Type Here to Get Search Results !

Mеланхтон:Идеолог Реформације


Heinz Scheible: Melanchthon. Vermittler der Reformation. Eine Biographie. C.H.Beck, München 2016.


Филип Меланхтон је био један од најзначајнијих Лутерових савременика и сабораца. Професор грчког језика, ниског раста, који је тихо и замуцкујући зборио, биo је, дакако, уз Лутера, spiritus agens, комуникатор и харизматични посредник Реформације. Он је водио политичке преговоре и теолошке разговоре, вазда бивајући на путу и у покрету у реформатској мисији, састављајући небројена писма и популаризујући Реформацију као педагошко-просветитељски покрет.

Хајнц Шајбле, који је већ писао о Меланхтону, сада је, у предвечерје 500-годишњице Реформације, радикално ревидирао и проширио своју Меланхтонову биографију. Када је Меланхтон 1518.г., као двадесетједногодишњак из Тибингена дошао у Витенберг, четрнаест година старији Лутер је био њиме одушевљен описавши га као ”очаравајућег човека са надљудским особинама”. Брзо се развило дубоко пријатељство између сензибилног хуманисте Меланхтона и побуњеника теолога Лутера. Њихов однос је био тумачен моделима који су често били у раљама овешталих клишеа двоструких портрета. При томе је често улога Меланхтона као реформатора остајала недовољно осветљена, односно превиђана.

Да ли би се Реформација као покрет без Меланхтона оставрила, остаје хипотетично питање не које се не може једнозначно одговорити. Шајблеова биографија нам на то питање не нуди сугестиван одговор, али наглашено указује на то шта Реформација дугује Меланхтону. Меланхтон је Реформацији у Немачкој дао свој неизбрисиви печат. Он је аутор првог систематичног прегледа евангелистичке теологије. Он је иницијатор оснивања школа и универзитета који су стајали под његовим снажним утицајем. Најпознатији хуманисти његовог времена Еразмо Ротердамски и Јоханес Ројхлин хвалили су га и величали. Поводом јубилеја 450-годишњице његове кончине, који је прослављен пре неколико година, често је Меланхтон парафразиран као „Praeceptor Germaniae" (Учитељ Немачке) и као аутор „Confessio Augustana", најзначајнијег списа о исповедању вере у немачком лутеранству.

Теолог, филолог и историчар Хајнц Шајбле бави се већ готово четрдесет година Меланхтоном, у чији је опус он проникао дубље и боље но ико други. Шајбле је деценијама био управник тзв. ”Melanchthon-Forschungsstelle” у Хајделбергу.

Сада је објављена Шајблеова Меланхтонова биографија, која сажима ауторова дугогодишња копања на документарним изворима. Настало је дело богато чињеницама које, нажалост, није хронолошки структурисано, већ сређено по предметним групама, чиме се посебно наглашава оно чиме се Меланхтон од многих својих савременика издвајао и одликовао.

У уводном поглављу се објашњава порекло и образовање Меланхтона. Шајбле описује прецизно и клони се свих психологизирајућих спекулација. Меланхтон је портретисан у сплету интерперсоналних односа; сапутници и саговорници су сагледавани како у сопственим животним линијама, тако и у интеракцији. Непрегледна поворка актера и њихових имена и података изискује пуну концентрацију читаоца. У томе га подржава изванредан биографски индекс који је придодат основном тексту.

У пет поглавља описује Шајбле Меланхтонову јавну улогу у коју је овај узрастао, његово деловање као профеосра историје и педагошког препородитеља и сагледава га као реформатора, као политичара и Библији верног теолога. На који начин је Меланхтон сам све те улоге испуњавао описано је јасно и уверљиво. Одсуство хронологије у нарацији отежава преглед о томе шта се у које време истовремено збивало. Једноставна хронолошка табела би тај недостатак ублажила, но она,нажалост, не постоји.

Ништа боље није ни са додирним линијама у Меланхтоновим духовним ставовима. Један испрва планирани индекс теманије придодат тексту. Извесно ублажење овог евидентног мањка надокнађује поглавље у коме је о односу према Лутеру реч. Овде аутор описује карактере и његова нарација добија у колориту и индивидуално психолошкој и драматуршкој пластичности. Овде читалац сазнаје о односу Меланхтона и Лутера о томе када су се и на који начин упознали, посталипријатељи, сарађивали или се и међусобно сукобљавали. О овоме последњем биле су исплетене многе легенде у току векова. Шајбле се са акривијом посвећује питању њиховог односа и долази до сазнања да је Меланхтон куд и камо ближе стајао Лутеру но што се то разумело и држало.

Шест даљих поглавља сачињавају други део ове биографије. Она су посвећена тешким годинама након Лутерове смрти: борби о очувању Витенбершког универзитета након што је овај затворен за време Шмалкалденског рата (1546-1547), као и тежак пут до Аугзбуршког религијског мира (Augsburger Religionsfrieden 1555), као и распламсалих и дуготрајних свађа и сукоба унутар протестантског лагера, констелације у којима је Меланхтон био изложен снажним трвењима. Поглед нањегово историјско место, његов приватни живот, његов кончину закључују овај биографски портрет, који и мимо структуралних слабости, ипак иде у дело једног од највећих познавалаца Меланхтоновог дела, те га мирне душе препоручујемо и православним читаоцима.


Протођакон Зоран Андрић