У неописивом низу лепота којима творевина сведочи красоту своје богосазданости, дар љубави наткриљује све. Као лек исцељења и залог живота у радости Господњој, љубав је вазда била тих лахор који је надјачао све буне и вихоре. Љубав је темељна потка којом је све што је омеђено почетком и крајем, постало оно што живи у вечности. Преображај и уздизање историје, њено покретање ка слави вечног битија представља аманет и cоnditio sine qua non за сваког ко прихвати да сведочи Љубав, за сваког ко се осмели да се вине изнад стега саможивља и уђе у радост Господара свога.
За сваку душу гладну и жедну живота, ови херојски носиоци благослова Христа распетог и васкрслог, извршитељи наума Оца небеског и делатељи Духа Светог представљају светионик и истинитог путеводитеља. Дела угодника Божијих, њихова преображавајућа љубав јесте светлост огња која просветли васељену како би онима пре нас тако и нама, али онима који тек долазе било могуће проналажење циља боготражитељског пута. Зато свако молитвено сећање на посланике радосне вести отелотвореног Логоса представља уздарје љубави, покрет ка вечности. Предстојећи текст представља малено отимање од ефемерног - помен онога што је за нас, али и целу хришћанску икумену учинио Свети Сава. Следећи пут свемудрог апостола народа – Светог Павла и висину смиреноумља светитеља којег данас прослављамо – Светог Јована Златоуста, овај угодник Божији је пре осам векова нашој заједници у Христу подарио могућност да видимо свет истине, олакшао дар усиновљења нашем роду и отворио духовне очи како бисмо и ми познали плод оваплоћене Љубави, ризницу дана невечерњег.
Стварање аутокефалне Цркве средњевековне Србије 1219. године представља право сведочанство тријумфа смирења, љубави и мира Господњег у времену које је више личило на инкарнацију апостасије и уздизање бесмисла самољубља као јединог циља моћника овога света. Пад Константинопоља под Латине 13. априла 1204., њихово господарење по Балкану, борба Ромеја са Латинима и Ромеја међу собом, чинили су мизансцен у којем је идеја о црквеној самосталности добила свој епилог.
Дванаести век је прошао у магновењу рата за ослобођење Јерусалима и целокупне Свете земље. То је био век непосредног сусрета хришћана западне и источне икумене, век неостварених шанси и уздизање бесмисла лажи и превара као сумануте антитезе основних хришћанских постулата. Сумња и неповерење међу хришћанском браћом давали су коначну садржину формалног узајаманог бацања анатеме из 1054. године. Погроми Латина из 1171. и 1182. године, латински крвави пир по Солунском залеђу и Светој Гори као одмазда, представљали су увод у катастрофу Четвртог крсташког похода. Патријарх Јован X Каматир који је непосредно пред пад Цариграда отишао у Димотику на позив Теодора Ласкариса није желео да дође у Никеју и одатле управља Црквом. Његови мотиви могу бити предмет великог броја дискусија – почев од тога да је већ био у годинама, па до тога да није желео да учествује у ромејско-ромејској игри моћи која је управо започињала. Могуће да је постапокалиптично стање некадашњег царства Ромеја и коначна располућеност некадашње јединствене хришћанске цивилизације било превише за времешног патријарха. Тек у Никеји је три године после пада Цариграда изабран нови патријарх Михаило IV Автроианос. Његов избор у новонасталој стварности за многе је био неканонски, јер је извршен ван престонице. Због супарништва новооснованих грчких државица, јерарси-митрополити тих крајева су користили овај изговор како би оправдали своју непослушност према патријарху. Истине ради, питање је колико су могли да се супротставе вољи локалних моћника и у којој мери су могли несметано да комуницирају са удаљеним патријархом када је саобраћај водио кроз непријатељску територију. Зато су многи митрополити, западног дела јурисдикције Васељенске патријаршије, постојеће стање искористили да учврсте своју канонску или псеудоканонску аутономију у односу на Никеју. Први случај канонске непослушности био је Трапезунт који се осамосталио готово истог дана када је пао Цариград.
За поље нашег видокруга нарочито је важан случај Охрида и тамошње архиепископије која се нашла у оквиру новонастале, Епирске деспотовине Михаила и његовог полубрата Теодора Дуке Анђела. Охридска архиепископија је настала политичким актом цара Василија II Македонца 1019. године, насилним присаједињењем области које су припадале Драчкој митрополији. Главу ове архиепископије све до Димитрија Хоматијана није бирао синод архиепикопије нити синод Патријаршије него га је постављао сам цар, а посвећивао цариградски првојерарх. До Хоматијанаи заједно са њим, сви архиепископи су били Грци и клирици Свете Софије у Цариграду. Па ипак, црквена власт мајке Цркве никада није признавала каноничност аутокефалности Охрида. Овоме у прилог иде и случај из времена Св. Теофилакта Охридског који је и против своје воље, на крају морао да прихвати подизање манастира у Кичеву који је био под његовом непосредном јурисдикцијом, јер је грамату за то оснивање дао цариградски патријарх без претходних консултација са Охридом. Да би себи дали на важности и натерали Цариград да уважава црквену самосталност Охрида, средином XII века настаје теорија да је ова аутокефалија наследник Јустинијане Приме из шестог века. И ова историјска самостална целина је настала царском вољом, а не као плод црквеног развоја и живела је свега десет година (535-545.), када је враћена под јурисдикцију из које је и била издвојена – јурисдикцију Рима. Фалсификат Јустинијанове једанаесте новеле је разрадио и искористио управо Димитрије Хоматијан у тренутку када је изгледало да ће човек који га је довео у Охрид и чијом је вољом изабран за архиепископа -Теодор Анђео, однети превагу над Никејом у борби за право наслеђа Ромејског трона. Настојањима овог псеудопатријарха да себи и свом владару освоји и осигура место хегемона међу грчким државицама, супротставио се поступак једног светогорског архимандрита који је представљао невиђену дрскост и удар на сујету.
Уколико бисмо у пар речи резимирали живот Светог Саве од тренутка његовог доласка на Атос, па до 1219. године то би били смирење, предавање творчевој љубави и успињање на лични Синај. У свету огрезлом на замену теза, притворност и заодевеност овосветских амбиција тобожњом духовношћу, у свету који је проживљавао лични Армагедон, искреност једног боготражитеља је пленила. Та искреност у сведочењу вере је Светом Сави донела духовни ауторитет који је био пресудан за стицање аутокефалности. Увод у то био је догађај из 1198. године када су Свети Сава и Симеон добили златопечатни сигилиј којим им је додељен опустели манастир Хиландар. Хиландар ће тако постати сведок духовне еманципације Светог Саве и његових ученика. Савина безпоговорна усмереност ка православљу од пресудног је значаја за артикулисање одређења Немањићке Србије у решавању црквеног питања неорганизоване заједнице на простору где су се преплитали разни интереси духовних и световних моћника Истока и Запада. Завршница христијанизације Срба, недовршеност црквене организације, присутност богумила, показују које проблеме је млада држава Срба морала да реши. Епархије рашка, призренска, липљанска, нишка, орошка припадале су Охридској архиепископији као некадашњи део поменуте Драчке митрополије, али читави западни делови који су се наслањали на јурисдикцију барске и дубровачке надбискупије нису били обухваћени ни једном јурисдикцијом па је и појава хетеродоксије као што су богумили и била могућа. При решавању питања аутокефалности, Свети Сава је пред собом имао Бугарски пример. Борило, бугарски владар је искористивши слабост Ромеја, затражио и добио аутокефалност од Рима. Но, историјски след ће показати да су Бугари имали мало користи од добијеног јер се аутокефалност примаса Бугарске и целе Влахије, сводила на ранг митрополита у свему зависног од Рима. Добијање круне од папе Хонорија III 1217 године, догодило се у тренутку када су вођени преговори за измирење Рима и Никеје који су услед промене стања на терену пропали. Када се у пролеће 1219. године обрео у Никеји, Сава је знао да је дошао да тражи не сопствену славу, него право на остварење домостроја Господњег за народ из којег је пореклом. Знао је да, без обзира на удаљеност од Цариграда, првојерарх Никеје јесте канонски патријарх. Знао је да једино што може понудити халабуци политичких калкулација јесте смиреност и искреност сведочења Христа васкрслог. Смирењем, али пре свега љубављу наспрам заглушујуће буке овосветских амбиција, светогорски архимандрит постаје архиепископ српских и поморских земаља. Тачно је то да је у истом тренутку постојала Ласкарисова жеља за учвршчавањем савеза против сопственог немезиса - Епирске деспотовине, али главна реч по питању давања аутокефалије припадала је патријарху Манојлу Сарантену Харитополу и његовом свештеном сабору који је изпоштовао све каноне које је потом увређени псеудопатријарх Димитрије Хоматијан спочитавао Сави. Епилог овога је било признавање духовног ауторитета младе аутокефалије у лику њеног првојерарха Светог Саве од стране осталих патријарха хришћанске икумене приликом његовог боравка у Светој земљи и озлојеђеност Охридског архиепископа. Он је 1220. године у писму напао лични живот Светог Саве прећутавши аутокефалију Српске цркве, а што је било искључиво у циљу омаловажавања новонасталог стања и Саве лично. На крају је и он сâм морао прећутно да призна канонску исправност никејског чина из 1219. године. Између Жиче и Охрида никада није било раскола, што се не може рећи када је реч о односима Охрида и Никеје где долази до раскола 1228. године због неканонског крунисања Теодора Анђела за цара и који ће трајати све до пропасти Теодорове државе десетак година касније. Док је охридски кимбал који звечи парао ионако узталасане видокруге Балкана, Сава је сачувавши свој мир, исти остављао својим ученицима, епископима које је рукополагао, роду којем се указало светло спасења.
Својим миром, Свети Сава је градио град љубави да му ни сва гротла бесмисла овог света не могу наудити. У томе је следио пут својих великих узора - Светог Јована Златоуста и Светог апостола Павла. То је пут који почива на исповедању да љубав дуго трпи, да је благотворна, да љубав не завиди, да се љубав не горди и да се не надима. То је она љубав која отвара духовне очи и која свим бићем Оцу и Сину и Светоме Духу благодари са све.
јереј Владан Костадиновић,
професор крагујевачке Богословије
"Светога Јована Златоуста"
Извор: Епархија шумадијска
