Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије служио је на празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, у уторак 15. августа 2023. године, авету архијерејску Литургију на остацима цркве Шћепанице, на Шћепан Пољу.
Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије, уз молитвено учешће бројног вјерног народа.
Сабранима се литургијском проповједи обратио Преосвећени Епископ Методије, честитајући данашњи празник и славу дивног и древног светог храма, утемељеног на славном мјесту Шћепан Пољу.
„Овдје су се племство, властела, а и народ Божји молили кроз вјекове, у овом пољу благословеном Стефаном, Шћепан Пољу, гдје, ево, и поред гроба Сандаља Хранића, великог војводе, синовца Влатка Вуковића, косовских јунака и владара ових простора све до Неретве, цијеле Херцеговине и ове околине; пошто није имао свог порода Сандаљ је предао то жезло власти свом синовцу херцегу Стефану Косачи Вуковићу, чувеном владару. Народ је говорио: Гдје је текло и капаће. Ово је мјесто вјековима загрнуто земљом било, па је прије неколико деценија један чувени професор са београдског Универзитета, археолог дошао и открио ово мјесто наново, гдје се оно поново рађа и у овим зидовима га је конзервирао и чека, прво нашу духовну обнову и да се ми освијестимо духовно као православни хришћани, а онда да и овај храм, ако Бог да, засија у свој својој љепоти и сјају, како је некад сијао кад су се Косаче овдје Богу молиле и клечале пред Господаром Неба и земље, свега створеног, видљивог и невидљивог“, казао је Владика.
Он је додао да је овдје вјековима приношена бескрвна жртва Богу, народ се овдје молио Богу и причешћивао као што се вјерни народ данас окупио, пратио и слиједио Христове ријечи јеванђељске, утврђујући се у вјери православној и бринући се за спасење своје душе.
„Дух овог времена је учинио да постајемо све мање пажљиви и присутни у животу, да нам ум блуди и расијан је о разним стварима и психолошким временима будућим од којих стрепимо каква ће да нам дођу и тугујемо за неким прошлим, размишљајући о томе како је некад било или сјећајући се неких лоших догађаја, а мало ко проводи вријеме, а то се види по одсутности људи који тумарају овим свијетом и њиховим одсутним погледима, мало ко проводи вријеме у овом тренутку сада у коме је једино Бог. Једино ћемо се овдје и сада срести са Богом, никако у својим фантазијама, у својим мислима, које у уму стално премотавамо као нека воденица, а живот пролази поред нас“, оцијенио је Епископ Методије, појашњавајући да човјек стално жели нешто да забиљежи, неке тренутке које проводи и кроз које пролази, за које мисли да су значајни, а кроз трчање да их забиљежи и сними не учествује до краја у њима.
„Не осјећамо оно што тај тренутак са собом носи, не препознајемо Бога у том тренутку. Џаба ћемо после гледати те записе, који ће говорити о тренутку који је прошао, јер у том запису нећемо наћи Бога, наћи ћемо Га само овдје у овом тренутку, Он је сада и вјечно са нама. То је такозвано трезвеноумље, како су Свети Оци говорили које је почетак и преломна тачка сваког духовног напретка и духовног живота, трезвење ума значи не да је ум заузет неким мислима и временима која треба да дођу или која су прошла, него он треба да буде чист и да се стражи над чистим умом, изговарајући само молитву и осјећајући Бога у овом тренутку, сада. Тиме ћемо се Њиме испунити. То су уска врата кроз која треба да прођемо и да се сретнемо са Богом сада, а не да кажемо да ћемо од сјутра почети. То не постоји, јер то сјутра нико нам није гарантовао да ће да буде. Само је сада оно што јесте и сада треба да Му се помолимо, сада треба да смо заједно с Њим. Сада треба да мислимо на Њега, да се Њему надамо и да Њега молимо“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Све је то тако, по ријечима Владике Методија, зато што се у свом животу ријетко кад Њега као трећег у свим нашим међусобним односима, сјећамо и узимамо као главног актера свих догађаја, поготово догађаја у нашем животу.
„Кад бисмо стално мислили на Њега да је Он овдје и сада присутан као што јесте, јер, као што ваздух не видимо али га удишемо и њиме живимо и знамо да постоји, иако не можемо да га опипамо, тако исто и Бог Који је невидљив, а свуда око нас, удишемо Га, осјећајући Га у сваком тренутку и подсјећајући себе на Њега молитвом којом Му се обраћамо. Зато је овај храм овдје и постројен прије толико стотина година, зато је тај Сандаљ Хранић, војвода који је господарио великим простором и огромним бројем људи и народа, имао је богатство, свјестан био да му је овдје најсигурније и безбједније мјесто у духовном смислу. Али, као што му је душа тежила ка Богу и свом том нашем племству средњег вијека, тако и његово тијело овдје сахрањено у цркви које тежи олтару и Цркви Божјој и присуству Божјем“.
„То присуство Божје, коме и на видљив начин преко овог гроба, видимо да је тежио Сандаљ и све војводе и Влатко, његов стриц, после његов синовац Стјепан и Хран, његов отац од кога је наслиједио власт, тако и ми треба да тежимо Његовом присуству сада, непрестано се Њему молећи и непрестано Га у свом срцу осјећајући, а највише Га видећи и осјећајући у лику и очима и присуству свог ближњег, другог човјека. Све треба да нас у овом тренутку на Њега подсјећа и да Га свим срцем својим, у дубинама бића свога осјећамо. Онда ћемо се преобразити, па ће се преобразити и ова црква у пуном свом сјају, преобразиће се цјелокупан наш народ који треба да се сабере у заједништву, љубави и слози, јер је то једини гарант нашег опстанка. Срећна вам слава, још једном, драго ми је што смо се сви овдје сабрали око Светог Стефана првомученика, кога су у своје име и назив узели сви српски владари, почев од Немањића јер су сви били Стефани, кроз то себе подсјећајући и означавајући пут којим треба да иду – путем исповједања Христа и ако треба путем мучеништва којим је ишао првомученик и архиђакон Стефан кога данас славимо“, поучавао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
Слава овог древног храма прослављена је ломљењем славског колача.
