Мождана смрт дефинисана као неопходни услов праксе медицинске трансплантације органа. После скандала око донације органа у трансплантационој медицини јавност у Немачакој је постала скептична. Питање критеријума мождане смрти добија изнова у оштрини и бризантности.
Да би се у том погледу деловала упутно Бискупска конференција Немачке је издала 27.априла 2015.г.једaн тематски handout = приручну информацију, односно сажети документ као оријентацију у овој густој шуми етичких опрека и недоумица, насловљену „Hirntod und Organspende“– „Мождана смрт и донација органа”. У њему се долази до закључка да је мождана смрт апсолутни критеријум за донацију органа, истичући да је слободна воља предуслов сваке донације.
Овај документ је издала ”Комисија за веру” са председавајућим кардиналом Карлом Леманом и подкомисијом ”Биоетика” са председавајућим бискупом Гебхардом Фирстом ит Ротенбурга-Штутгарта.
Донација органа почива на једном постулату хришћанске етике, истиче Рајнхар кардинал Маркс, председавајући Бискупске конференције Немачке – из ”љубави према ближњима својим”.
Етичка питања
Шта је људски живот? Шта је зацело смрт? Када је човек заиста мртав? Ова философски формулисана питања имају практичне консеквенце: према немачком закону о медицинској трансплантацији, витални органи се смеју само од мртвих преузимати. Одлучујићи интернационални критеријум људске смрти је мождана смрт.
Да ли је човек мртав када и мозак и срце закажу? Или је мождана смрт довољна као одлучујући критеријум? Ово питање је поделило саветодавни гремијум познат под именом ”Немачки савет за етику” (Deutsche Ethikrat). У једном су пак и сучељене фракције овог саветодавног тела сагласне: ономе ко је доживео мождану смрт, смеју су узети органи.Под можданом смрћу се разуме неповратни престанак свих можданих функција (укључујући несвесне активности које су неопходне за одржавање живота) услед потпуног одумирања нервних ћелија, чему претходи губитак притока кисеоника до мозга. Иза те дефиниције се налази идеја комплетног и неповратног (иреверзибилног) губитка можданих функција којим престаје целокупно људско функционисање.
Но, последњих година је конзенс о овој дефиницији почео да се нарушава. Разлог томе су сазнања америчког неуролога Алена Шјумена. Он описује многе случајеве у којима и пацијенти са можданом смрћу на интензивној медицинској нези могу још годинама да живе док не уследи и смрт срца.
Ова сазнања је Deutsche Ethikrat узео на знање још 2012.г., но је исход двогодишње дискусије о можданој смрти тек сада објавио. Мождана смрт је прецизан критеријум смрти, каже др Рајнхард Меркел, професор философије права на универзитету у Хамбургу. Меркел заступа тиме мишљење већине у овом гремијуму. Мозак је - вели се у комуникеу овог ”Савета за етичка питања” које је комуницирано 24.2. 2015. - централни орган координације човека и темељ његове психе. Ако се функције других људских органа могу техничким средствима одржавати или заменити, то није случај са функцијом људског мозга. Када закаже функција мозга, гаси се сваки чулни осећај, односно осећање.
У односу на случајеве које је Шјумен описао – да се дисање и крвоток могу још техничким средствима оджавати - овај гремијум аргументује да у том случају ”људско тело није независно функционирајуће јединство”. Коначним престанком свих можданих функција престају и све менталне функције, дакле, било какава даља комуникација са светом није више могућа, и то стање се не може више назвати животом једног људског бића. Са овим ставом нису сви чланови овог гремијума сагласни. Неки од њих, као председница овог саветодавног гремијума, проф. др Кристијане Вопен која је мишљења да мождана смрт није критеријум смрти једног човека. Она је мишљења да пацијенти са можданом смрћу могу уз помоћ интензивне медицине да показују својства живих људи: даља функција јетре и бубрега, крвотока и хормона. Још један додатни аргумент се састоји у чињеници да има примера у историји медицине да мождано мртве пацијенткиње могу да изнесу своју трудноћу до порођаја.
Међутим, у једном су чланови овог гремијума сагласни: да се мождано мртвим пацијентима могу узимати органи, односно да је такав акт правно легитиман. Ово, разуме се, уколико је пацијент претходно био сагласан са оваквом донацијом органа и трансплантацијом.Фацит овог гремијума за отвореним дијалогом и укупном транспарентношћу у овом сложеном питању модерне медицине са дубоким етичким дилемама јесте евидентна нужност. Оваква отворена дебата је апсолутно неопходна за прихвативост медицине трансплантације и донације (завештања) органа, појмом и праксом над којом се већ дуже времена укрштају оштра копља.
Критичко сазерцавање:
Да ли је мождана смрт апсолутни критеријум смрти, односно ”смрт” пре смрти свих осталих органа? Како такву смрт сагледавају ближњи и родбина? О томе не може наука, као ни овај или онај саветодавни гремијум да доноси суд и пресуду. Потписник држи до етичке максиме да ничији живот не сме бити жртвован да би се спасао други. Ако је иреверзибилност можданих функција једнака губитку људске личности, онда бисмо и тешко дементним људима могли порећи право на живот. Ми не смемо доносити одлуке о праву на живот на основу критеријума о квалитету органа које доносе здрави људи. Оваква пракса одлучивања из прагматичних разлога о животу и смрти веома је проблематична. Људи се не смеју без њихове изричите сагласности убијати да би се други животи спасли. Потписник је дубоког уверења и стоји на категоричној етичкој позицији да мождана смрт није и коначна смрт човека. Превиђа ли Бискупска конференција Немачке све ове аспекте у име ”љубави према ближњем”?
Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)
Извор: Српска Православна Црква
