Не оскудевамо у људима који питају: где је ваш Бог? Зашто на свету има тако много зла? – и друге ствари. Списак ових питања је веома стар по годинама и његов број је врло ограничен. Просто је тешко измислити нешто ново на ову тему.
„Где је Бог правосуђа?“ – питали су људи у данима пророка Малахије. Ево прецизног цитата у којем, уколико то желимо, можемо препознати и наше време:
„Досађујете Господу речима својим, и говорите: У чем Му досађујемо? У том што говорите: Ко год чини зло, по вољи је Господу, и такви су Му мили; или: Где је Бог који суди?“ (Мал. 2: 17).
А ево Јеремијине молитве у којој се он жали говорећи:
„Гле, они ми говоре: Где је реч Господња? Нека дође“ (Јер. 17: 15).
„Они“ су дрски запиткивачи који немају вере, али имају дрскости и необуздане смелости против свега светог. Ако им пророк каже: „Поправите се да не бисте погинули,“ одговориће:
„Нема ништа од тога, него ћемо ићи за својим мислима и чинићемо сваки по мисли срца свог злог“ (Јер. 18: 12).
Од онога што је стигло да се промени од Јеремијиног доба, наравно, могу се навести одећа, начини кретања и још низ ствари из области свакодневног живота, разонода и комуникација. А што се тиче људских срца, ту ствари стоје стабилно лоше, као што у неким жалосним случајевима кажу медицинари.
„Срце је преварно више свега и опако: ко ће га познати?“ (Јер. 17: 19).
Тако је и диван у светима, учитељ молитве, цар Давид цео живот морао да проводи у отровној атмосфери безбожних питања:
„Многи говоре души мојој: Нема му спасења у Богу његовом“ (Пс. 3: 3)
Не говоре ушима, него души, односно, речи не само да ударају у слух, већ продиру у унутрашњост душе и тамо цепају срце и муче га сумњама. У то време се Давид, као што је очигледно, супротстављао бдењем и дуготрајним молитвама. Односно, чинио је оно што данас чини верни калуђер који се даноноћно бори с помислима као с дивљим зверима.
„Бише сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој?“ (Пс. 41: 4)
Из псалама и из Књиге Јоила такође се види да је за пагане у данима понижења Израиља била уобичајена ствар да подругљиво питају: „Где је Бог њихов?“ (в. Пс. 78: 10 и Јоил. 2: 17). Ово је обичан облик подсмевања верницима у току неправде која влада. Тако су и од Јевреја које су водили у заробљеништво Вавилонци захтевали да певају: „Певајте нам песме сионске“ (Пс. 136: 3).
Једном речју, ако често чујете подсмешљива питања која рађају празна срца, знајте да је то стандардна појава која се често понавља у духовном животу. Немојте заборавити да је Јеремија жив, а да су његови подсмешљиви непријатељи мртви вечном смрћу. И Давид је свет, а његове опоненте је ветар одувао на све стране, као прашину. А Малахија, од чијег цитата је започет овај разговор, отворено каже:
„Тада који се боје Господа говорише један другом, и погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред Њим за оне који се боје Господа и мисле о имену Његовом“ (Мал. 3: 16).
На крају ће наступити дан кад ће сви без изузетка видети јасну разлику „између праведника и безбожника, између онога који служи Богу и онога који Му не служи“ (Мал. 3: 18).
Нека читаоца не збуњује обиље библијских цитата. Ово обиље је намерно. На основу ових цитата читаоци могу и треба да отворе поменуте књиге на наведеним местима и да се упознају с њиховим садржајем.
Библија још увек није постала књига која се увек налази под руком свим православним хришћанима, дакле, није постала бритки мач, светиљка која гори и лековито средство. Још увек можемо да понављамо са Златоустом да је „све зло света због непознавања Писма“, и ми лично смо криви за ову привремену победу зла због добровољног незнања.
Нека такође нико не помисли да се речено односи само на време Старог Завета. Имамо сасвим довољно чудака који сматрају да Стари Завет није потребан хришћанима. Такође, у још већем обиљу има чудних људи који сматрају да су све то „јеврејске приче“ које немају никакве везе с нама. Да, онда су и оваплоћени Господ и Царство које нам је даривао само „јеврејска“ прича која нема везе са свим чудацима који тако мисле. Њима се обраћа велики Павле, који се највише потрудио на пољу проповеди. Он за књиге Старог Завета каже:
„Јер што се раније написа за нашу поуку се написа, да кроз трпљење и утехом Писма имамо наду“ (Рим. 15: 4).
Осим тога, оно што се раније дешавало данас се понавља. Неки су питали пророке: „Где је ваш Бог“, „Где је реч Господња?“, „Где је Бог правосуђа?“ И апостоле су питали нешто слично. Ево шта Петар пише:
„У последње дане доћи ће ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је с обећањима доласка Његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако од почетка стварања“ (2 Петр. 3: 3-4).
Такви људи као да пожурују Господа да дође на Суд данас. Као да кажу: „Хајде, долази! Испуни оно што си Сам обећао!“
Као да су већ спремни за Суд! Као да неће планути као бакље у час Доласка! Као да тада неће повикати планинама и камењу:
„Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова, јер дође велики дан гнева Његова, и ко може опстати?“ (Откр. 6: 16-17).
Не знају дрзници да
„не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају“ (2 Петр. 3: 9).
Борба за веру је најважнија борба. Све остало директно зависи од пораза или победе у овој борби. И по апостолу:
„Ако ли одступи, неће бити по вољи души Мојој. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који верују на спасење душе“ (Јевр. 10: 38-39).
Управо ради тога треба да заволимо Свето Писмо и да чврсто верујемо у речено, не сумњајући.
„Јер ће још бити утвара до одређеног времена, и говориће шта ће бити до краја и неће слагати; ако оклева, чекај је, јер ће зацело доћи, и неће одоцнити“ (Ав. 2: 3).
Извор: Православие.ру
