У духовној борби је веома важно како ми ум употребљавамо. Ако је ум занет Исусовом молитвом њега се просто не могу да дотичу нечисте помисли и грешне жеље, јер Исусовом молитвом бивају као огњем опаљене. О томе и цар Давид у 1. псалму говори када у 2. стиху каже „него му је омилео Закон Господњи, и о Закону Господњем размишља дан и ноћ“. Када је ум човеков занет божанским стварима, у срце човеково улази благодат Божија и срце се распаљује божанском љубављу.
Ђаво људе који се духовно боре, често и не напада директно на грех, него прво покушава да их учини неделатним, тј да им ум занесе неким испразним стварима, које на неки начин и нису нешто грешно. Али ђаво на тај начин човека одваја од Бога, и ту налази простор да куша човека и врло вешто у том испразном стању напада човека.
Зато се често у току дана сећај Господа, где год да си и шта год да радиш; мало, мало па се сети Господа. Сама та мисао да га се с времена на време у активностима које имаш сетиш, много значи, то загрева човеково срце. Иначе, ако се ум одваја од Бога и буде занет овосветским стварима, онда се хладни срце. А кад је срце хладно тада у њему лако ђаво тријумфује и пороби га страстима. Само сећање на Господа, сама мисао на Њега временом радује срце. Тако, кад га се сетиш искористи да бар кажеш тада у себи ГОСПОДЕ ПОМИЛУЈ или БОЖЕ СПАСИ МЕ или БОЖЕ ДАЈ МИ СМИРЕЊЕ или БОЖЕ САЧУВАЈ МЕ ТВОЈОМ БЛАГОДАЋУ или БОЖЕ НАУЧИ МЕ ДА ТВОРИМ ВОЉУ ТВОЈУ.
Тако чинећи у току дана развијаћеш у себи молитвено расположење, и када будеш имао времена за молитву, онда ће она бити пажљива, сабрана и јака. Значи, ако немаш времена због неког посла или због учења за молитву и читање духовних књига, онда се често сећај Господа, Господ треба да је увек близак твом срцу. Јер сећање на Господа развија у теби и жељу за Господом, развија у теби и љубав ка Њему. Циљ лукавих демона је да човека одвоје од Господа и да га лише славе Божије и живота вечнога.
А прво одвајање човека од Бога бива када се човек у мислима одваја од Господа и када ум бива заокупљен током дана овосветским стварима. Ум који се одвоји од Господа и не сећа се Господа је као семе бачено у коров брига овога света, које га удаве да род духовни не донесе. Зато се често у току дана сећај, и молитвено сећај Господа, а не само пред спавање. Јер те ђаво често забави да се бавиш овим или оним, да погледаш ово или оно, и време прође, а онда си мртав уморан за молитву, и онда за њу „немаш времена“.
Ако човек неко своје молитвено или духовно правило оставља за крај, онда знај да је ђаво махер да те забави разним стварима и да то не обавиш духовно, или ако га и обављаш да га обавиш брзоплето и траљаво и да што мање благодати стекнеш и да што мање духовне користи имаш. Зато је увек боље у току дана наћи време за Бога и имати највећу корист. Током школе ја сам обично кад се вратим са наставе, прво време одвајао за Бога, а кад сам почео да радим онда сам по повратку с посла прво време одвајао за Бога, и онда и остало стизао да урадим и имао сам духовну корист тако.
Створивши човека, Бог га насади у Едем (рајски врт) и „ДАДЕ МУ ДА ГА ОБРАЂУЈЕ“, тако за свој Едем, за свој Рајски Врт сматрај своју душу и своје тело, и дужан си да га „обрађујеш духовно“ ако мислиш да не будеш лишен њега.
јеромонах Доситеј Хиландарац
Извор: Манастир Ћелије код Лајковца
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
