Празник Успења Пресвете Богородице је на свој начин тужан за Украјинску православну цркву. Наиме, ове године не можемо да служимо у Успенском саборном храму Кијево-печерске лавре, као што је то било последњих деценија.
Сама Кијево-печерска лавра се може назвати: културним центром, архитектонским спомеником, историјском вредношћу итд. И све ће то бити тачно, али, што је најважније — није потпуно. На крају крајева, свети Антоније и Теодосије нису хтели да граде ни „центре културе“ ни „архитектонске споменике“. Саградили су манастир – место молитве и спасења душа. Касније је ово место постало и културни центар и све остало. Али суштина овог места, сврха његовог постојања је управо у молитви.
И ту видимо одређени приоритет у људској делатности: прво духовност, молитва, општење са Богом, па тек онда настаје култура. Сама култура без овог духовног темеља је мртва. Али знамо да непријатељ људског рода не може подносити таква места и на сваки могући начин настоји да их уништи или изопачи њихову суштину. И Кијево-печерска лавра није била изузетак: колико ли је тек страдала током своје скоро хиљадугодишње историје! Преживела је и уништење, и затварање, и трансформацију у атеистички музеј.
И сада се поново покушава изобличити суштину Лавре. Молитву у њеним храмовима замењују неке чудне представе и радње које једва да и посредно имају везе с молитвом. А ако звучи молитва, онда од оних који немају преjемство са преподобним оцима Кијевских пећина, немаjу канонских и духовних везе са многим нараштајима монаха. А онда – још: сада ће нови власници, по њиховим речима, да руше објекте подигнуте након што се манастир врати у Лавру. Ово се спрема под изговором да нове зграде наводно „нарушавају целину” Резервата. И у овом односу према манастиру открива се истинска суштина оних који га одузимају Цркви.
За њих је Лавра својеврсни артефакт залеђен у времену, а не живи организам (иако то никада није спречило Резерват да на територији Музеја гради разне „инсталације“ које не само да нарушавају историјску целину, већ и не одговарају светињи на било који начин). Док је прави манастир живи организам, коме су, како расте, потребни нови храмови, места за живот монаха, разне помоћне зграде, конаци за поклонике итд.
При томе, немогуће је не приметити у каквом су стању до сада били обjекти Лавре који се налазе на платном списку Музеја, а не Цркве. Многи од њих се деценијама не могу обновити, за разлику од лепоте коју је манастир стварао последњих година. И овде се открива суштина оних који одузимају Лавру од Цркве: они нису способни за стварање, већ само за уништење.
Сада може изгледати да смо немоћни. Пре свега зато што верници не могу да делују методама које се против њих користе. Не можемо одузимати храмове, измишљати фиктивне изјаве, не можемо искривљивати законе, не можемо користити силу, јер то није оно на шта нас је Господ позвао. Али, парадоксално, управо у томе лежи наша снага, „јер се сила моја у немоћи показује савршена“ (Кор 2 12,9), подсећа нас Господ.
Вероватно су се и апостоли у првим минутима после Успења Пресвете Богородице осећали напуштено као и ми сада. Међутим, убрзо се Пречиста јавила апостолима речима: «Радујте се, јер сам с вама у све дане!».
И тако данас светкујемо празник без обзира на све. Управо као и наши најближи преци, којима је безбожна власт била одузела цркве и Лавру. Али време је пролазило - и све се вратило на своје место. И Богородица, каква је била са верницима, таква је и остала.
Али ми треба да смирено и стрпљиво прихватимо искушења која су нас задесила и да под руковођењем Матере Божје одемо у небеску Лавру – у Царство Господа нашег Исуса Христа.
Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич),
управник послова УПЦ
Са украјинског превела Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.org
