У двадесетшесту недељу по Духовима, Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј Љубомир Јовановић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и јереј Младен Томовић.
У пастирској бесједи отац Слободан је казао да ако пажљиво читамо Јеванђеље видјећемо да Господ није осудио никога од великих грешника који се помињу кроз јеванђељске, него је свакога пригрлио са очинском љубављу, поучио и упутио да више не гријеше, и свакоме опростио. А једино кога Господ у Јеванђељу осуђује јесу лицемјери. И тога, како га Господ назива, злога квасца да се чувамо.
„Да не робујемо тим неким спољашњим формама и да се тиме задовољавамо, него да своју вјеру заиста срцем исповједамо и дјелима да је творимо. На то смо призвани и позвани да се тако трудимо, да не би и ми дошли под осуду због свога лицемјерја и своје неискрености. Најљепши примјер творења ријечи Божије и живота по њој дају нам Светитељи Божији.“
Отац је казао да читајући њихова житија ми богатимо своје срце и треба да се трудимо онолико колико смо кадри, колико можемо, да и ми њиховом светом примјеру подражавамо. Подсјетио је да данас прослављамо и два светитеља из нашега рода: Светога великомученика цара Уроша нејаког и Светога Јоаникија Девичког Чудотворца:
„Свети цар Урош у младости својој примио је тешко бреме управљања моћном и великом државом коју је наслиједио од свога оца великога цара Душана Силног, који је у напону своје снаге напрасно умро. Био је кротак срцем, имао је љубав велику према Господу и ближњима својим. Урош кротак и смирен срцем и духом није хтио да врши насиље и да силом власти покорава своју браћу и сроднике и великаше, него је то чинио кротко и смирено позивајући их на слогу и љубав. Презрели су тај његов позив љубави и Урош је мученички пострадао у тридесетој својој години. Али га је Господ убрзо прославио, пројавио силу своју преко нетљених моштију Светога цара Уроша, које и до данас чудотворе. Почивају на Фрушкој Гори у манастиру Јаску и Господа прослављају и свједоче Христа васкрслога. Велика благодат Божија се кроз вијекове излива преко његових светих и чудотворних моштију.“
Свети Јоаникије Девички је велики чудотворц родом из ових крајева. На подвиг монашки, пустињачки, је отишао у Црну Реку, а након тога, бјежећи од људске славе, у још дубљу пустињу, Дреничке шуме, гдје је наставио свој подвиг. Али ни тамо се није могао сакрити.
„По ријечи Божијој да се не може сакрити град кад на гори стоји, тако и светост његовог живота се прочула и дошла је вијест о њему и до деспота Ђурђа Бранковића, који је имао болесну кћер. И он је отишао да тражи тога угодника Божијег, и да га моли да се помоли за њу. И на молитве Светога Јоаникија деспотова кћерка је оздравила, а он је у знак благодарности у Дреничкој шуми непроходној подигао манастир, који и до дан данас стоји. Манастир Девич. Једна од највећих наших светиња на Косову и Метохији. Као и све наше друге светиње на Косову, и манастир Девич је имао тешку историју. Много пута страдао, много пута био паљен и скрнављен, али опстао до данашњега дана.“
Говорио је отац и о страдању ове светиње, 2004 године, у мартовском погрому, када је био спаљен, а гробница Светог Јоаникија оскрнављена, али, Богу хвала, манастир се опет обнавља. Даље је говорио о данашњем животу манастира у којем живи и подвизава се мало монашко сестринство на челу са мати Анастасијом.
„Мало их има по броју, али имају срце Обилића. И опстају у немогућим и тешким условима, у непријатељском окружењу, на простору гдје су били највећи терористи а гдје су многи наши сународници мученички пострадали. И оне су страдале, биле изложене насиљу. Али имале су велику вјеру, велико повјерење у Господа и Светога Јоаникија и сва та искушења издржале мушки и храбро и остале на томе светоме мјесту да се моле Богу за спасење своје и својега рода и цијелога свијета.“
Позвао је прота да се девичког сестринства увијек сјетимо у нашим молитвама а када можемо и да пођемо до њих и да им помогнемо ако смо у могућности:
“ Али изнад свега да се молимо за њих, да им Господ подари снаге и трпљења да опстану на томе светоме мјесту. Јер њихов опстанак, опстанак наших светиња јесте сигурни гарант да ће се и народ наш, прије или касније, вратити на своја огњишта и у своје светиње.“
У својој бесједи отац Слободан се дотакао и страдања Цркве, истичући да је читава историја наше Цркве и нашега рода била у знаку страдања, у знаку крста Христовога, али и у знаку васкрсења.
„Па ево видимо и у ове наше дане да Црква Христова страда по свему свијету. Страда Црква и наш народ и на Косову и Метохији, страда Црква у Украјини, страда Црква у Сирији, у Палестини, у Етиопији. И дан данас се пролива мученичка крв многих Хришћана. Али крв мученика је увијек била, како кажу Свети оци, сјеме нових хришћана. После сваког страдања, Црква је излазила још јача. Зато што је она саздана по ријечи Господњој на тврдој стијени вјере и врата пакла неће јој одољети. Не постоји та сила овога свијета која може бити јача од Цркве Христове и која је може савладати.“
И у Црној Гори се надвио облак и пријетња некога новога страдања за Цркву, казао је отац, подсјетивши да они којима је у овом моменту дато да имају власт у Црној Гори, они на своју срамоту и на своју бруку сврставају се противно свој традицији и историји Црне Горе, у ред гонитеља Цркве. Држава коју је створила Црква, Митрополија Цетињска и митрополити, на своју срамоту и бруку гони Цркву.
„А знамо како су звршили и римски императори и турски султани и како су прошли бољшевички диктатори. Сви су они били, па прошли. И њихова сила била, па прошла и пропала. А Црква Божија остала чврста, јака и непоколебљива. И тако ће бити до краја свијета и вијека.“
Истакао је да је нама пало у дио, у ове дане, да следујући нашим светим прецима, покажемо одлучност, спремност и храброст да станемо у одбрану наших светиња, и позвао, преносећи благослов и позив наших архијереја, Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, да се 21. децембра сви саберемо у Саборни Храм Светог Василија Острошког чудотворца у Никшићу.
„Да се заједно Богу помолимо, да још једном потврдимо наш завјет који смо дали и љетос на Тројичинданском сабору, да ћемо неоступно бранити наше светиње, цркве и манастире, нашу свету мајку Цркву и бити јој одани до краја. И да се заједно помолимо да Господ просвијетли ум и срце оних који најављују насиље над Црквом, да од тога одустану. И да се вратимо братској љубави и слози која нам је данас потребнија него икада. Да живимо као браћа у миру и слози и све своје проблеме и неспоразуме које имамо, у духу мира и помирења да решавамо. Ако смо људи и браћа тако ће бити. А у томе нека би нам Господ помогао, Мајка Божија и сви Свети из рода нашега.“
Даље је протојереј-ставрофор Слободан Зековић информисао сабране да ће тог дана свете и чудотворне мошти Светог Василија да нас походе и благослове:
„А ми да останемо као и наши свети преци вјерни његовом светом ћивоту и његовом завјету који нам је оставио. Да будемо народ Божији, да будемо одани Христовом Јеванђељу, да будемо одани свима светима из нашега рода који су нам показали пут којим треба да идемо и како да живимо и како да се спасавамо. Да тога дана да се потрудимо да своје обавезе, оставимо по страни, и да се саберемо око ћивота Светог Василија и да се заједно, братски Богу помолимо и покажемо нашу снагу, наше јединство која је у Христу Господу, која је у Светом Василију, Светом Јоаникију Девичком и свима светима из рода нашега. Богу нашем нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Бог вас благословио и свако добро даровао.“
