„Српска православна црква, нажалост, поново је на распећу у Црној Гори. Људи изнова распињу Цркву Христову мислећи да чине службу Богу, правди и истини Божијој. То нам је награда за осмовјековно постојање наше Свете цркве“, оцијенио је свештеник Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио Светигоре.
Отац Никола се гостујући у емисији „Питајте свештеника“ осврнуо на недавно усвојен Предлог закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница, рекавши да је наша Црква, којој грађани највише вјерују, овим Предлогом закона о слободи вјероисповијести и увјерења двоструко дискриминисана, не само у односу на остале вјерске заједнице већ и у односу на сва друга физичка и правна лица која су имаоци права својине у Црној Гори.
Изнио је и чињенице да у дискриминаторном Предлогу закона није узето у обзир 90% препорука Венецијанске комисије, што показује заинтересованост Владе да то усклади са европским принципима, и да Предлог гази сам Устав Црне Горе.
Подсјетивши да су сви наши храмови препуни вјерујућег народа, указао је на чињеницу да су данас Црква Христова и њени вјерници оклеветани и таргетирани као издајници Црне Горе:
„Као они који, како чусмо у реторици која забрињава, подривају државу Црну Гору што је бесмислено. Сваки човјек који долази у цркву може да потврди да је то најгнуснија лаж и подвала која се подмеће Цркви Христовој. Око истине Божије, служења Господу не може бити договора, ми смо се завјетовали као хришћани, када смо примали Свету тајну крштења, да ћемо чувати основе наше православне вјере.“
Зато је, како је примјетио, свим овим догађајима Црква Христова у Црној Гори угрожена двоструко:
„Прије свега угрожена је тим што се понижава. Ни на једну другу вјеру, власт не демонстрира такву количину мржње и силе, као што то демонстрира према Православној цркви и њеним вјерницима.“
Нагласио је да у свим органима власти могу бити људи декларисани вјерници других вјероисповијести, и то не смета грађанском и секуларном концерту државе, али смета ако је неко православни вјерник:
„Понижавање које долази од наше браће нас много забрињава и не води доброме ако се најскорије не прекине. Тај однос се показао и чињеницом да је власт у Црној Гори имала и показала и капацитет, и хвала Богу да је то тако, да постигне договоре и законске одредбе са свим вјерским заједницама, и Римокатоличком црквом, Исламском заједницом, и чак са Јеврејском заједницом, која има свега неколико десетина вјерника, што, наравно, није проблем.“
Дакле, имала је капацитета да усагласи оно што су њихови интереси, а с друге стране, истиче прота Никола, излива се мржња ових дана по Црној Гори, не ни према Амфилохију, ни Јоаникију, ни према свештеницима, него према грађанима ове државе којима је једина мана и гријех што су крштени као православни хришћани и што иду у цркву.
Поред те димензије коју Црква проживљава ових неколико година, постоји и друга страна која се тиче правног дијела, гдје је Правни савјет Цркве урадио добар и велики дио посла да обесмисли свако слово које је написано у Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Како каже отац, већ је 5. децембра, када је Влада Црне Горе усвојила ту коначну верзију Предлога закона, постало јасно да у члану 62, који се тиче тзв. имовинског питања нема суштинске промјене у односу на Нацрт из 2015. године:
„Влада је остала при науму да се имовина црквена на један нецивилизовани, недемократски и антиуставни начин отима од Митрополије црногорско-приморске, Епархија будимљанско-никшићке и осталих епархија у Црној Гори.“
Није дошло до истинског дијалога, категоричан је протојереј Никола Пејовић, истичући да је дијалог основни темељ савремене демократије, па ако тежимо нечему што су европске и свјетске вриједности онда је требало прије свега разговорати, што значи показати добру вољу да се уради нешто на обострано задовољство:
„Можемо слободно да посвједочимо, и пред Богом и пред људима, да је овдје била класична симулација дијалога, свједочећи чињенице да су представници Владе саопштили нашој Цркви свој план да сви разговори о Предлогу закона буду обављени у свега два радна дана. И то тако што се разговори неће тицати тзв.имовинских питања, јер су она за власт, што је заиста фрапантно, политичко питање.“
Отац је става да се овим јасно показује да је дијалог завршен и прије него што је почео, те да Влада није имала искрену намјеру да га води, већ да задовољи неку пуку форму. Представници Владе нису нарочито скривали намјеру да је вођење једног оваквог дијалога имало једини циљ да обмане јавност и саме учеснике, будући да су на самом почетку децидно исказали приступ: узми или остави, ми ћемо то свакако и без вас да усвојимо.
Приликом коначног текста Предлога закона, представници Владе су истакли да је овај текст усклађен са препорукама из Мишљења Венецијанске комисије, европског тијела које има савјетодавни карактер. Међутим, од осам изричитих препорука Мишљења Венецијанске комисије, које се односе управо на чланове 62, 63, 64 тзв. имовинског питања, Влада је у текст предложеног закона унијела само пола једне препоруке. То значи, појашњава свештеник Пејовић, да 90% препорука Венецијанске комисије нијесу узете у обзир и то показује колико је Влади у интересу да то усклади са неким европским принципима:
„Иако Влада тврди да се ради о једном либералном европском закону, он нити је либералан, нити је европски, нити усклађен са препорукама Венецијанске комисије. Овим Предлогом закона гази се уставна гаранција владавине права, гази се сам Устав Црне Горе и они који Цркву оптужују да подрива уставност државе Црне Горе, данас управо овим законом то чине.“
Образлажући ову тврдњу, отац је навео да устав Црне Горе гарантује основна људска права и обавезе и правила поступања државних органа, тако да овај има карактер уставних и правних начела која не могу бити дерогирана законима и другим актима неке ниже правне снаге. Влада пријети да одредбама из члана 62, 64 Предлога закона прекрши већину најважнијих уставних начела и гаранција. Дакле прописивањем специјалног поступка за мериторно одлучивање о прокламованом својинском спору, Предлог закона крши уставну гаранцију забране дискриминације и то се јасно наглашава у Уставу чл. 8.
Црква је оваквим Предлогом закона двоструко дискриминисана, тврди протојереј, не само у односу на остале вјерске заједнице, које Влада од овог закона штити тим посебним споразумима, него и у односу на сва друга физичка и правна лица која су имаоци права својине у Црној Гори:
„Дакле све оно што се односи на свакога човјека, на свако правно лице у Црној Гори, не односи се само на Православну цркву у Црној Гори, институцији којој се већ деценијама највише вјерује у Црној Гори, не без разлога. Не би она то могла да буде да подрива ову државу, него управо због тога што Црква свједочи истину и што они који хоће да се напајају том истином и да њоме живе то налазе у Цркви православној, чија врата су отворена за сваког човјека добре воље који има ту жељу и потребу за Богом живим.“
Нама остаје уздање у Бога и наше светитеље, поручује прота Пејовић и додаје да није ово ни прво, а ни последње искушење за Цркву, имали су их сви наши светитељи којима нас је Бог обдарио:
„То су наши истински чувари, то су наши војници. Ми немамо војску ни друге механизме да присилимо било кога, али имамо наше светитеље који нас позивају на покајање, мирење, истинску и праву љубав, на богољубље и братољубље. Зато је благослов наших архијереја да Свети Василије буде са народом 21. овог мјесеца у Никшићу један догађај који свакога човјека, истинског богољубца и истинољупца, мора да обрадује и весели.“
Свети Василије је имао сличних проблема можда и још већих , али кроз њега видимо да када човјек до краја издржи, те невоље Бог преображава у радост и побједе, у васкрсење:
„А то ће бити само ако се сви заједно саберемо око имена Божијега и око Светог Василија. Позивам све људе, без обзира на националну, политичку или било коју другу опредјељеност да дођу. Позивамо и нашу браћу римокатоличке и исламске вјероисповијести и све оне којима је правда и Божија и људска на срцу, све оне који добро желе данас Црној Гори, да дођу да будемо заједн. Да се заједно Богу помолимо и заблагодаримо Светом Василију и од њега помоћ тражимо да исцијели братске ране и да нас помири једне са другима, и да нас помири са Богом“, поручио је протојереј Никола Пејовић.
Прота Никола каже да се све што се догађало са Христом понавља непрекидно и са Црквом Христовом и са хришћанима, та да зато они који су Христови својом љубављу и молитвом, својом истрајношћу, борбом и свједочењем поистовјећује себе са Христовим животом. Констатујући да се онда крст Христов, распеће, не завршава страдањем, него се преображава и задобија силу васкрсења, отац је истакао да наша крстоваскрсна Црква Христова, која ове године прославља 800 година аутокефалности, у неколико последњих деценија доживљава велико васкрсење.
„И ако је неко украсио и уљепшао Црну Гору у ових три деценије онда је то Црква Христова која је заједно са нашим вјерним народом, подстакнутим од нашег Митрополита Амфилохија, владике Јоаникија и свештенства, обновила и украсила наше светиње. Од оних мјеста која су била претворена у клозете и служила за затварање стоке, од оних разорених темеља и цркава сада су изграђени најљепши бисери наших манастира и цркава, које прије свега испуњава монаштво и свештенство, али и велики број вјерног народа“, казао је отац Никола Пејовић за Светигору.
Подсјетио је да је Црква Христова увијек на крсту и да је природно стање Цркве да се налази на распећу и да ми као хришћани треба да се потрудимо да се стојећи на крсту, загледамо у Христов крст и Њега. Да никада, ма какве ствари се око нас дешавале, не дозволимо да мржња буде она која ће преокупирати наше срце и ум, него да имамо скрушеност Христову, вјеру Његову и оно што је и Он говорио са крста онима који су Га разапињали: Опрости им оче, јер не знају заиста шта чине.
