Јеромонах Григорије Светогорац: Помињање Светих
Свештеник даје кадионицу ђакону, који, кадећи унаоколо свети Престо, помиње преминуле из диптиха и друге упокојене које хоће.
Свештеник се тихо моли:
За светога Јована, Пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне Апостоле, за светог (име) чији спомен славимо, и за све твоје Свете, чијим молитвама посети нас Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни (овде поименце помиње преминуле које хоће), и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица твога. Још Ти се молимо, помени, Господе, све епископство православних, који правилно управљају речју Истине твоје, све презвитерство, у Христу ђаконство, и сав свештенички ред. Још Ти приносимо ову словесну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за оне који живе у невиности и часним животом, за благоверни и христољубиви народ наш, да тих и миран живот проживимо у свакој побожности и чистоти (1.Тим. 2,2).
Свештеник гласно: Најпре помени, Господе, најсветијега патријарха (или високопреосвештеног митрополита или преосвештеног епископа) нашега (име), и даруј гa светим твојим црквама у миру, читава, часна, здрава, дуговечна и да правилно управља речју Истине твоје (2.Tим. 2,15).
Божанствена Литургија је спомен Христовог живота. Управо из тог разлога је уједно и спомен живота оних у којима је живео Христос, христоносних Светих.
У годишњем кругу богослужења, сваки дан је посвећен спомену Светих који су се тога дана упокојили у Христу. То је онај дан када су Свети доспели до краја свога пута, до врхунца својих подвига, до савршенства у Светоме Духу. „Мучеништво називамо савршенством, не због тога што је мученик доспео до свршетка живота (тј. савршио је живот) као и остали људи, него зато што је извршио савршено дело љубави“ према Христу.
Наша света Црква, као добра и брижна Мати, показује својој деци божанствену богочежњу која је пламтела у срцима Светих и стога постигли и оно што је недостижно. На Трпезу Живота, на којој смо сви ми званице, Светитељи полажу свој свети живот и своје часне мошти, зарад нашег духовног весеља. На јутрењу, које претходи божанственој Литургији, слушамо о њиховим чудесним подвижничким борбама. „Светитељи су се од умора исцрпли, а ми се радујемо. Они су се борили, а ми се наслађујемо. Венац је њихов, но слава заједничка, или, боље речено, слава припада целој Цркви… Мученици су наши удови. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (l.Kop. 12,26). Глава се овенчава, а цело тело се радује. Један постаје олимпијски победник, али му цело мноштво због тога одушевљено кличе“ (Свети Јован Златоуст).
Оправдано је празновање верних. Молитве Светих су потпора и покров тела Цркве. „Милосрђе Светих је толико да се не старају само за себе, него моле Бога за целу васељену, као да је један дом, као да је једно тело.“
Живот Светих и њихова љубав позивају нас у евхаристијску заједницу. Њихово присуство, као духовни магнет привлачи верне. Позивају нас на евхаристијско Сабрање и окупљају нас око Трпезе Господње. На том божанственом сабору благодаримо Богу што нам је Светитеље подарио као заштитнике, водитеље и праобразе на које можемо да се угледамо у свом животу. Благодаримо Му и због славе којом их је прославио и прославља. Благодаримо и Светима јер су наши доброчинитељи и чинећи нам добро воде нас Богу.
Светима је најугоднији принос што су разлог да славимо пресвето има Божије. За свога живота трудили су се творећи све у славу Христову, а сада се радују са небеса када се њих ради прославља Бог.
Ако су Свети, док су још били у телу, „благодарили Богу за све, и што су све чинили у славу Његову, шта би требало да о њима помислимо сада кад је њихова благодарност много већа, јер су постали савршени у свакој врлини, и када добра не представљају више само надање, него су они својим властитим искуством већ осетили дарежљивост Господњу?… Стога се никада неће заситити да певају у славу Божију, нити сматрају да су сами довољни за благодарење Њему. Зато и желе да сва бића – и анђели и људи – заједно са њима учествују у слављењу Бога, како би њихов дуг био што ближи Његовом достојанству; а то ће постићи тако што ће тај дуг, односно благодарност Богу, увећати придодавањем и других који ће певати у славу Његову“ (Свети Никола Кавасила).
Јеромонах Григорије Светогорац
