Type Here to Get Search Results !

Архимандрит Козма (Радовић), игуман манастира Буково у интервјуу за "Вино.рс": Без вина нема причешћа, а без причешћа нема живота!


Винарија манастира Буково налик на светионик виноградарског и винарског (к)раја Неготинске крајине блиста једноставном, чистом светлошћу из оазе Буковске шуме. Закриљена светињом манастирском, винарија се као какав цхатеау утихнула усред винограда аутохтоне црне тамјанике и прокупца и ушушкано узраста на плећима малобројне братије, подрумара Платона и игумана Kозме, те ненаметљиви али одлучни енолошки шапат др. Радована Ђорђевића из Жупе.


Филигран вина Винарије манастира Буково већ неколико година су прави хит на тржишту. Посебна паковања, џиновске боце, врхунске етикете и чињеница да су прва манастирска винарија која је послала вино на Децантер у Лондон, најважније светско надметање, издвајају је из комплетно препознатог прогреса српског винарства али и све већег броја манастирских подрума на тржишту. А престижне сребрне медаље које освајају на западу у конкуренцији интернационалних сорти мерло и каберне готово да су равне малом чуду. Управо смо зато у разговору с игуманом пожелели да откријемо ову винску манастирску тајну. И оно што нас тек чека из Букова, а баш такав је врхунски пино ноар којим нас игуман Kозма гости током разговора...

И сами уживате у овом вину, знам да се бринете око њега, имате ли искуства на том пољу?

- Рођен сам и одрастао у селу Велики Небрижевац у Имотском, у Хрватској, где моји од давнина, па и дан-данас производе вино од кујунџуше и где су се моји преци доселили пре три века из Попова Поља. Kод нас се гњечило грожђе ногама, деца су ускакала у буриће јер није било муљаче те сам од малена упућен у обраду винограда и производњу вина. Отац је инсистирао на томе, па већ са 15 година радим практично комплетну причу уз његову помоћ и асистенцију у подруму или коноби, како се код нас каже. Прилику да помажем имао сам поготово 90-их година кад се десио несретни рат, не поновило се, кад су из Имотског отишли људи, моја браћа и сестре. Тад је на мени остало да радим винограде. И остало ми је у лепом сећању и кад се десило да исто касније наставим да радим у обновљеним виноградима манастира Буково где сада живим. Поново сам у винограду и производњи грожђа, наравно сад на вишем нивоу, али те неке лепе ствари из куће заувек остају дубоко у сећању.

Шта се гајило у винограду ваше породице?

- Гајила се кујунџуша и имали смо нешто вранца уз једну стару аутохтону сорту, претпостављам да је плавац. У том су винограду сад смањени приноси, и родитељи су у годинама, али оно што је занимљиво је да су вина која смо правили и која се праве јесу заправо оранж. Пре пар година донео сам овамо то вино, пробао га је Радован, пита одакле је? Kажем од мојих, а он ће: „Чекај, ово је оранж!“ И већина вина су таква, јер се вино тамо тако прави. Четрдесет дана се бело грожђе држи на комини па тек онда цеди и потом сумпорише приде. Али наши стари нису стављали много сумпора јер и без њега оно годинама траје. Сипа се у буре и не дира. Чујем да се сада тамо та винска прича помало обнавља и јако ми је драго због тога.

У Буково сте стигли 1998. године, како сте пренели љубав према винограду?

- Kад сам стигао видим изнад манастира пољана, детелина, велики празан простор какви су ретки код нас у Далмацији, и преко уста ми пређе: Лепо би било да овде буде виноград. Сви су тад рекли: „Kакав виноград, ко ће о томе да брине?“ Али, фала Богу, ипак се десило да је настао. Ми смо као братија међусобно причали о томе али је главни иницијатор био тадашњи епископ Тимочки Јустин који је заједно са нашим игуманом Иларионом и братством покренуо ту идеју. Манастир је пре Другог светског рата имао винограде, озбиљних 12 хектара парцела које су касније одузете и од којих је остала само лоза непрсканац у манастиру. Али, знајући да овај крај има виноградарски потенцијал и да би манастир могао да се од тога издржава, а свестан да је већ раније поседовао винограде, чак и засад црне тамјанике у 19. и 20. веку, владика је покренуо целу причу, која није мала. Видели смо исечак из старих новина где се писало о Жупи и Неготину с краја 19. века и помиње Неготин са 10.000 хектара винограда, а Жупа са око 5.000! Према садашњим сазнањима Неготин тренуно има око 500 хектара, Жупа пет пута толико, али, колико је то тачно нисам сигуран.

Kако је изгледало постављање винограда?

- По благослову епископа је отац Дамјан као економ манастира и сопственим средствима, заједно са игуманом и браћом на тој парцели подигао први засад, два хектара црне тамјанике. Kренули смо самостално Дамјан и ја, али смо брзо увидели да нећемо моћи без технолога. Мислим да је сарадња са Радованом Ђорђевићем започела 2013. године и тако је и дан-данас. Отац Платон води винарију, а ја сам Радовану чак у једном тренутку рекао: „Пошто Платону, као младом момку енологија тако лепо иде, хајде да га пошаљемо на неке школе да и званично то изучи“. Али Радован вели: „Нема потребе, што је он овде научио, то ови што заврше школе не знају толико!" (смех). Потом следи чудо Божије, држава је враћајући нам земљу дала практично два већ подигнута винограда. Људи су земљу користили, садили иако не би смели јер је била у поступку враћања, но ми смо зато добили око шест хектара винограда па су нам се у подруму појавиле и друге сорте, мерло, каберне и совињон блан. Мислим да је то било 2008. године, чује се како неко оре једно брдо и браћа се обрадовала, кажу: „Хвала ти Боже да је неко коначно узео да ради и сеје, јер је то све било запуштено.“ А испоставило се касније да је наша земља и оно што сад имамо!

Изнад манастира су прокупац и црна тамјаника. Одакле пино ноар, веома таман, екстремно густ, екстрактан?

- Црни бургундац је опрашивач код црне тамјанике. Локални стручњаци кажу да смо могли и гаме да посадимо у ту сврху, али нам је човек из Пољопривредне школе, одакле смо узимали калемове, предложио да ипак буде пино ноар. Црном смо тамјаником генерално задовољни, имамо је већ 10 година и добра је. Берба 2014 била је јако лоша, година 2016 такође је подбацила, али су све друге биле одличне и то сад гурамо. Овај пино ноар из бербе 2016 јесте добар, имамо само једно буре и њега ћемо слати на Децантер ове године.

Прва сте манастирска винарија која шаље вино на Децантер, прва  која се оглашава у медијима. Чије су то идеје, ко решава шта иде на оцењивање?

- Братство, нас шест укупно учествује у читавој причи, како монашког живота, како духовног, тако и овог винског. Од производње до продаје причамо о свему закључно са ценама како би изнедрили оно најбоље за нас. Платон и ја смо на челу, а однедавно и Милош Милошевић кога сам поставио за директора винарије. Радован је технолог, он не воли да га хвалимо и причамо о њему, али сам му ја рекао: „Док смо ми живи, ти си технолог, био овде, у Америци, Аргентини, Аустралији, свеједно!“ Једино што не желимо је да пређемо неке границе и да из мале производње одемо у неку индустрију, да се изгуби оно због чега смо ми уствари овде. А за оцењивање, Платон, Радован и ја одлучујемо. Пошто се Радован креће далеко више од нас у том свету он је предложио да се прва вина пошаљу на Децантер и одабрао тај каберне који је добио сребро. Рече: “Не очекујмо медаљу, али дај да видимо где смо.” И одушевило нас је сазнање да је неко препознао наша вина и драго нам је било то сребро, али далеко више од самог сребра драга нам је препорука за Црну тамјанику која је можда први пут отишла на неко међународно оцењивање. Ми нигде не журимо, нема потребе, отац Платон чак и не пије вино, а Радован је у Жупи. Читава прича значи своди се на мене и на мени је сав терет. (смех)

Kолико сте збиља укључени?

- Апсолутно сам укључен у све у винарији. Можда не улазим у неке детаље, али што се тиче производње, одлуке о тренутку бербе, Платон и ја смо на терену и одлучујемо о свему. У вези буради и осталога он ништа не ради без да ме пита и наравно уз консултације са Радованом.

Вино Филигран Гаме добило је бронзу на Децантеру. Због чега се ова сорта мало гаји у Србији док је некада била доста распрострањена?

-  Чуо сам од старијих Неготинаца, људи из околних села да је гаме био присутан све до 70-их и 80-их година, а кад су се појавиле захвалније сорте каберне и мерло доста њих је искрчило винограде гамеа. Но, остало га је нешто. Ми смо ту причу кренули 2014. године кад се нудио један виноград од хектара у закуп. Прелепи виноград, лепа позиција, ја сам одлучио да то узмемо и хвала Богу, наредне године смо произвели вино које нам се изузетно допада. Данас гаме многи производе, можда је најозбиљнији Дајић и угледамо се помало на њега, правимо паралелу. А што се сорте тиче, сматрамо да то јесте будућност и радићемо на њему и ако Бог да, садићемо на Букову нове засаде.

Kолико је вино битно у животу манастира?

- Веома. Црвено вино се употребљава за причешће, оно је крв Христова. Ми смо и почели производњу слатких вина првенствено за богослужбену употребу. Већ неколико година радимо та вина које се зову Вино за свето причешће које има карактеристичну етикету. Иако је доброг квалитета, како би се користило по црквама дајемо га по мањој цени. И веома смо задовољни јер без тог вина нема причешћа, а без причешћа нема живота за нас хришћане. Вино се помиње кроз Нови и Стари завет, у Свадби Галилејској где је Господ претворио воду у вино. И кад се неки чуде за нас, питају се како им је тако добро вино у Букову, а ја кажем: „Имамо добру воду овде и она се претвори у вино!“ А исто тако кажемо да Матаљ користи ту исту манастирску воду кад пере судове, па је и њему добро вино. (смех)

Kоја „филигранска" вина пије братија у манастиру и колико?

- Мртва је трка код братије између кабернеа и гамеа, мада ми се чини да их каберне одушевљава, а шардоне барик је увек фаворит.  Такође, имамо ту срећу да је тачно одређено колико се сме пити, то је отприлике један децилитар или децилитар и по уз оброк, а неки пут се деси да се разреши неко Зајечарско пиво кад вино није најбоље охлађено. Пије се и наша шљива за празнике или лоза. Све испробавамо, а желим да нагласим да су братија најбољи показатељ у ком смеру иду вина. Сви поседују тај дар од Господа да могу да оцене и када кажу за неко вино, рецимо за Мерло који смо баш спремали за флаширање, да га треба послати у Лондон, послушамо их. И за то вино добили смо исто сребро.

Ви сте завршили факултет?

- Не, завршио сам средњу економску а после тога уписао Теолошки факултет у Београду. Међутим привукло ме монаштво, напустио сам Београд после годину и по дана и са 21 годином дошао у манастир у Буково. Значи, нисам завршио ниједну богословску школу.

Kако се постаје старешина манастира без дипломе?

- Ја сам очигледно неко чудо, не знам шта је у питању. Једноставно сам заволео монашки живот иако то нисам планирао. Kао пето дете у породици још као млад сам хтео да имам жену и децу, али су ме Буково и братија привукли. А ја сам само служио, слушао, био послушан за оно што монаштво тражи од нас и трудио се да то испуним. И ето, они су мене изабрали за старешину иако овде има људи који су магистрирали теологију. Сад, зашто су мене изабрали не знам, вероватно је у питању вино. (смех) Данас кажу: „Вино је добро, нећемо да га мењамо нек буде игуман!“

Ускоро стиже нова етикета?

- Вино за причест је увек било купажа каберне, мерло, гаме,  понекад мало црне тамјанике. Но, сада смо спаковали тачну купажу, средином октобра одредили смо однос: пола је каберне, а по четвртину чине мерло и гаме. То је вино из бербе 2017, најбоље коју смо имали у десет година колико радимо. Иницијатива да направимо такво вино долазила је и од неких људи са стране, али смо и сами дошли до тога. Зваће се Филигран Вез, отац Платон ме подсетио на причу која датира из доба владике Јустина и оца Дамјана, да се тад помињао неки „вез", што нам се свидело. Ради се етикета, посебна боца, укупно око 2.000 комада.

Припремате и нове засаде?

- Имамо нека три хектара близу манастира где планирамо да садимо гаме, а брат Никола Матаљ се понудио да засадимо зачинак и багрину, што сам радосно примио од њега понуду. У разговорима смо око калемова, припремамо земљиште где су већ некада били виногради. Ако буде прилика, на парцели поред Пољопривредне школе у плану је да једнога дана изградимо нову винарију. Видели сте колико је ова сада скромна, али хвала Богу, не кукамо и да остане таква до краја. Отац Платон каже да би највише и волео да остане тако али сам сигуран да и он има жељу да је из ове манастирске оазе изместимо. Ако буде тако, урадићемо, ако не остаће овде. Не трчимо пред руду јер Бог је тај који нам све показује како треба да радимо.

Размишљате о преласку на органску производњу?

- Тако је, то је план. Још код прве садње црне тамјанике кренули смо у причу да радимо само са плавим каменом. Међутим, стижу нека дешавања, одлазила је братија и нема се времена да се све постигне. Па је дошло до тога да се испрска виноград с овим и с оним, те се органска идеја мало загубила. Сада смо у разговорима дошли до тога да кренемо са затрављивањем винограда, окрећемо се органској производњи и надамо се да ћемо успети у томе. То је још један покушај, а све што смо до сада покушали то смо и урадили. Наравно, увек има и омашаја, али верујемо у успех уз помоћ Радована и младог брата Милоша који пази винограде код Kовачевића. Био је код нас за Преображење кад се освећује грожђе и тада је пао договор да ће и он да нам помогне и даће Бог да буде успешно.

За ваша вина се чуло надалеко?

- Веома смо срећни и задовољни када дођу људи са других континената одушевљени овим винима, долазе из Израела, Аустралије, Енглези, Руси... Јако је то интересантно мада некада размишљам: “Да ли нас превише хвале или заиста мисле да је тако добро, поготово за црну тамјанику која је за њих потпуно непозната?” Лепа су искуства и ми смо већ и извезли неко вино у Аустралију, свега педесетак картона, али баш су људи тражили наша вина тамо.

Деценијама се манастирско вино куповало само зато што је из манастира а не због квалитета, а данас су ту Буково, Амбелос, Студеничка вина, Хиландарско... Флаширана квалитетна вина са етикетама, како гледате на конкуренцију?

- Што се конкуренције тиче мислим да нисмо интересантни јер нисмо велики произвођачи. Са свима имамо лепу сарадњу, са друге стране, неки су тражили да им откријемо тајне за нека вина. Тражили су неке рецептуре за слатко вино чак из Русије, али нисам то благословио, нити ће било ко други то да добије јер сам ја тај благослов за такво вино од мојих родитеља добио. Опет, пробао сам друга вина, већину, и добра су. Али треба још да се ради, и конкуренције се не плашимо. Такође, слажем се да су људи куповали раније вина зато што су манастирска и схватам зашто је морало да се подигне квалитет и све остало јер данас је све доступно и ништа не можете сакрити од људи. Питају колико траје крштење, кажем 40 минута, а они се чуде како негде траје 15. Људи данас сниме и виде све, да сте скратили крштење за пола сата, а таква је ситуација и са вином. Kупи га једном, проба, и ако не ваља никад више неће доћи да га купи. А ако је нешто квалитетно и добро, увек ће се вратити том извору, тако ја на то гледам.

Већи је број манастирских винарија да ли се размишља о удруживању?

- Није се појавила таква идеја. Мишљења сам да као што је ситуација у друштву, држави, тако се преноси и на нас без обзира што смо посвећени Богу и животу духовном. Засад једноставно нема те иницијативе и мислим да би то било тешко, баш као што тешко иде и код удруживања винара.

Сведоци смо глобалних промена, од климе па надаље. Kолико сте ви захваћени свиме што нам отежава живот?

- Што се климатских промена тиче евидентно је да постоје у некој мери али сам сигуран и чврсто убеђен да ништа то није другачије него пре 100 или 200 година. Можда се мало више наглашава ситуација да би се прогурали неки пројекти али гледајући кроз перспективу винограда и производње вина где постоје записи у последњих век или два, ништа се ту није много променило. Гаме се бере од трећег до десетог у месецу и то је то. Али оно што морам да поменем је да обратите пажњу на животињски свет који је од постања нетакнут у смислу да се животиње нису поквариле. Оне немају разум нити су могле да промене нешто, већ смо ми ти који су мењали целу слику, док су оне практично остале исте из оног времена, онакве какве јесу. И по њима можете да видите сву ту лепоту коју је човек имао а коју смо ми као људи злоупотребили. Уништавамо своју природу, сечемо шуме неограничено и без контроле, а све то утиче на климу. Бог јесте тај који нас чува, крије и води, и док је нас он ће нас чувати такве какви јесмо, јер Бог воли сваког, не само праведника и монаха, већ све нас. И свакоме жели да се спаси док год ми будемо имали основна људска начела и будемо људи, што је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Нема за нас проблема и не треба да нас брине ни клима, ни једно, ни друго. Једноставно нам треба хармонија, живот нормалан људских бића угледајући се на животиње које сам поменуо, јер у већој љубави и хармонији живе него ми. Ми људи имамо осећања, али за разлику од животиња имамо душу и ми никада не умиремо, ми само некуда прелазимо. Ви у то не морате веровати, али ја верујем и зато то и причам и зато очекујем да после овога живота, ако тамо негде буде неко добро вино, и ако га дају, добро је. Ако га не дају, није ни важно, само да ја будем тамо.


Извор: Вино.рс

Рубрика