”Ходите, убијмо га језиком“, (Јер. 18, 18) рекоше саплеменици и савременици пророка Јеремије, јер он говораше оно што они не желише да чују. ”Ходите убијмо га језиком”, мисао, изговорена на хиљаде година прије но што ми, свако себе, првим својим плачем дјетињим, објависмо на земљи. А ми мислимо да са нама свијет отпоче и да ће са нама скончати, а из пророкове јадиковке видимо да убијање језиком траје откако и човјек на Земљи.
Ја, заиста, немам ријечи којом бих довољно јасно исказао сву озбиљност, одговорност, управо убитачност ријечи људске.
И сам, препустивши се површности и лакоћи сваковрсној, потегном, понекад, и изговорим непотребну, немудру и убитачну ријеч. Отуда је ово што слиједи опомена и мени колико и другима.
Ријеч људска је светиња. Тим даром обдарио нас је Створитељ наш да се њоме разликујемо и разлучујемо од сваковрсног другог створења Његовог. Али, ријеч је изазов и одговорност. Не опомиње ли нас Господ наш да ћемо за сваку ријеч, коју речемо, дати одговор на дан Суда. Својим ријечима бићемо оправдани или осуђени. (Мт. 12, 36-37)
А ја, управо и желим да укажем на лакоћу којом ми изговоримо опаку ријеч. Осудимо човјека без саслушања и без икаквог доказа упрљамо га; олако и неразумно, речемо за њега тешку и убитачну ријеч и он, не знајући, носи жиг прљавости и срама; једе са нама и пије и, можда, добро мисли и о себи и о нама, а сви виде оно што он није и не зна да други мисле да је. Када се неким начином увиди и открије да је лаж на њега бачена, касно је. Он се никада довољно опрати не може да би потпуно повратио своју чистоту
Ово безпримјерно блаћење нас, као свеколиког народа, сви болно осјећамо у душама својим и знамо да ако икад истина и прозбори и прожубори, она неће моћи бити довољно јака и јасна да сапере сву праљаву ријеку лажи која нас је запљуснула
Отуда, ваљда због те олаке и неразумне употребе ријечи, ријеч се људска истрошила, отрцала, ублиједила. Не носи више собом тежину којом је некад везивала и обавезивала.
Уствари, наше ријечи више свједоче нас, ко смо и какви смо, него ли оне о којима ми своја свједочанства изричемо. Како би нам Христос, данас, као и својим савременицима, некад, љутито подвикнуо: „Породи асипдини, како можете добро говорити кад сте зли”! Па би нам рекао да од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро, а зао човјек из зле ризнице износи зло. (Мт. 12, 34-35) Сврха ових мојих ријечи је опомена мени, прије свих, понављам, и свима другима, да добро пазимо; три пута мјеримо а једном сијечемо, како каже наш народ, прије но што ријеч изустимо те не буде више наша и не могнемо је повратити и укротити
„Смрт и живот у власти је језика“, (ПрС, 18, 21) вели премудри Соломон. Ово разумијевамо вишеструко. „Уби ме прејака ријеч“, рече наш пјесник. Да ми пак пазимо да не убијамо прејаком ријечју а да и сами не страдамо за вавијек са убицама у аду пакленом.
Јер колико год ми били склони на олако баратање ријечима, Господ ће своја мјерила примјењивати кад нас за наше ријечи буде судио. Јер, када Премудри Соломон набраја на шта Господ мрзи, и шта је гад души његовој, половина од тога односи се на ријечи. „Језик лажљив и руке које проливају крв праву“ (ПрС, 6, 16-17 ) у једнакој су равни пред Господом. На срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, на лажног свједока који говори лаж мрзи Господ, а ко замеће свађу међу браћом, гад је души Његовој. (ПрС, 6, 16-19)
Зато, опоменимо се, уразумимо се. Схватимо да језик може да буде лијек, (ПрС, 12, 10) да је здрав језик дрво животно, (ПрС, 15, 4) али исто тако да језик може да буде стријела смртна, (Пс. 52, 2) оштар као мач. (Пс. 64, 34) Послушајмо Премудрог Соломона кад нам каже: „Немој наглити устима својим и срце Твоје да не буде брзо изговорити што пред Богом, јер је Бог на небу а ти си на земљи, зато нека буде мало ријечи твојих.“ (Проп. 5, 2)
Извор: Православље
