ради Исуса, због тога што је Он, оваплоћењем и распећем, начинио посвећење“.
Код Светог Симеона имамо помен да су кратак фелон и καμισίου исто, али Насолвски говори да је разлика у следећем: „καμισίου је била најдоња богослужбена одежда клирика, која се облачила на подрасник, сашивена или од ланеног или од свиленог материјала беле боје слично стихару ђакона или подризнику свештеника, са широким рукавима. Сврставан је у званичну богослужбену одежду клирика, без које они нису могли испуњавати своје богослужбене дужности, нити се појавити било где у свечаним приликама. Што се тиче фелона, он је био друга, после καμισίου, богослужбена одежда, још свечанија, торжественија. По изгледу, то је био округли плашт, који се облачио преко главе ‘као она (одежда) која је означавала почетак свештенства’. Она је, по речима Симеона Солунског, била кратка, била је пурпурне (гримизне) или беле боје. Постоји мишљење да се украшавала изображеним крстовима на прсима и плећима. Из реченог произилази да је при постављењу чтеца архијереј благосиљао фелон и καμισίου, и да фелон чтеца није исто што и καμισίου“.
Битно је нагласити и чињеницу да се посвећење за чтеца не савршава на Литургији. Дакле, чтец не обавља службу која изискује да буде постављен на Литургији. То значи, поставља се или пред почетак Литургије, након облачења архијереја, или на неком другом богослужењу.
Пракса у Александрији
Када говоримо о чину постављења појца и чтеца у Алкесандријској Цркви, уочава се пракса која ову Цркву издваја од осталих. Примећују се следеће разлике: чин постављења појца је одвојен од чина постављења чтеца који је различит од цариградског; постоји двоструко пострижење, једно је од архијереја друго од клирика; практикује се облачење кратког фелона и на крају има малих разлика када су у питању саме молитве. Види се да је наше, данашње постављење чтечева, ближе овом него оном у Цариграду. И овде чтец чита Апостол и то онај део који му епископ каже. На крају пере руке и новопостављеном упућује поуку: „Чедо, први степен свештенства…“.
У Александрији постоји и посебна пракса постављења појца. Чин почиње јектенијом ђакона из ђаконикона у којој се моли за народ, епископа као и за онога који се поставља. Након ове јектеније епископ говори молитву „Владару, Господе свемогући, Оче Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, молимо се теби и просимо, Човекољупче, слуга твој (име) је Цркви Твојој светој пришао: просвети га да лепо пева и започиње духовне песме Теби, начини га достојним духовног и светог служења Твога, страхом Твојим освети, благодаћу Твојом га сачувај, да би он, живећи по благовољењу Твоме, био призван и већим даровима Светога Духа Твога“.4 Након наведене молитве епископ постризава онога који се поставља. Овде немамо двоструко пострижење, односно, пострижење од стране епископа и од стране клирика. Појац након свега овога произноси псалам Давиду и после певања псалма епископ чита другу молитву, „Владару Господе Боже наш, просимо Те, молимо се Теби, погледај на нас и на овог слугу који овде стоји, и благослови га духовним благословом, као што си Ти благословио свештеника Твога Мелхиседека када је раб Твој Авраам постригао власи његове по заповести Твојој и дај њему да у страхопоштовању, страху, ревности и обазривости, у светости и правди чува заповести Твоје, испуни његово служење црквеном пристојношћу, да би он био угодан Теби у све дане живота свога“.
Цариградска, али и свака друга нама позната, помесна Црква, немају раздвојене чинове за постављење чтеца и појца већ је то један чин који нема наглашено постављење појца. Конкретно, у нашој помесној Цркви тог чина издвојеног или наглашеног нема.
Када се говори о постављењу за чтеца, разлике су у томе што уместо полагања руку постоји постављање омофора на главу онога који се поставља. Поред овога, даје се благослов „Господ да те благослови за чтеца“, па следи прање руку епископу од стране онога који је постављен за чтеца и на крају троструко узвикивање „Достојан!“. Ово указује да се онај који је постављен за чтеца може убрајати у клир. Јасно је да је узвик „Достојан“ указивао да је читава заједница била укључена у постављење сваког од клирика, од најнижег до највишег. Оно што може деловати као чудно јесте одакле прање руку као служба чтеца? Управо се ово поставља као проблематично зато што је прање руку спадало у делокруг ипођакона.
Примери праксе у Руској Цркви
Несумњиво да је овај чин постојао и да је одређен криптофератском традицијом. Сматра се да је чин презет из ове традиције јер је она била доминантна у Константиновској Цркви када су Руси примили хришћанство у X веку. Сведочанство о овоме садржано је у грамати митрополита Кирила II.6 У овој грамати се још наводи „ономе који се поставља потребно је прво дати евхију, односно молитву за постризавање помоћника“. Заправо, евхија се не даје ономе који постаје чтец, него ономе који треба да постави чтеца. Ово нам указује на јасан утицај криптофератске традиције. Можемо поставити питање, да ли се у неком другом кодексу или документу налази помен истог чина? Одговор би био поврдан јер се овај термин користи и у Барберинијевом кодексу, али се не помиње облачење послужника у кратки фелон.
Након синтезе грчке и руске праксе, од XI века долази до осамостаљивања и Руси добијају самостални чин, заправо, уносе у чин постављења чтеца нешто своје. Те новине су почетак возгласом Благословен Бог наш… Трисвето, Оче наш и тропари.
Додатак је овај почетни возлгас, ако има њега, не служи се Литургија, односно, боље је рећи да је овај чин направљен да буде самосталан. Али, са друге стране, додаци су и одређени тропари. Након свега долазило је и двоструко пострижење, односно једно које је вршио епископ и приликом кога су сви изговарали „Амин“, па је уследио и постриг некога из клира. Након ових пострижења, послушник опет приклања главу и епископ чита молитву „Господе Боже сведржитељу…“. Следи читање Апостола. Након неког периода, опет долази до одређених измена и приликом пострижења, „Амин“ је изговарао само онај над киме се врши тај чин. Једна од већих измена коју можемо приметити јесте та што се на крају чина произносила сугуба јектенија за онога који је постављен. Новина је и да је епископу маказице за пострижење додавао лично онај који се поставља за чтеца. Оваква праксу имамо у чину постављења монаха. Да ли је смисао исти, да је то вид послушања и показивања смирења, не може се са сигурношћу знати, али ни искључити. Не може се рећи да су сви ови елементи само руски, јер је нешто у руски чин ушло и из грчке праксе, али оно што је искључиво руско јесте ово „Амин“ од стране послушника. Овде говоримо о пракси која је само слична данашњој, зато што до XVI века постоји посебан чин за чтеца и појца, док су од XVI века ова два чина спојени у један и то је чин постављења свећеносца. Сведочанство је текст из једне грамате из 1514. године: „Ево ја, преосвећени епископ новгородски и псковски, владика Генадије поставио сам (име) сина за свећеносца, који је једне жене муж и који није жењен удовицом (из које је улице) да има власт да пали свеће на сточићу пред иконом Господа нашег Исуса Христа и пред Његовом Богомајком, као и пред иконом Претече и Крститеља Јована са осталим светима, такође и кандила да пали, као и да носи свеће када свештеник иде у Вход и он пред Светим дверима носи свећу пред јерејем, као и да држи молитву Исусову у устима и остале молитве и Богородичин хлеб да држи пред јерејем и осталу службу црквењака да обавља, и ево ја му дајем доказ о томе по исповешћу његовог духовног оца.“9 Грамата је иначе састављена у Великом Новгороду. У чину постављења свећеносца први део је за њега, док је други, након возгласа прве молитве, чин за чтеца. Сви елементи су исти: пострижење, фелон, стихар, изговарање „Амин“, читање Апостола. За завршну формулу професор Дмитријевски каже да је она осмишљена тако да би оног који се поставља прибројали одређеном храму у коме је до краја живота дужан да се стара о поретку богослужења и да буде „чувар поретка и доброте“.
Друга разлика јесте што нема облачења у фелон, већ се одмах облачи стихар. Историја употребе стихара приликом постављења чтеца нам није позната. Генерално, може се рећи да су из савременог чина избачени многи елементи који су постојали.
Самосталног постављења појца нема, нема јектеније која је била у XVI веку, нема изговарања прокимена пред читање Апостола. Најупечатљивији део који постоји је сам крај чина, који имамо и ми данас у Српској Цркви, а то је „Чедо, први степен светенства“ и „Ево постаде слуга Божији“. То су дакле два савремена елемента и они се могу приписати александријској редакцији.
У Русији је постојала пракса да је практиковано и облачење у фелон и у стихар. То говори и молитва, али имамо ли одговор о каквим је одеждама реч? Молитва говори да су одежде „нескверне и непорочне“.
Прва молитва говори о постављању депотата или свећоносца. У овој молитви се говори о многим одеждама, не о једној, дакле, са једне стране имамо кратки фелон, који је познат још од раније, док други део одеже, односно стихар имамо и данас у употреби. Депотат је термин који се користио некада у посебном чину и означавао је самостално молитвословље којим се одређени кандидат приводио патријарху. Ова функција или чин депотата није нам од раније познат у неким другим помесним Црквама, рецимо у Александрији, Антиохији. Његова служба се састојала у томе што је директно био упућен на патријарха и његово задужење је било да иде испред патријарха и обезбеђује пролаз када су у питању крсни входови, литије и нека многољудна дешавања. Депотат је нешто слично служби некадашњег свећоносца, дакле мало ниже звање него оно које је имао чтец. По речима Симеона Солунског, ово је био степен пре него што би неко постао чтец. Он је обављао исту функцију коју данас обавља чтец или свећоносац. Дакле, носио је свећу у входовима, пред читањем Јеванђеља и томе слично. Може се рећи да су депотат, чтец, свећоносац синонимни појмови јер означавају исту службу.
Након узвођења у чин свећоносца, долази на ред посвећење за чтеца. Њему се свећа даје само ради форме да се не би занео у благодати и да присутни верници не би приметили неко застајкивање у току саме процесије. Ово нам указује на то да је чин постављења чтеца био много поштованији и цењенији од депотата, јер је он тај који је учествовао речју и који је износио речи Божје на служби. Видимо и да је стихар имао веома цењено место у самом богослужбеном животу свих клирика, било да су нижи или виши.
Чтец у Српској православној Цркви
Као два врло релевантна сведочанства о служби чтеца у нашој Цркви имамо опис постављања за „чаца и појца“ професора Лазара Мирковића, који у великој мери говори о уопштеним стварима. Друго сведочанство пружа Патријарх српски Павле.
Професор Мирковић говори да је посвећење за чтеца или појца, заправо посвећење за свећоносца и да бива пре почетка Литургије. Он детаљно описује редослед радњи које се врше над оним који се поставља, као и то да чтец прво бива обучен у фелон, па онда, након скидања фелона, облачи стихар. Ово јасно указује, на основу већ реченог, да је сам чин постављења преузет из неке друге помесне Цркве. Оно што професор Мирковић говори, а не налазимо у другим сличним описима, јесте да чтец, након „Са страхом Божијим и вером приступите“, одлази у олтар и чита тихо молитве благодарења након причешћа. Мирковић још наводи: „када архијереј скине одежде, прилази чатац са десне стране престола и клања се до земље у знак благодарности, а овај га благосиља“
Данашња пракса посвећења чтеца и појца је обједињена у један чин, који носи наслов „Чин хиротесије чтеца“. Доста сличности можемо пронаћи са описом које је дао професор Мирковић, с тим да новопосвећени не облачи фелон, него му епископ благосиља стихар који представља његову основну богослужбену одежду. Такође, разлику коју треба навести међу праксама наше и Грчке Цркве јесте возглашавање које ђакон врши речима: „Заповеди!“ Међутим, професор Теолошког факултета универзитета у Атини Георгиос Фиљас сматра да је оваква пракса једино у овом случају неисправна, будући да се овакав позив односи само на чинове више јерархије, почев од ђакона.
Патријарх српски Павле у одговорима на нека питања наше вере даје упутства шта треба да зна неко ко жели да постане чтец. Овај текст има три дела, први су опште напомене користећи се ауторима који се баве литургиком; други део су практична питања и одговори, а трећи је опис радњи које чтец врши на архијерејској Литургији.
Што се тиче општих напомена, патријарх Павле говори да се без сумње чтец убраја у клир, на шта указује мноштво канона, који се односе на чтечеве и који их у исто време издвајају од осталих људи. Свештенство дефинитивно треба поделити на нижу и вишу јерархију, али уколико се жели оправдати и тврдња да нема потребе делити јерархију, као што је то радио Мартин Лутер, треба се позвати на Прву Петрову посланицу (1, 9) која говори да су сви верни царско свештенство. Али, суштина је постоје рукопроизвођења за нижу јерархију и рукоположења за вишу. Тренутно се данас у нашој Цркви помињу три чина ниже јерархије, појци, чтечеви и ипођакони, док смо у старини имали и аколуте, егзорцисте, депотате… Чтечеви су део ниже јерархије, али су виши од појаца. Разлика између постављења чтеца и појца је минимална. Она се односи на давање друге књиге од стране епископа, као и у завршној поуци. Још једна битна разлика, можда и најважнија, јесте та што у чину постављења појца нема пострижења власи, већ само приликом постављења чтеца. Може се рећи да је патријарх Павле следио девето правило Првог васељенског сабора, које каже: „Који су без испитивања постављени, а после тога беху изобличени због ранијих грехова, да престану.“ Дакле, овај канон јасно говори о томе да не треба никога постављати без претходног испитивања. Ово можемо сматрати разлогом састављања педесет питања и исто толико одговора која треба да зна онај који жели да постане чтец. Колико је потребно утврдити психичко стање кандидата, толико је исто битно утврдити физичке недостатке, које је лакше открити него прве. Када се кандидат потанко испита, онда се може приступити чину постављења.
Говори се и о томе да је потребно да кандидат пости неколико дана пре самог чина постављења, као и да се исповеди, да би на дан рукопроизвођења приступио Светој тајни причешћа.
Дечански рукопис из 1453. године говори да човек облачи „лњену одежду“, која се изједначује са кратким фелоном. О одеждама чтеца можемо наћи сведочанства и у другим служабницима од XV до XVII века.
Једна од основних служби на којима чтец има своја задужења јесте Литургија и то првенствено архијерејска. Он учествује у входовима, држи свећу док се чита Јеванђеље, али и сам чита Апостол. Управо из ових разлога је патријарх саставио педесет питања и одговора, да би онај који учествује у самој Литургији знао зашто постоје дикирије и трикирије, како се чита Апостол, због чега епископ мења омофор и митру, шта означавају ипођакони и чтечеви који облаче архијереја, као и многа друга питања. Тачно је да су кандидати за чтечеве махом младићи који су завршили богословију, исто као и у Русији, али је ипак било неопходно због околности које се тичу знања да постоји овај списак питања. Као илустрацију обима и значаја одговора патријарха Павла, направићемо избор од неколико интересантних питања:
Зашто се чтец постригава (6); Која је одежда чтеца (8); Какве боје треба да је стихар и шта та боја символизује (9); Шта су зачала и како се налазе за седмичне, недељне и празничне дане (13); Како је настала Трисвета песма (18); Шта се пева уместо Трисветог на Литургији и у које дане (19); Шта означава прање руку Архијереја и свештеника по облачењу и на Херувимској песми (29); Шта означавају орлеци на које Архијереј стаје, а шта патерица (30); Шта означавају дикирије и трикирије (31); Када Архијереј облачи велики омофор и када га скида (34); Где се причешћују чтеци, ипођакони и верни, а где ђакони, свештеници и епископи (42).
Трећи део овог важног текста изузетно користан не само за чтечеве, већ и за све оне који се налазе у олтару садржи описе радњи које чтец врши на архијерејској Литургији од доласка архијереја у храм, преко читања Апостола и Јеванђеља и Великог входа, па све до причешћа и завршетка Литургије.
Хиротесија чтеца
Чтеца поставља епископ пред почетак литургије, а након што се обуче у одежде. Епископ стоји на солеји храма, ипођакони приводе онога који се рукопроизводи да направи три велика поклона (метаније) испред Христове иконе, па потом испред Богородичине, потом се окреће ка епископу који седи и клања се три пута. Након тога приклања главу, епископ га знаменује три пута крстообразно. Затим епископ полаже своју руку на главу онога ког поставља и чита молитву: „Ти си сву твар обасјао светлошћу чуда Твојих, Господе; Ти унапред знаш намере свакога човека, и пре но што је он постао; Ти укрепљујеш и оне који желе да служе теби; Ти сам и слугу Твога (име), који је изабрао да као свећоносац иде пред светим Твојим Тајнама, украси пречистим и непорочним одеждама Твојим, да просвећен, сусретне Тебе и у будућем веку прими нетрулежни венац живота, веселећи се, заједно са изабраницима Твојим, у вечном Блаженству“ 13Епископу се након овога додају маказе и он га постризава. Свети Симеон Солунки наводи да ово пострижење косе означава освећење јер су власи цвет целог тела и ово би били као први плодови овога који се поставља.14 Потом се чтец облачи у кратки фелон, али данашња пракса је да то буде стихар. Стихар по Светом Симеону представља почетак свештенства. 15 Чтец не облачи стихар док не целива одежду и руку епископа. Након облачења стихара, чтец опет приклања главу, епископ полаже руку на њега и чита опет молитву: „Господе Боже Сведржитељу изабери овога слугу Твојега, и освештај га, и дај му да са сваком мудрошћу и разумевањем твори све оно чему се учи читајући божанске речи Твоје, и сачувај га у непорочном животу“ 16 Ова молитва је главна и у њој се моли за прихватање онога који постаје чтец и за Божију помоћ у очувању од порочног живота. Овом молитвом се завршавало постављање чтеца или појца. Све касније што је додато јесте производ руске праксе.17 Видимо да се разликује у доброј мери некадашња пракса постављања чтеца од оне какву данас познајемо и имамо прилике да видимо. Оно што прво упада у очи јесте да недостаје читање Апостола који данас чита онај који се рукопроизводи. Али, овај „недостатак“ је допуњен касније од стране руских литургичара.
Након читања Апостола, следи молитва која се схвата и као поука или наредба Божија дата преко епископа шта је задатак чтеца и шта треба да чини: „Чедо, први степен свештенства, степен је чтеца“. 18 У допуне овог чина спада и тренутак када ипођакони скидају са чтеца мали фелон, додају стихар архијереју који га благосиља, па следи облачење. Уследиће давање поуке и финална молитва, при којој чтец држи упаљену свећу окренут ка истоку, у којој се каже: „Ево постаде слуга Божији (име), чтец најсветије цркве (име цркве) у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Оно што је уочљиво у овој краткој формули јесте да се чтец поставља за конкретну цркву, што је и сличност са рукоположењима у више степене. Уколико има више оних који су кандидати за рукопроизводство, молитве се читају у множини.
Служба чтеца кроз историју
Алексеј Петрович Лебедев (Свештенство древне Васељенске Цркве) наводи извор из другог века после Христа да чтец „заузима прво место у дан Господњи“ и да чтец треба да говори јасним речима и да буде способан да тумачи Свето Писмо јер заузима место јеванђелисте. Ово је тренутак када се може рећи да је чтец имао изузетно озбиљне обавезе, али нема разјашњења да ли, и поред првог места, припада клирицима.
Тертулијан о чтечевима говори као о некоме ко припада лаичком реду и то долази до изражаја када говори против гностика „Они данас имају једног епископа, а сутра другог: ко је данас код њих ђакон, сутра је чтец“. У раној Цркви служба чтеца имала је неки харизматски, учитељски дух у себи. Били су дидаскали, па је зато могуће да их Тертулијан из тог разлога не убраја у клир јер учитеље, дидаскале, нико није постављао. Чтечеви су имали тај харизматски, новозаватени дух и дар говорења што је свакако дар Духа Светога. Примарна фунцкија чтеца је да чита, што у преводу и значи реч чтец – читач. Имао је обавезу, али и привилегију да чита Свето Писмо и да га тумачи. Вероватно је њему била додељена обавеза читања и тумачења, јер је писменост у то доба била слабо распростањења, те није било довољно образованих људи који би могли читати и тумачити Свето Писмо. Чтечеви су били такође и помоћници епископа, па су у њихово име читали и тумачили. Из свега до сада реченог можемо закључити да је улога читача у првој Цркви била већа него што можемо и да претпоставимо. Чтеца у исту раван са дидаскалима и учитељима Цркве доводи не толико то што је читао Свето Писмо, него то што га је тумачио, што је у истој равни, ако не и битније, од самог читања. Ово је златни период службе чтеца јер су добили могућност да читају и проповедају народу. Овај период није дуго трајао, али довољно да се помене и да се користи као сведочанство да чтец није био неко мање важан или потпуно неважан.
Друга посланица Климентова са почетка другог век можда је најстарија сачувана хришћанска проповед. Поставља се питање зашто се она приписује некоме од чтечева? Зато што се из текста изводи закључак да је њу писао неко ко је био раван онима којима се обраћа. Ова проповед се приписује никоме другоме него чтечевима и из разлога што је она записана и читана. Не може бити од некога другог јер нико од осталих није записивао проповеди већ их је изговарао напамет.19 У прилог тези да је писац неки чтец иде и то да се он не обраћа ex catedra већ као веома смирен и скроман човек. Он сам каже да је прочитао одређени одломак из Светог Писма, па је онда проповедао. И настанак овог списа се поклапа са периодом када нестају харизматски учитељи и посао чтеца постаје читање и проповед. Наравно, има и оних који су се противили томе да је чтец био неко ко је проповедао, па су способност за поучавање тумачили као да треба да чита јасно и да само читање људима буду за поуку.
Да је институција чтеца у Цркви постојала још од најранијих времена показује и само Откривење: „Блажен је онај који чита и они који слушају ријечи пророчанства, и чувају оно што је написано у њему, јер вријеме је близу“ (Отк 1, 3). Дакле, чак је и у периоду писања Апокалипсе било јасног разликовања између онога који чита и оних који слушају.
Наравно, овај период када су чтечеви били на врхунцу није дуго трајао. Неписменост међу епископима се смањила, па је дужност проповеди прешла са чтечева на епископе и они су били једини који имају могућност да проповедају. Чтечеви су прибројани клиру тек негде у трећем веку и то у Риму за време папе Корнилија, па је читање била механичка радња коју су извршавали чтечеви. Њихова важност није брзо губила на значају и у прилог томе иде потпис два чтеца на одлукама сабора у Арлу који је био 314. године.
Чтечеви, као припадници ниже јерархије, веома су заступљени и у канонима, како Сабора, тако и Отаца. Теофил Александријски има својих четрнаест правила и у шестом каже: „Ако је чтец Јаков блуд учинио и био извргнут од стране презвитера, па поново био постављен, уколико је разоткривен, нека се извргне. Уколико није, нека остане у клиру. Не приличи прихватати празне клевете“. Јасно је из овог канона да је Црква од најранијих дана бринула о моралном владању клирика. Када говоримо о старим фрескама, чтечеви су највише заступљени када се илуструје пренос моштију неког од светитеља.
Када се говори о црквеној хијерархији, немогуће је заобићи осамдесет седам правила цара Јустинијана. Она говоре о устројству и уређењу живота оних који припадају јерархији, али и какав однос треба да има верни народ према онима који су у чину. Конкретно, за нашу тему су важна правила која се односе на чтечеве и то тридесет седмо, које гласи: „Забрањујемо преподобним епископима, презвитерима, ђаконима, ипођаконима, чтецима и свима другима који су у побожном чину или образу да играју тавлије или да са онима који играју буду ортаци или посматрачи или у било које позориште да иду да би гледали.“ Цар Јустинијан оваквима је забрањивао да врше сваку благоверну службу и да на било који начин даље напредују. Познато је да је Црква од најранијих времена имала прописе за узрасна доба служитеља, те сходно томе наводимо четрдесет треће правило цара Јустинијана: „Не допуштамо да презви тер буде млађи од тридесет година, а ђакон и ипођакон нека нису млађи од двадесет пет година. Чтец не сме имати мање од осам година“. Из овог канона јасно је да се данашња пракса облачења стихара малој деци коси са оним што цар Јустинијан налаже. Са друге стране, можемо сматрати да је узраст од осам година доба када чтец може извршавати оно што му се налаже у поуци која се налази на крају чина. Такође, због убрајања чтеца у клир, забрањивао се други брак, као и брак са удовицом: „Ако чтец узме другу жену или узме удовицу као своју прву жену или ону која је од мужа отпуштена или законом и свештеним правилима забрањену, такав нека се не уводи у други црквени чин. Ако уђе у било који виши чин, нека се извргне и нека остане у првом.“
За крај, ево и податка да је у Руској православној Цркви канонизовано 12 чтечева који имају своју службу.
*Овај чланак представља скраћену и за штампу прилагођену верзију мастер рада који је одбрањен на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на Катедри за литургику под менторством презвитера проф. др Србољуб Убипариповић.
