Свети синод Антиохијске патријаршије канонизовао је два нова света — оца и сина — и додао још два празника у свој литургијски календар првог дана свог јесењег заседања јуче.
Северноамеричка антиохијска архиепископија извештава:
„После вишегодишњег разматрања и истраживања, Његово Блаженство патријарх антиохијски и свегг Истока Јован X, са митрополитима Светог синода, канонизовао је двојицу свештених лица, о. Николу Хаша и о. Хабиба Хаша, који су страдали за православну веру 1917, односно 1948. године.“
Коментаришући пре недељу дана предстојеће разматрање Синода по том питању, патријарх Јован је рекао:
„Наша Антиохијска црква је ова славна, велика Апостолска црква. То је та Црква која сведочила и истовремено је страдала кроз историју, од раних дана, са свим великим оцима и светима, апостолом Петром који је основао ову Цркву са апостолом Павлом.
Ова Црква није престала да има свете у свом роду, било монахе или мирјане, о чему сведочи и одлука Синода да ове оце канонизује. Дакле, светост Антиохијске цркве никада није прекинута, а оци Хаша су били ожењени свештеници. Имали су породицу, а Црква ће препознати њихов свети живот.“
Чин њиховог прослављења служиће се наредне суботе. Помен ће им се обележавати сваке године 16. јула.
Даље, на предлог Његовог Високопреосвештенства митрополита Сабе, предстојатеља Северноамеричке архиепископије, свети Рафаило Бруклински је уписан у календар Антиохијске патријаршије. Сабору свети причислио га је Свети синод Православне цркве у Америци 2000. године, али није био званично уписан у Антиохијски календар.
Најзад, Синод је најавио установљење Антиохијске недеље Свих светих, која ће се празновати у другу недељу по Духовима, на недељу дана после недеље Свих светих.
* * *
Из житија свештеномученика о. Николе и о. Хабиба:
Као мирјанин о. Николај је активно радио на враћању Антиохијске патријаршије, која је била под грчком доминацијом од мелкитског католичког раскола, под арапску јурисдикцију и био је ангажован у оснивању и развоју школа за арапску заједницу. Потом је рукоположен у свештенички чин, па је служио у Дамаштанској архиепископији. Патријарх Мелетије (ал-Думани) га је потом поставио за свог викара за епархију Мерсин, коју је епископ Александар (Тахан) напустио због њеног сиромаштва и немира које је доживљавала. У Мерсину је о. Никола је успео да поново окупи своју расејану паству и збрине и ојача вернике који су били изложени разним облицима прогона и етничког чишћења. Турске власти су биле нерасположене радом о. Николе и ухапсио га на основу клевете против њега, а затим га мучиле до мученичке смрти.
Хабиб, најстарији син о. Николе, кренуо је очевим стопама. Упркос успеху у послу, одлучио је да буде рукоположен за свештеника и служио је као свештеник у Дамаску и Каиру. Његова служба одликовала се молитвеним животом, преданошћу да се с љубављу и самопожртвовањем пастира стара за вернике, а буде близак сиромашнима, о којима се бринуо као и о својој породици, хранећи их њиховом храном и новцем који су његова браћа слала да им помогну због његовог сиромаштва. Његов живот је овенчан мученичком смрћу на гори Ермону, где су га шверцери на смрт претукли, јер је био хришћански свештеник, чиме су испунили његову жељу да се угледа на оца.
Верни су пренели приче ова два свештеника и оне остају у живом сећању код Антиохијаца, јер је „њихова крв сведочила да је Дух Свети у њима и да су љубављу превазишли преграду овоземаљског тела и постали лица светлости.” Њихово проглашење светима је „у послушности Ономе кога су се удостојили“.
За наш портал превод са енглеског приредила:
проф. Сања Симић де Граф,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
