28.02.2017.

Разговор са презвитером Вадимом Мариничем: Спознао сам да је Господ увек поред


Када смо слали студенте наше Сретењске духовне семинарије на летњи распуст, дали смо им послушање: да се сретну са хришћанима који су две, три генерације старији од савремене омладине и да се распитају код њих шта се догађало у животима тих људи, у држави која је устала против Бога, а потом се уморила од тог устанка и спознала сву његову трулост и пролазност. О томе, како су ти људи задобили и сахранили своју веру, о најважнијем до чега су дошли људи старијих покољења приближавајући се изласку или заласку свог земаљског пута.
Треба напоменути да су сви студенти, на велику, личну корист, а и на корист свих нас, њихових наставника и учитеља, испунили ово послушање. Све њихове белешке, без изузетка, су врло интересантне. Са некима од њих ћемо упознати наше читаоце.

Епископ Тихон,
главни уредник портала Православие.ру.


Отац Вадим Маринич, клирик храма Архистратига Божијег Михаила у граду Воркута, капетан СОБР-а у пензији, човек који је прошао два рата у Чеченији. О вери, патриотизму и васпитању деце, говори у разговору за портал Православие.ру.
–Добар дан, оче Вадим! Молимо вас представите се и реците одакле сте родом?

– Презивам се Маринич. Зовем – Вадим Витаљевич. Јереј сам у граду Воркути, у храму Архистратига Божијег Михаила. Родио сам се на Украјини, у месту недалеко од Одесе. Живео сам тамо до неких шест година, након чега су се родитељи преселили у Воркуту где и сада живим.

– Од детињства идете у храм?

– Да, од раног детињства је бака почела да ме води у храм. Мислим да то није ни био храм у правом смислу те речи. То је била некаква капела на гробљу. Јер су сви велики храмови у време гоњења на цркву били затворени и свештенству и обичним људима било је јако тешко да преживе те године. Свима који су веровали у нашег Господа Исуса Христа.

То је заслуга моје баке. Она ме је научила како треба да се молим, да се не стидим да се прекрстим тамо где ми срце говори. Гледао сам је поред икона, у молитви ујутру и увече. Те иконе се и дан-данас налазе у мом дому , док бака већ одавно није са нама. Врло сам се живо сетио свог првог причешћа, када ме је бака одвела у храм, где сам се исповедао и причешћивао.

Када смо се преселили у Воркуту, појавиле су се мале потешкоће, јер није било ни једног храма у граду. Зато се моја школска година помало разликовала. Не могу рећи да сам се молио све време. Али сам се молио по свом, како сам могао...мислио сам на Господа. Лети, када смо долазили на распуст код баке, као и пре смо посећивали онај исти храм. Било је врло добро када смо за Васкрс били код ње! Сећам се како су учитељи записивали ко је одлазио у цркву за празнике; како су ишле пионирске патроле; како је све било жестоко.

– Реците, у разговору са вршњацима, ви сте морали да скривате своју веру?

– Не могу рећи да сам у то време имао врло изражену веру. Дружио сам се као и сва деца. Шетали смо, шалили се, тукли се, чак смо, дешавало се, и пушили у 5-6 разреду. Поред нас су живели секташи, штундисти, е, код њих је било жестоко. Они су одбијали позиве у пионире или комсомол, живели су доста изоловано. Изненадио ме је њихов начин живота.

Тако су они живели, за разлику од мене, за кога је Павко Корчагин војни безбожник (а то сам тек касније сазнао), био ауторитет у младости. Док сам у то време живео у том свету за мене су његово понашање, несебичност и преданост били надахнуће. Свима су мозгови били испрани комунизмом. Чак не комунизмом, него социјализмом. Живели смо у тој реалности и она је, неизбежно утицала на нас. На пример, у одељењу сам био први који је ушао у комсомол, али ми то није сметало да заједно са баком посећујем храм, када бих јој долазио у посету. Све је то ишло паралелно једно са другим. Не могу да објасним зашто се тако догодило. Не могу рећи да сам до фанатизма био комсомолац. Допадало ми се што је увек било потребно давати се, као Павка Корчагин. Служити људима, трудити се да нешто урадиш. То ме је највише привукло. У животу и војсци сам се трудио тако да поступам.
– Испричајте, кад је већ почео разговор о томе, када вам се родила идеја да желите да повежете свој живот са војском? То је проистекло из ваше вере или је за то постојао неки други разлог?
– Да, заштитник Отаџбине – за мене је увек било нешто свето. Па и цела моја породица, била су војна лица и морнари. Испрва сам желео да вежем свој живот за флоту. Три пута сам се уписивао у поморску школу у Одеси. Када сам после војске пошао у вишу поморску школу, одређене животне околности су ме приморале да је напустим после недељу дана. Тиме се моја поморска каријера завршила, али нисам могао да замислим свој живот без еполета. Убрзо сам се оженио и почео да радим у милицији.
– А где је у то време било могуће набавити Библију или неку другу духовну литературу?
– Нигде није било могуће. Сећам да сам код комшија, код тих секташа узимао Стари и Нови Завет, помало читао, али нисам могао далеко да догурам. Други пут сам православној комшиници нешто помагао у кући, а она је већ била стара. Угледао сам прелепи, стари Псалтир док га је читала. Мене су тада поразила та интересантна, тада још нејасна, црквено-словенска слова! Јако ми се допало и привукло ме је. Другу неку литературу било је немогуће набавити. Све се учило из разговора са баком и деком.
– По вама, у чему се разликују хришћани те епохе од ових данашњих?
– У то време, сећам се, храм је био пун људи! Седао сам поред баке на солеји, јер у храму није било места. Тамо бих преседео читаву службу. Данас је, чини се, све нормално, нема гоњења и храмови су отворени. Иди и моли се. Али људи је све мање. У то време, људи су се бојали да иду у цркву, за то је могла и глава да пострада. Теча ми је комуниста, и када су му крстили ћерку, није ушао у храм, на улици је чекао. Иако је сам био морепловац, имао је веру. Како је било могуће одлазити у пловидбу без Господа? Без Николаја Чудотворца? Сви су имали иконе светитеља Николаја. Као да је био неки двоструки живот у то време. Сада је све дозвољено, али никога нема. Деце је мало, омладине такође. Ко ће се за нас молити, када одемо?
–Испричајте, молим вас, о чудесним случајевима пројаве Промисла Божијег у вашем животу.
– Мени је цео живот у промислу! Промисао Божији је у томе што ја сада седим и разговарам са тобом, што једноставно и није морало да се догоди! Све због тога што сам у животу имао два чеченска искуства. Констатни одласци на специјалне операције и томе слично. Доживео сам експлозију имао у Грозном, која ме је контузовала и отрезнила и дала ми да схватим да постоји живот, смрт и све остало. Зато је цео мој живот екстрем. И само захваљујући Господу, сада сам жив и разговарам са тобом. Само је Он могао да ме на такав начин усмери. Изгледа да сам Му због нечег потребан...Могуће због тога да бих се рукоположио пре две године и да бих стојао код Престола, иако сам свестан, да, можда, тога нисам достојан.
–Испричајте о вашој одлуци да одете у Чеченију.
– Пре тога сам доста дуго радио у милицији. Када је све почело, није да сам донео одлуку – имао сам неку мучнину. Нисам могао ни да једем, ни да спавам, све ме је стискало. Гледао сам репортаже када је почео рат, тик уочи Нове Године. Помислио сам како је тек тако мој пријатељ из ОМОН-а отишао, а ја седим овде. Већ сам могао да идем у пензију, али рекао сам себи да морам служити тамо, у специјалним јединицама за брзо реаговање, у сектору за борбу са организованим криминалом. Дуго ме нису примали у тај сектор. Или није било места, или није било адекватно образовање. Почео сам да се едукујем, где год је требало. Постоје специјални критеријуми за официре специјалних јединица: и физичка способност, и борба прса у прса и стрељаштво. Све сам те критеријуме испунио. Сузбио сам уза зид руководство тог ОБОП-а! Знали су све моје каратеристике и примили су ме. Тако се догодило да сам од обичног милиционера постао официр СОБР-а. За мене је то била част, што су ме послали у Чеченију, али када сам дошао и схватио шта је то, није ми било добро. Тежио сам томе, а када сам дошао, представа рату се променила. Био је шок, да ли ћу моћи, да ли ћу изаћи на крај? А са друге стране, наравно, породица: оставио сам жену и дете. Жену сам ставио пред свршен чин, да одлазим у Чеченију и крај.
– Како је она реаоговала?
– Шта ти мислиш, како може да реагује жена, чији муж, којег она воли, одлази у рат? Иако је она јака личност. Негде ме је подржавала, а негде остајала суздржана. Све следеће премештаје је прихватала са разумевањем. Не знам, можда сам и правио грешке... Али, урадио сам како сам урадио. Била је то моја лична одлука за коју сматрам да је исправна. Коме се допада, коме не, не марим много. Ни једног тренутка, секунде, нисам зажалио. Било је шта је било. Желео сам да осетим на својој кожи. Када човек види све то, све те руине, трупе, када почињеш конкретно да лудиш... Изгледа као да си у неком нестварном свету. Жао ми је чечена, јер им је све уништено. То је све политика, о којој не желим да говорим, јер је све то мрско, гадно...Дође ми да узмем политичаре који су све направили... Да се они упознају са тим момцима, 18-годишњацима који су у рату постали прави мушкарци. Ми, одрасли мушкарци, са породицама, гледали смо их и били су нам пример! Учили смо од њих како се треба понашати у рату. Са таквим момцима их треба упознати...
–Реците, да ли је истина да у рововима нема атеиста?
– Ја увек користим ту девизу. Да, у рововима заиста нема атеиста. Ти људи са којима сам ишао из Воркута у Чеченију, све време сам водио у храм, чак када сам био официр СОБР-а. Никада нико није одбијао, и никаквих проблема није било. Сви су имали разумевања. Сви су схватали да смо смртни, и свима је било страшно сазнање да сваког тренутка могу нестати. То је наводило људе да преиспитују живот.
– Рекли сте да имате сина. Шта је по вама, најважније у васпитању деце.
– Да, заиста имам искуства у васпитању деце, које није само породично. Када сам се пензионисао, бавио сам се васпитањем нашех Воркутских козака. Имао сам око 50 омладинаца. Бавили смо се спортом, ишли у православни храм, полако учили Јеванђеље и историју козака. Временом, када сам постао свештеник, схватио сам да је врло важно да постоји човек којег би млади људи могли да следе. Многи од њих већ имају своје породице, многи већ граде свој живот, али свеједно ме зову, посећују ме. То је врло добро, одлично! Неопходно им је патриотско, а посебно религиозно васпитање. То су две ствари које не могу да постоје одвојено. Патриотизам и религија – све је то наше! Православље – наши преци, деде и прадедови. То је најважније чиме се можемо поносити, то је наш свет.
–Шта је по вама најважније у односу супружника?
– Треба да постоји љубав. Чак иако осећања у неком тренутку захладне, треба их грејати. Нешто ти се не допада у другом човеку – мораш га волети онаквог какав је, а не да тражиш сваког часа новог партнера. Проживео сам са својом женом 30 година. Било је различитих потешкоћа, могли смо већ 100 пута да се разиђемо, растанемо, како се данас то лако ради. Али, ето, љубав, трпљење и поштовање, су нас спречили да то учинимо. Имам право о томе да говорим јер имам животно искуство... Не тако давно, она се упокојила...
– Последње питање, и најважније: шта је најважније што сте научили у овом животу?
–Не знам... проживео сам 50 година, а као да сам тек завршио школу. Недавно сам се видео са школским друговима и осетио да су се тих 30 година избрисале из мог живота, као да их и није било. И сада имам тај осећај, да сам тек завршио школу и да је читав живот испред мене, да имам још пуно тога да урадим. Можда је још увек рано да се доносе закључци, можда најважније тек предстоји, не знам. Најважнији тренутак у мом животу је свакако рат. Ставио бих га у центар. Да нисам преживео рат, не бих постао ово што сам данас. Почео сам да вреднујем живот, људе онакви какви они јесу, да верујем...Спознао сам да је Господ увек поред. Који помаже и коме се треба и коме је неопходно обраћати се за помоћ. Шта ће даље бити? Можда ће доћи време када ћу моћи још више да урадим? Не знам. Сав мој живот је у крајностима. Не могу мирно да живим. Изгледа да ме Господ удостојава да доносим такве кардиналне одлуке, да нешто мењам у секунди... Живот је таква ствар – мислимо да смо нешто урадили, а заправо не. Дешава се да се у животу догађају ствари које преплављују будућност. Дешава се да ме успомене из рата тако јако преплаве да се мучим због тога. Али, ја са тим живим, немам ништа друго. Немам други живот, нити желим други живот!