Type Here to Get Search Results !

Четрдесет дана од упокојења протопрезвитере Младенке – Маше Зековић: Господ у своје вртове увијек изабира најљепше цвијеће


У суботу, 16. децембра 2017. године навршило се четрдесет дана од када је Господ призвао у Царсво своје непролазно протопрезвитеру Младенку – Машу Зековић, вјероучетиљицу из Бара.
У манастиру Ждребаонику, уз присуство великог броја вјерног народа служена је Света заупокојена Литургија и парастос поводом четрдесет дана од упокојења.
Свету Литургију је служио архимандрит Данило, игуман манастира Житомислићи, уз саслужење великог броја свештеника из Митрополије Црногорско-приморске, епархије Захумско-херцеговачке и Будимљанско-никшићке, као и у присуству преосвештеног владике Атанасија, умировљеног епископа Захумско-херцеговачког.




Након прочитаног Светог Јеванђеља, игуман Данило протумачио је ријечи Христове истакавши да када год слушамо ријеч Јеванђеља ми слушамо Христову објаву увијек изнова јављену сваком од нас.
“ Три су кључне ствари које нам данашње Јеванђеље објављује: Најприје, да Христос суди онако како је воља Оца Небеског, друго, да је Царство Небеско смисао нашег живота и треће, да је Васкрсење темељ наше вјере“, нагласио је игуман Данило.
„Нека Господ упокоји нашу сестру Младенку, јер данас и ми осјећамо Васкрсење Христово као нашу најважнију смјерницу нашега живота“, рекао је отац Данило.
Након Литургије, на монашком гробљу, гдје је и сахрањена Младенка, парастос је служио владика Атанасије који се очинским и пастирским ријечима, ријечима утјехе и охрабрења обратио Младенки, њеној родбини и сабраним вјерницима рекавши, Крст је Васкрсење, а Васкрсење не бива без смрти, то је пут који је пропутио Богочовјек и ми идемо Његовим путем.
„Мене подсјећа ова наша сестра Маша, на моју мајку. Дјецо, и ја сам млад остао без мајке, чак нисам био на њеном испраћају, али те вечери када се она упокојила осјаћео сам страшно гушење и муку и знао сам да се нешто дешава. Она је остала као примјер. Тако и наша Маша многима је пропутила пут, и својој дјеци али и другима показала примјер како се носи Крст и иде за Христом. Ја сам запазио покојну протиницу пред Храмом Васкрсења у Подгорици и по лику њеном и по понашању њеном видио сам да је путник за Царство Небеско, и Господ је призвао у своје Царство, јер Господ у свој врт изабира најљепше цвјетове.“
„Хришћански је да заплачемо, први хришћани су плакали за архиђаконом Стефаном на његовој сахрани, свједочи апостол Лука у Дјелима Апостолским, и није срамота плакати, али да плач иде у радост, јер нисмо на земљи изгубљени него смо путници за Царство Небеско.“


„Нека Господ упокоји нашу сестру Младенку и нека је благословена и нека јој Господ дарује вјечну младост јер је Његово Царство вјечно младо, а ви дјецо да будете радосни и да се сабирате око мајке, јер мајка вас са неба благосиња и чува, мајка је увијек радост и да будете послушни своме оцу јер вам је он од сада и отац и мајка“, поручио је владика Атанасије.
Након богослужења за све присутне је припремљена трпеза хришћанске љубави за којом је настављено сабрање уз присјећање и разговор о Младенки, чији лик и дјело је остало неизбрисиво урезано у памћење сваког ко се и једном сусрео са њом.

Радост вјечнога живота и силу вјере у Христа Васкрслога Маша је свједочила, не само док је земљом ходила, већ и у часу упокојења и тих дана до сахране, речитије него сви речити проповједници.
Осмијех, којим је даривала сваког ко је дошао да се последњи пут опрости од ње био је њен поклон и дар који се чува у срцу човјековом као бесцјен благо.
Машин осмијех са упокојеног лица био је свједок истинитости вјере, био је утјеха који је Господ њеним молитвама послао свима, а на првом мјесту њеном супругу, дјеци, брату, оцу и мајци.


Тај осмијех носио је поруку – срешћемо се поново, али у сретању у коме више нема растанка, у коме ће све људске мудрости утихнути а само ће осмијех говорити. Јер осмијех је огледало душе. Машин осмјех је говорио да се туга у њеној души никада није уселила.
Господ да јој дарује Царство Небеско и вјечну радост, а проти Слободан и дјеци утјехе, благослова и здравља. Вјечан јој помен!

Примивши Свете Тајне Тијела и Крви Христове, уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38 – ој години живота Младенка – Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара.
Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној Херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије), од благочестивих родитеља Миленка и Сенке, рођене Вујовић. Основну школу и Гимназију завршила је у Љубињу, студирала Пољопривредни Факултет у Београду.
Године 2003. ступила је у брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду.
Након Слободановог рукоположења у чин свештеника и његовог постављења на дужност пароха Јеленачко – Подострошког  2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу.


Године 2005. прелазе на парохију Даниловградску гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота.
За 13 година свога боравка и служења Цркви Христовој Маша са својим супругом, протом Слободаном даје великог и благословеног плода. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Тако је цијела свештеничка породица Зековић постала примјер и свједок истинског и правог живота са Богом са свим породичним, хришћанским вриједностима. Њен успјешни вјероучитељски рад се огледао у великом броју дјеце који се сабирао на вјеронауци. Маша није само предавала основе православне вјере, већ је дјецу упућивала на учествовању у Литургијском животу, на морално живљење, а кроз академије и духовне свечаности у дјеци откривала њигове дарове и таленте. Отуда су прославе и свечаности у Даниловграду биле једне од најљепших у нашој Митрополији, а дјеца из Даниловграда на Дјечијим Саборима увијек имала запажене и успјешне наступе, са којих су сваке године односили бројна признања. Због тако преданог и успјешног рада Маша је одликована признањем Вјероучитељ године.
Као што се град који на гори стоји не може сакрити, тако и њихово смирено служење Цркви није могло остати не примијећено. Због тога их Митрополит Амфилохије 2016. године шаље на нову дужност у храм Светог Јована Владимира у Бару гдје оца Слободана поставља за старјешину храма и Архијерејског протопрезвитера Барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при Храму.
Долазак на нову дужност се поклапа са почетком Машине борбе са болешћу, али је то не спречава да настави своје служење сабирајући дјецу Бара под сводове новог Храма, гдје је Маша за кратко вријеме окупила велики број дјеце, који су на овогодишњем Дјечијем Сабору показали велики успјех, како у познавању основа православне вјере, тако и у креативном осмишљавању и организацији Сабора.


Снага и сила Машине вјере најјасније се показала у току њене тешке болести. Примајући све са благодарношћу, тако и сазнање да болује од најтеже болести примила је смирено и са поуздањем у Господа.  У том духовном настројењу и непоколебљивјој вјери, причестивши се Тијелом и Крвљу Христовом, предала је своду душу Господу  на Онколошком одјељењу у Клиничко – болничком Центру Црне Горе.