Церемонија отварања Олимпијских игара у Паризу у петак, 26. јула 2024. године, изазвала је лоше реакције многих у Грчкој и ван ње и описана је грубим речима и снажним изразима, како за поједине сцене, тако и за церемонију у целини, уз право. Многи људи су говорили о покрету Вук који је распрострањен у западном свету, посебно у Америци.
Али онима који прате идеолошку, философску, културну и друштвену динамику у западном свету, у Европи и посебно у Француској, ови феномени не делују чудно. Ми, затворени у свом ограниченом окружењу, игноришемо разноликост револуција које су се дешавале на европском простору и имамо погрешне утиске о свету око нас.
Морамо схватити да је одлазак Запада са својом схоластиком од православног богословља, са откривеном вером и православним монашким животом, створио преокрете и преуређења на западном простору, посебно у Европи, и довео до развоја многих теолошких, философских, психолошке и социолошке струје. Америка је земља слободе и остављен је простор за истраживање ортодоксне теологије, док је Европа прожета строгим филозофским и атеистичким системима који не дозвољавају процват православне теологије. Додуше, има неких православних „мехурића“, али генерално преовладава равнодушност.
Оно што је церемонија отварања Олимпијских игара показала јесте општи дух који влада у тврдом језгру Европе. Онај ко буде читао текстове Светог Јустина Новог Исповедника (Поповића) то ће јасно видети.
Постмодерни свет тражи нешто ново мимо „општег умора” који живи, па је у стању „изградње и преуређивања”, али и „деконструкције”. Постмодерно друштво карактеришу три особине: „оспоравање ауторитета”, „уништење логичке структуре” и „губитак расуђивања” и тако води ка култури „вук”. То је покрет плурализма и апсолутних људских права, што снажно видимо у покрету „Вук”.
Православна црква треба да прати цео овај покрет, да истражи одакле је почео, које су његове карактеристике, како утиче на дешавања у друштву и како обликује савременог човека, па и православног хришћанина, са тзв. теологије, али и како утиче на савремено институционално право. И потребно је да то зна православни богослов и свештеник да би одредио начин пастирског рада са савременим човеком.
*Одломак из текста „Од просвећености до постмодерне и покрета „Вук““ Митрополита навпактског Јеротеја Влахоса
Превод са грчког приредила
редакција портала "Ризница"
Извор: Рemptousia.gr
