Познати руски философ и писац Александар Зиновјев писао је крајем 70-их година прошлог вијека о процесу “западнизације“ у оквиру којег ће у блиској будућности доћи до моралне и културне деградације човјечанства што ће довести до – укидања човјека каквог данас познајемо. Ако би ствари осмотрили са становишта хришћанског учења и искуства дошли би до истог закључка. Ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава.
Умјесто пројаве иконичности кроз слободу, ставралаштво, љубав, етику, човјек садашњице се све више изражава кроз сурогате тих вриједности. Тако се човјеку нуди слобода која је искључиво слобода избора (при чему је понуда онога што бирамо често унапријед одређена вољом заступника неолибералних вриједности). Таква слобода, међутим, је заправо нижи степен слободе јер укључује и гријех као могућност избора. Слобода која може да одведе у ропство гријеха је ништа друго него привид слободе, њен сурогат. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, истинска слобода као вјечно да Богу јесте пројава истинске човјечности.
Човјек је створен као свештенослужитељ творевине. То значи да човјек сарађује у Божијем дјелу стварања и да цијели свијет треба да прође кроз његове руке да би постао свијет Божији. По ријечима С. Булгакова, “човјек је себи самоме стављен у задатак, да би стваралачким напором остваривао свој предвјечни лик.“ Човјек је са-творац свијета који је призван не да ствара нешто што Бог није створио, него да ствара у Божанској пуноћи, да својим стварањем раскрива Божију замисао о свијету. Због злоупотребе слободе и недоличног односа према свијету, дошло је до располућености у човјеку – на дух и плот. Зато се и у човјековом стваралаштву препознају два пута: један је пут препуштања природним стихијама, а други пут је аскетски пут стваралачког уподобљавања Богу. Хришћанин је позван, како тврди Иван Иљин, да уноси свјетлост Христовог учења у земаљски живот и да стваралачки разоткрива дарове Светог Духа у животном ткању. Према томе, култура која се не заснива на богочовјечанском темељу и није истинска култура, већ не-култура, изопачење културе.
Одсуство “човјечности“ у човјеку трагично се одражава на међуљудске односе. Данас се у пуној мјери остварују Христове пророчке ријечи: И зато што ће се безакоње умножити, охладњеће љубав многих (Мт. 24,12). У свијету је све мање љубави јер је све мање жртве за ближњег. Заборављене су Христове ријечи: а од ове љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15,13). Христолику жртвену љубав човјек данашњице замијенио је сурогатом љубави, површном сентименталношћу или егоистичком потребом задовољења плотских страсти. Пјевајући химну љубави апостол Павле је рекао који су плодови истинске љубави: трпљење, благотоворност, нераздражљивост, истинољубивост, одсуство зависти, гордости… Ако анализирамо појам љубави схваћен у духу данашњице увидјећемо да је он садржан управо у супротности наведеним својствима. Љубав према ближњем као оном који је поред мене, конкретан и непоновљив човјек, замијенила је ничеовска љубав пема даљнем. Све док се заборавља парадоксална јеванђелска аритметика по којој је једна овца важнија од деведесет и девет других, неће бити могуће вратити личности њену праву вриједност и достојанство.
Ни хришћани нису имуни на ове “болести“ савременог друштва. Јеванђелска логика је уступила мјесто себичној утилитаристичкој логици. Најтачнију дијагнозу је средином прошлог вијека дао Павле Евдокимов у Писму Христовој Цркви: “Хришћани су учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље; рекло би се, као да су га уронили у течност која га неутралише. Све што у њему шокира, превазилази или обара млакост свакодневице – ублажено је. Завршна мудрост хришћана: “Бог од нас не захтијева толико“, учинила је да обљутави со Јеванђеља, а та со је страшна љубомора Божија која од нас захтијева немогуће.“ Јеванђеље данас наилази на велику неравнодушност, у животу Цркве се често учествује пасивно, као да је оно што Црква даје један “додатак“ нашем животу који протиче по обрасцима “овог свијета“ и духа времена. Хришћанска вјера је сведена искључиво на људску раван, заборавља се њен богочовјечански карактер и откривењски извор.
Према богословском тумачењу јеванђелске приче о исцјељењу раслабљеног човјека у бањи Витезди, бања симболизује овај свијет, огрјеховљену и самољубиву људску природу. Раслабљени човјек, осјетивши самољубље и отуђеност људи вапије Христу: Господе, немам човјека (Јн. 5,7)! Раслабљеност потиче од отуђености, од непрепознавања човјека у човјеку. Зато је исцјељење једино могуће чудотоворном силом савршеног Човјека. У исцјељењу раслабљеног у бањи Витезди, као и у бројним другим Христовим чудима показује се и човјечност Христова, тј. откривење савршеног Човјека. Господ својим чудима показује могућност човјековог дјеловања на природу, показује човјеку пут владања свијетом кроз очовјечење природе.
Иконичност Божија у човјеку може бити упрљана али је до те мјере наглашена да је никакав гријех не може трајно уклонити. Испод свих наслага гријеха она сија и вапије за Богом. У Тајни Крштења обнавља се икона Божија у човјеку, док се кроз Миропомазање обнавља подобије. То потврђује Св. Григорије Ниски када каже да једно биће постаје човјек тек када бива покренуто од стране Светог Духа. Човјек који постоји по икони и подобију Божијем постаје саборни човјек, његово ја постаје саборно. И само у хришћанству, у Цркви има мјеста и за једно и за друго – и за човјечанство као цјелину и за човјека као апсолутну и јединствену вриједност. Христос се увијек обраћа свијету, цијелом човјечанству, а истовремено и датом, конкретном човјеку. Човјек је превасходно лично биће, створено за заједницу, за општење. Ван појма личности сва брига за човјека и човјечанство осуђена је у крајњем исходу на неуспјех. У секуларном и атеистичком погледу на свијет сва права и вриједности које човјек има добија од друштва, тако да се слобода и достојанство личности посматра са аспекта “корисности“. Међутим, личност је апсолутна и несведива вриједност, и зато је у праву Александар Шмеман када каже да “препознати сваког човјека као апсолутну вриједност значи изокренути сва наша уобичајена схватања и препознати човјека као биће које стоји ван простог природног поретка, тј. као више биће.“
Заустављање просеца “укидања“ човјека лежи искључиво у повратку Новом Адаму – Богочовјеку и у непрекидном узрастању у пуноћу раста висине Његове. Бог је, по ријечима Евдокимова, извајао људско лице гледајући својом Мудрошћу небеску и вјечну људскост Христа, Сина човјечијег који је дошао с неба (Јн. 3, 14). Лик Христов је прототип човјека и премда се Христос појављује историјски касније, Бог је у Њега гледао кад је стварао свијет и човјека (А. Јевтић). Св. Никола Кавасила каже да ће Бог пустити у Рај само Христа, тј. само онога ко буде имао лик Христов на себи и у коме Бог препозна Сина Свога. Зато је обновљење данашњег човјека који стоји пред опасношћу да га овај свијет деградира до безчовјечности, једино могуће кроз повратак Богочовјеку Христу – савршеном Богу и савршеном Човјеку. Јер, без Богочовјека и ван Богочовјека, како казује ава Јустин, човјек увијек дегенерише у подчовјека, у качовјека, у (ничеовског) надчовјека, у ђавочовјека. Доказ томе је сва историја људског рода.
