04.01.2020.

Катихета Бранислав Илић: Свето Писмо и Литургија


(извод из предавања "Свето Писмо и Литургија", одржаног у оквиру Школе православне духовности у Новом Саду, 3. новембра 2019. Лета Господњег)


        Према речима знаменитог протојереја Георгија Флоровског: „Свето Писмо је свештена књига која је намењена првенствено онима који верујуˮ. Са друге стране, Свети и богоносни отац наш Јован Златоуст о значају Светог Писма поучава: „Свето Писмо је пут и ко са њега сиђе - лутаˮ. А на другом месту велики Златоуст каже, продубљујући и проширујући претходну тврдњу: „Богаташ (Лк. 16,19) је пророчке књиге и закон Божији сматрао за бајке и празнословље, но када је сишао у ад све је схватиоˮ.  

Наведенe поуке светог Јована Златоуста говоре да је за сваког припадника Цркве Божје управо у Светом Писму откривен пут спасења, јер нас Закон и пророци Старог Завета, као и новозаветно Еванђеље приводе Оваплоћеној Речи и Логосу Божјем Исусу Христу (Јн. 1,1). Са друге стране, наведени пример безумног богаташа (Лк. 16,19) јасно показује да није довољно спољашње познавање науке Светог Писма, јер то само по себи не спасава, јер Свето Писмо спасава само оне који слушају Реч Божију и држе је (Лк. 11, 28). Према речима светог Симеона Новог Богослова, „Свето Писмо је записана Жива реч Живога Бога, која је со и светлост овог светаˮ (Мт. 5, 14).

Дакле, најдубљи унутрашњи и духовни смисао Светога Писма открива се свету управо на Литургији. Света Евхаристија у којој овде и сада предокушавамо радост Царства Небеског је оно што првенствено треба да иштемо и у чему треба да активно учествујемо, а остало ће нам се све додати (Мт. 6, 33). Дакле, у Светом Писму нам је откривен тај спасоносни, а рекао бих и литургијски, дијалог Бога са човеком и човека са Богом, што потврђују и речи блаженог Августина: „у молитви ми беседимо са Богом, а у Светом Писму Бог беседи са намаˮ

Свето Писмо није само књига, Свето Писмо је живот, а на ову велику истину нас подсећа и Свети Апостол и Еванђелист Јован богослов рекавши да су „речи Светога Писма дух и животˮ (Јн. 6,63). Свето Писмо је, ваистину, књига која се чита животом, тј. правилним хришћанским етосом. Према речима преподобног Јустина ћелијског, основно правило Православне егзегезе јесте: „Твори да би разумеоˮ. Заиста, сви смо без изузетка позвани да као припадници Цркве живимо по Еванђељу како бисмо били кадри да заронимо у дубину и ширину Светописамских поука, а све што разум наш не осети и не спозна, спознаће срце наше. 

Најсликовитији пример указивања на значај Светога Писма јесте положено Еванђеље на часној трпези, које иконизује и оприсутњује Христа. Богослужбено указивање на значај Светога Писма јесте и мали вход на Литургији када свештенослужитељи пред литургијску заједницу износе Свето Еванђеље које у том тренутку символизује сâмог Господа и Његову реч упућену нама. Како смо већ истакли, Свето Писмо представља књигу Цркве, јер управо у свештеном богослужењу оно добија свој истински смисао и циљ. Прве речи које су се вековима могле чути на Светој Литургији била су Светописамска чтенија. Дакле, Литургија почиње Божијим говором на који човек одговара литургијским -  молитвеним одговором. 

Знаменити литургичари често у својим тумачењима указују да се ми на светој Литургији хранимо са две трпезе: Са трпезе речи Божје и са свештене тајанствене Трпезе Тела и Крви Господње. Прва трпеза са које се свако од нас храни јесте управо трпеза усвајања Светописамских речи и поуке. Пре свега са сваком пажњом слушамо Светописамско читање, а одмах затим поуку пастира на прочитано зачало. Овај моменат је од изузетног значаја за једну богослужбену заједницу јер једино просветљени Светописамском поуком можемо бити духовно и умно способни да, иако испуњени грехом и иако свесни своје слабости, благодаћу и љубављу Божјом можемо да спознамо тајну свете Евхаристије. 

О богослужбеној употреби Светога Писма

Током целе богослужбене године у богослужењу је присутна употреба Еванђеља, осим првих пет дана Свете четрдесетнице, и два дана сирне седмице. Када је у питању богослужбена употреба Еванђеља, значајно је нагласити да се оно поред оне грубе поделе на главе и стихове, дели на такозвана зачала. Тако нпр. Матејево еванђеље има 28. глава, а 116. зачала; Марково еванђеље има 16. глава, а 76. зачала; Лукино еванђеље 24. главе, а 114. зачала, док Јованово еванђеље има 21. главу, а 67. зачала. Поред читања на Литургији, Еванђеље се у одређеним данима чита на јутарњем богослужењу. На јутарњем богослужењу Еванђеље увек чита Епископ  (или презвитер), никада ђакон. 

Према речима познатог литургичара Михаила Скабалановича: „Еванђеље на јутрењу не чита ђакон, као на Литургији, него свештеник, како би ‘претходно нахранио Божанском речју оне које ће на Литургији хранити тајанственим хлебом’, као што је поступао и Христос и како је заповедно апостолима да чине (Идите и научите све народе, крштавајући их – Мт. 28,19). Свештеник на Литургији има узвишеније функције него што је читање, па макар и Еванђеља. Осим тога, Еванђеље на недељном јутрењу важније је од литургијског, јер се директно односи на догађај васкрсењаˮ. 

Услед тога јутарње Еванђеље се чита на Часној трпези у олтару, док се литургијско чита на налоњу у средини храма (чита га ђакон). Ово се посебно односи на недељно јутрење, јер Часна трпеза символизује Спаситељев гроб. Друга глава богослужбеног устава (типика) подсећа нас да се на недељном јутрењу Еванђеље увек чита са јужне стране Часне трпезе јер се радосна вест Васкрсења Христовог из гроба благовести и шири у свет, док се на празничном јутрењу, уочи празника, чита са царских двери.

На светој Литургији пре Светописамских чтенија литург чита следећу молитву: 

Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх твојих блажених заповести, да бисмо, победивши cвe телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи cвe што је Теби угодно. Јер Ти си просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и пресветим и добрим и животворним твојим Духом, caда и увек и у векове векова. Амин.

У наведеној молитви литург се моли да нам Господ подари истинско богопознање, како бисмо на свештени и једини исправни начин спознали тајну која нам се износи. У овом контексту Свети Григорије Палама поучава: „Знање се назива светлошћу, јер происходи из оне светлости (божанске благодати), као што каже велики Павле: Јер Бог који рече да из таме засја светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања cлaвe Божије… (l.Kop. 4,6). Видиш ли да је светлост знања последица доласка светлости благодати Божије? Богопознање се очитује на два начина - Прво: тиме што смо познати од Бога и што нас Он сматра причасницима своје благодати, сходно Апостолским речима: Познавши Бога, или боље, будући познати од Богa (Гал. 4,9), а друго: откривењем Божијим.  Управо, то двоје – богопознање и живот – тражимо на светој Литургији, јер нам се и једно и друго управо ту нуде као храна и пиће. У једном древном литургијском тексту се каже: „Благодаримо Ти, Оче наш, за живот и познање које си нам објавио кроз Исуса Сина Tвогa: Теби слава у вековеˮ.  Исказујемо, дакле, своје благодарење за живот и знање које нам дарује Христос.  

У молитви пре Светописамског чтенија на Литургији молимо се да нам Господ буде истински помагач у побеђивању греховних похота. Свети Кирил Александријски поучава: „Када је човеков ум наклоњен светском сластољубљу, он је слаб и нема снаге за божанско делање и неће имати удела у божанском и небеском слављуˮ. Свети Григорије Богослов нас у истом духу позива у висине богословља: „Желиш ли да постанеш богослов и будеш достојан Божанства? Онда чувај заповести Божије: корачај кроз живот творећи заповести: јер творење је основа созерцања духовних тајни.ˮ 

Када говоримо о молитви пред читање Еванђеља (која је заједничка за Јаковљеву, Василијеву и Златоустову Литургију), лепа је прилика да на крају поменемо молитву коју литург изгавара на почетку Литургије Светог Апостола и еванђелиста Марка, непосредно пред старозаветна чтенија, а која наликује на молитву „Запали у срцима нашим…ˮ. 

Владико Господе Исусе Христе, савечна Речи беспочетног Оца, који си, ради спасења рода нашег, постао сличан нама у свему осим у греху, и који си послао свете Твоје ученике и апостоле да проповедају и поучавају Еванђељу царства Твог и исцељују сваку болест и сваку немоћ у народу Твоме, сам и сада, Владико, пошаљи светлост Твоју и истину Твоју, и просвети очи ума на разумевање божанствених речи Твојих, и удостој нас да будемо њихови слушатељи, и не само слушатељи него и извршиоци речи, оспособљени да приносимо плодове и да доносимо добре плодове по тридесет и шездесет и стотину, како бисмо се удостојили царства небеског. Јер си Ти Благовест, Спаситељ и Чувар душа и тела наших, Господе Боже, и Теби славу и благодарност и трисвету песму узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.


Катихета Бранислав Илић


*Објављено у новембарско-децембарском 370. броју „Православног мисионараˮ (стр. 13-15)